Ženama koje su „samo“ supruge i majke

0
208

Neke od mojih klijentkinja ne rade i posvećene su porodici i deci.

Obrazovane su i nikada nisu radile, ili su radile dok nisu postale majke. Osim što radim sa onima koje su u takvoj životnoj situaciji, s vremena na vreme se i samo sretnem sa ženom koja živi isto, ili čujem za nju. Primećujem da su njihova iskustva, utisci i žalbe vrlo slične, bez obzira na to ostaju li kod kuće svojom voljom i željom ili, birajući da budu domaćice, udovoljavaju partnerovim i željama porodice porekla.

Rekla bih da je diskriminacija po polnoj osnovi iznad i ispred svih drugih. I danas, u XXI veku, žene se bore da osvoje i neometano uživaju prava na koja imaju pravo samim svojim postojanjem.

Bore se za zarade na koje muškarci apriori imaju pravo; za ulazak u „muška“ zanimanja, kolektive i svetove; za izjednačavanje sa pripadnicima „jačeg“ pola i oslobađanje od epiteta (ili etiketa?!) „slabiji“, „lepši“ i „nežniji“ pol, jer ne žele da budu i osećaju se slabim. Ne žele da budu viđene, čute, vrednovane, preporučene ili dobiju posao jer su lepe, atraktivne, privlačne ili mlade. I ne misle da su prave žene samo ako su umiljate i nežne. I žele da imaju pravo da takve ne budu.

U vezi sa prethodnim, znate li za muškarca kojeg su na razgovoru za posao pitali kada planira da se oženi ili postane otac?!

Za muškarca koji je dobio otkaz nakon što je postao otac, ili onog koji je po ulasku u tu životnu ulogu bio prinuđen da radi manje? Za onog koji je, između roditeljstva i napredovanja u karijeri, poželeo ili morao da izabere prvo? Za onog koji je, po rođenju svog deteta, najmanje godinu dana odsustvovao sa posla? Ne znam ni ja. I svi znamo šta i čemu u prilog sve to govori.

Setila sam se sada videa koji sam svojevremeno gledala, a u kojem je jedna mlada i samozaposlena mama zabeležila sledeću crticu iz svog života: njena jednomesečna beba plače i budi je. Uzima je u naručje, umiruje i govori joj da „bude tiša“, da „ne probude tatu“. Beba je „posluša“ i tata nastavi slatko da spava. Sutradan, mlada mama je neispavana, iscrpljena i ljuta jer se „tata, naravno, nije probudio“. Mama je sebi bezrazložno otežala a mogla je, kao što je od bebe „zatražila“ da bude tiša, od svog partnera da zatraži da joj pomogne, zar ne? Jer, u roditeljstvu su zajedno i u tom trenutku oboje i rade.

Na šta se to, uglavnom i najčešće, žale žene koje biraju da ne rade i ostanu kući, ali i one koje su zaposlene supruge i majke?

Na to da sa svojim partnerima ne uspevaju da podele roditeljske obaveze. Na to da se sve što rade oko dece i po kući ne ceni dovoljno. Na to da njihovi partneri „priznaju“ i „računaju“ samo novac koji zarađuju, donose i kojim izdržavaju porodicu. O (ne)deljenje roditeljskih obaveza i novac bračni parovi su se, rekla bih, spoticali oduvek. I spoticaće se, dokle god ne izbaberu da budu iskreni pred sobom i partnerom, a u vezi sa onim što im je, ipak, lakše iako je teško.

Recimo, sve češće čujem za žene koje prestaju da rade u najranijoj fazi trudnoće, iako je sa njihovim zdravljem sve u redu i indikacije te vrste ne postoje.

Neke od njih ulaze u trudnoću za trudnoćom, odsustvujući sa posla, tako, najmanje tri i po godine. Po isteku tog vremena, jednako se žale na nespremnost za vraćanje poslu i govore kako bi najradije ostale kući sa decom. Neke se oko toga i na to sa svojim partnerima dogovore, dobijajući svu njihovu podršku u sprovođenju donete odluke u delo. Novi se problem, međutim, ispostavi nakon što partnerova podrška ostane na tome.

S druge strane, čujem i za očeve koji, kada retkom prilikom ostanu kući sami sa bebom, portiklu ispeglaju sa plastificirane strane.  (Što, priznaćete, nema neke veze sa životnim i neiskustvom u roditeljskoj ulozi.) Za one koji svoje supruge zovu non stop i za svaku sitnicu, nakon što retkom prilikom ostanu kući sami sa bebom. Za očeve koji rade prekovremeno jer im se ne ide kući, u haos od plakanja, dojenja i menjanja pelena. Za one koji deci nešto ne obuku ili zaborave da spakuju, u retkoj situaciji odvođenja njih u školu.

Kako sam za jednakost u pravima, tako sam za feminizam. Međutim, od svega, pa i od feminizma, biram šta (pre)uzimam.

Recimo, feministički orijentisane i nastrojene žene neplaćenim će radom nazvati ženine obaveze u kući i ulozi majke. Reći će da je diskriminisana ona žena kojoj na poslovnom sastanku nije dozvoljeno da doji. Nepravednim će smatrati to što je uloške i tampone potrebno platiti, jer žene moraju i ne biraju da krvare.

Da, žena koja ostaje kući i posvećuje se deci i porodici nije plaćena za svoj rad jer životna uloga nije radna. Žene ne bi trebalo da budu majke po zanimanju. (I bez toga, razlozi u pozadini opredeljivanja za majčinstvo neretko su krajnje pogrešni i nezdravi.) Da, ako neposredno po porođaju želite da se vratite poslu a dojite i ne želite da vaše dete neko drugi čuva, možete se osetiti diskriminisanom u situaciji u kojoj poslodavac i kolege nemaju razumevanja ni sluha za vaše potrebe i situaciju u kojoj ste.

Međutim, tada bi valjalo da se setite toga da i oni imaju svoje potrebe i očekivanja, te da imaju pravo na to da im ne odgovara ono što odgovara vama. I da, moramo i ne biramo da menstruiramo, kao što moramo da jedemo. Uloške i tampone plaćamo kao što plaćamo hleb, mada bi, naravno, bilo fantastično kada ne bismo morale da ih uzimamo u zamenu za novac.

Šta sam svim ovim, suma sumarum, vama koje ste „samo“ supruge i majke želela da poručim? To da ne bi trebalo da zaboravljate na činjenicu da ste „samo“ i jedino to želele da budete, ako jeste. I ako jeste, vi ste te koje bi pre svega i svih drugih trebalo da vrednujete ono čemu ste odabrale da se u potpunosti posvetite. Ako posvećivanje domu, majčinstvu i porodici iskreno smatrate vrednim i osećate da živite svoju svrhu živeći tako – zahvalite na toj mogućnosti i budite srećne.

Ako ste sigurne da živite željeno, vaš partner ne može uvesti nesigurnost u vašu sigurnost. Ne mora vam se dopadati njegov stav, ne morate se slagati sa njim, možete se i posvađati, ali – vaš partner ne može biti ni odgovoran, ni kriv za vaše preispitivanje, te sumnju u donetu odluku i sebe. Ako ste u nekom trenutku odustale od svojih snova i nevoljno izabrale da žrtvujete svoj posao ili karijeru, znajte da im se možete vratiti. Možete nastaviti tamo gde ste stale, ali i početi ispočetka. Nije kasno i ne može biti.

Naravno, prirodno je i sasvim razumljivo da želite, značilo bi vam i bilo bi vam lakše kada bi vaš partner bio roditelj vašoj deci onoliko koliko ste to vi. Kada bi vrednovao vašu posvećenost i zahvaljivao na njoj. Kada bi vas razumeo, saosećao sa vama i podržavao vas. Ako nije tako i pitate se kako to da ste u braku i roditeljstvu sa nekim od koga to ne dobijate, bilo bi dobro da na sebi i svojim osećanjima poradite uz podršku i pomoć stručnjaka.

Marina Drobnjaković
Izvor: sitoireseto.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime