Žena kojoj se Srbija nikada ne može odužiti

0
281

Milunka Savić je svojom žrtvom ne samo u ratu, već i nakon njega postala paradigma cele jedne epohe, a to što je dugo bila zaboravljena nije njena stvar. To je stvar potomaka.

Uticaj Prvog svetskog rata na položaj žene u društvu bio je ogroman. U državama Antante, Francuskoj, Britaniji, SAD, žene su zauzimale radna mesta sa kojih su muškarci odlazili na front — tako su žene idealizovane kao „heroine kod kuće“ (o tome svedoče brojni propagandni plakati). Sa druge strane, emancipacija žena, makar privremena kakva je bila, izazivala je sumnju u „moralno propadanje“ dotadašnjih društava.
Međutim, čak i tako privremena emancipacija, jer ženama su poslovi bili oduzeti nakon što su vojske demobilisane, a one se posle rata vratile na svoje „uobičajene“ kućne poslove, ostavila je dubok trag. U većini država nakon rata žene su izvojevale pravo glasa.

Ruski „Bataljon smrti“

Front je tokom Prvog svetskog rata bilo mesto rezervisano za muškarce, a učešće žena u prvim borbenim redovima svodilo se na angažovanje u bolnicama ili na prevoz ranjenika. Sifraženkinje, pripadnice pokreta za prava žena u Velikoj Britaniji, dokazivale su se na Zapadnom frontu vozeći bolnička kola na prvim borbenim linijama. Mnoge su tako izgubile i život.

Aktivno učešće u borbama uzela je tek nekolicina i to ne na Zapadu — Flora Sands je zadobila počast prve (i jedine) žene oficira na balkanskom ratištu, boreći se u redovima srpske vojske, a poznat je i primer Rumunke Ekatarine Teodoru.
Jedina država koja je u sastavu svoje vojske imala žensku jedinicu bila je carska Rusija — čuveni „Bataljon smrti“, koji je kasnije učestvovao i u ruskom građanskom ratu na strani Belih.

Hrabre Srpkinje

Srbija (i Crna Gora) se od ostalih savezničkih zemalja razlikuje po tome što se u Velikom ratu u redovima njene vojske nalazio i određeni broj žena-ratnica, koje nisu bile motivisane borbom za ženska prava i nisu se trudile da, time što bi stupile u redove borbenih jedinica, dokažu svoje političke stavove o ravnopravnosti žena i muškaraca.
Sofija Jovanović, nosilac trinaest ratnih odlikovanja, u rat je otišla 1912. kao četnik, jer je njen otac uvek žalio što nema sina koji bi postao junak, a slične motive imale su i Vasilija Vukotić, ćerka serdara Janka Vukotića ili Milica Miljanov, ćerka vojvode Marka Miljanova. Lenka Rabasović priključila se četničkoj jedinici svoga brata da ne bi postala austrijski talac. Politički cilj imala je Slovenka Antonija Javornik (ime pod kojim se borila u srpskoj vojsci bilo je Natalija Bjelajac), ali on nije bio sifražentski, već je ova žena-borac u Srbiju došla vođena idejom o ujedinjenju Južnih Slovena.

Da Vas podsetimo:  Rečenica koja je promenila srpsku istoriju – najkraći mirovni sporazum koji je ikada potpisan

O motivima Slavke Tomić ne znamo ništa, kao ni o njoj samoj, nije zabeležen dan njenog rođenja ni smrti, 1916. se izgubila u vihoru rata, dok je učiteljica Ljubica Čakarević, bolničarka do okupacije Srbije, odbila da radi u školi tokom okupacije i pridružila se četnicima.

Za Srbiju u Prvom svetskom ratu vezan je još jedan fenomen, jedinstven u svetu: dok su pripadnice viših slojeva, svesne borbe svojih istomišljenica u Britaniji, SAD i Francuskoj, sledeći njihov primer, organizovane u Kolo srpskih sestara radile kao bolničarke na frontu ili u pozadini, dotle su pripadnice nižih klasa u Srbiji uzimale pušku u ruke i vođene, kako smo videli, raznoraznim motivima stajale u rovu rame uz rame sa muškarcima.

Amazonka Velikog rata

Među svim srpskim Amazonkama iz Velikog rata jedno ime se ističe ne samo po hrabrosti koju je pokazala u borbi — Milunka Savić, na čiji je grob u Aleji velikana na beogradskom Novom groblju cveće položio i francuski predsednik Emanuel Makron, paradigma je ne samo ratnog perioda, već i čitave posleratne epohe.

Čitav Milunkin život može se obeležiti samo jednom rečju — žrtvom, svesnom i humanom. Žrtvujući se za druge, bez kukanja, molbi i roptanja, nije žalila sebe.
Kao što je u rat krenula da bi zaštitila brata, koji je po njenom mišljenju bio premlad za regrutaciju (uz to i jedinac), tako se i u miru žrtvovala — uz ćerku koju je rodila, usvojila je još tri devojčice, a iškolovala je i tridesetoro dece iz svog rodnog sela, Koprivnice.

Spavala po ulici

Milunka Savić se neposredno po demobilizaciji potucala od nemila do nedraga, često spavajući na ulici, radeći kao bolničarka, kuvarica i kontrolor u fabrici uniformi u Bosni i Hercegovini. Za vojne zasluge dobila je i imanje u selu Stepanovićevu kod Novog Sada, gde se skućila sa ćerkama (brak sa Veljkom Gligorovićem se raspao).
U potrazi za boljim životom preselila se u Beograd i veći deo radnog veka provela je kao čistačica kancelarije direktora Hipotekarne banke. Kao ratnog heroja često su je pozivali na obeležavanja godišnjica Velikog rata, i u zemlji, i u inostranstvu. Odbila je ponudu da se preseli u Francusku i živi od francuske vojne penzije.

Da Vas podsetimo:  Važio je za velikog šarmera, a voleo je samo jednu

Mir je pronašla na Voždovcu, u maloj kućici u kojoj je uživala sa porodicom posle rata, kao i svi solunski borci dobila je i boračku penziju. Umrla je u malom stanu koji joj je godinu dana pred smrt dodelila Skupština grada Beograda.
Iz čak i ovako ukratko prepričane životne priče Milunke Savić može se videti da je nakon rata i slavnih dana vojevanja vodila težak život, a često se može čuti i da se država nije dostojno odužila svojoj heroini.
Međutim, postoji li dostojan način da se država oduži nekome ko tokom bitke na Kajmakčalanu sam zarobi 23 neprijateljska vojnika? I taj podvig nije bio jedini, celo Milunkino ratovanje bilo je prožeto sličnim pričama.

Bezuslovna žrtva

Milunka Savić pripada možda poslednjoj generaciji koja je obavezu da služi otadžbini shvatala po uzoru na starorimskog konzula i vojskovođu Sinsinata, koji bi tokom mirnih godina obrađivao svoje imanje, a u kriznim vremenima se odazivao na poziv sunarodnika da predvodi vojsku, bespogovorno i bezuslovno.
Potpisnik ovih redova imao je u Prvom svetskom ratu dvojicu čukundeda i pradedu, uz brojne rođake. Neke je i zapamtio. Slušajući njihove ratne priče o strahotama Albanije, ratnim razaranjima, žrtvovanju i proboju Solunskog fronta, nikada nije čuo da se neko od njih žali na tretman države posle rata.
Ni iz usta Milunke Savić to niko nije mogao da čuje. Ona je svojoj zemlji služila bespogovorno i bezuslovno, vođena ciljem da zaštiti brata jedinca, da „kuća ne bude iskopana“, nesvesna globalne borbe za prava žena koja je neposredno pred Prvi svetski rat počela negde daleko od Koprivnice kod Raške. Heroizam shvaćen na taj način ne poznaje davanje zauzvrat, on podrazumeva samo žrtvu.
A to što je Milunka Savić spomenik dobila tek nedavno, to što nema filma ili serije o njenom životu, to što tek jedna osnovna škola u Srbiji nosi njeno ime i to što su deca o njenom herojstvu počela da uče od skoro, to je sramota, ne njena, već naša, njenih potomaka.

Da Vas podsetimo:  Tito tokom svojih posljednjih 68 dana bio u vještačkoj komi

Nikola Joksimović
Izvor: rs.sputniknews.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime