Žensko lice Velikog rata: Lenka

0
737

lenka“Gledao sam ih i divio sam se. Ni straha, ni kolebanja, ni suza, ni uzdaha! Nije bilo žrtve koju one ne bi mogle da podnesu za svoju otadžbinu, To su odvažne kćeri Srbije, majke i sestre junaka sa Cera i Kolubare, kojima je otadžbina bila preča od života i koje su birajući između poniženja i smrti, izabrale smrt. Ja sam ih gledao na ratištu sa puškom i bombom u ruci. Gledao sam ih u bolnicama u kojima su na materinskim i sestrinskim grudima privijale ranjene junake, u povlačenju kroz neprohodne albanske gudure… Nije u to vreme bilo francuskog oficira koji ne bi rado u znak najdubljeg poštovanja položio svoj mač pred noge ovih junakinja. One su svojom hrabrošću i svojom patnjom izazvale poštovanje sveta…“, pisao je francuski književnik i novinar Anri Barbi koji je izveštavao svetsku javnost o Prvom svetskom ratu na balkanskim prostorima i sa srpskom vojskom prošao albansku golgotu. U užičkoj biblioteci priređena je izložba “Sloboda i čast” kao podsećanje na hrabre Užičane, junake Prvog rata, nosioce brojnih odlikovanja. Posebno je interesantan deo izložbe o ženama Užičankama, ženama koje se nisu pomirile sa okupacijom. Malo se o njima danas zna, a uz pomoć dnevničkih beleški i njihovih kasnijih svedočenja, kao i arhivskog materijala, pokušavamo da napravimo portrete nekoliko hrabrih Užičanki. Ovog puta o Lenki Rabasović.

„Obuze me strah, ne daj bože da doživim sramotu..“

Lenka Pjević, udata Rabasović, rođena je u užičkom selu Bioska ispod planine Tare. Stasavala je u devojku u vreme balkanskih i Prvog rata. Otac Jevrem plašio se da mu kćerka ne prestari dok se ratovi završe, te je savetovao da se uda baš nekako pred Prvi rat. Nije Lenki to išlo u glavu, videći da je svaki dan sve izvesniji dolazak rata. A kada je počeo, sva četiri brata su otišla sa srpskom vojskom, a u kući ostadoše samo ona i otac. Kasnije je Lenka pričala: „ Posle onih pobeda na Ceru i Kolubari, naša vojska se nekud povlačila. Nisam znala šta je sa mojom braćom, to je bilo 1915. godine, Švaba ubrzo dođe i u naše krajeve… Otimaju stoku, pale kuće, siluju žene, a od naše vojske, naših zaštitnika, ni traga ni glasa. Dođoše Švabe jednog dana i u našu kuću, traže žito,stoku. Otac nemoćan, bolestan, boji se, odvešće me. A jedan me stvarno gleda. Obuze me strah, ne daj bože da doživim sramotu… bolje da umrem“. U očevoj kući Lenka dočekuje proleće 1916. godine, a jednog jutra na putu prema selu zatiče brata Cvija, vraća se iz rata:“ Ne mogu da ga prepoznam, kost i koža. Jedva ako ima 40 kila, a bio je ljudina, vidim i ruka mu nesposobna, ne mrda prstima..“

Da Vas podsetimo:  Vojtehovski: Nikada nisam bila član JUL-a!

Brat Cvijo

Lenkin brat Cvijo nije ništa znao o trojici druge braće, rat ih je od početka razdvojio. Dok je Cvijo boravio u selu, okupatorski vojnici su nekoliko puta upadali u selo i kupili sve što se našlo po kućama. Sa nekoliko mladića pokušavao je da odbrani selo, a jednom prilikom likvidirali su dvojicu nemačkih vojnika. Ubrzo je krenula nemačka odmazda, Cvijo se sakrio duboko u planinskom delu sela, ali je na meti okupatorima ostala Lenka koju su svaki dan tražili. Lenka se sećala kasnije: „Otac mi jedno jutro kaže :“ Beži dete moje kuda znaš, ne idi u njihove ruke, mene neka muče, ti se ne daj. Zdrava si i mlada, beži u šumu, idi Cviju, bolje da poginete, nego da padnete dušmaninu u ruke…“ Lenka beži u šumu, ali istog jutra Nemci opkoljavaju njenu kuću, i tuku joj oca Jevrema, tražeći od njega da kaže gde su Lenka i Cvijo. Posle nekoliko dana lutanja po divljini planine Tare, Lenka je našla brata Cvija i još nekoliko seljana, svi su bili naoružani, pokušavali su da brane selo od upada Švaba.

Lenka sa puškom u ruci

Lenka je molila da i njoj daju pušku, a kada joj je brat konačno dao oružje u ruke, zapamtila je tada Lenka njegove reči: „Gađaj, pazi da ne promašiš, svaki metak nam je dragocen. Prvi put u životu držala sam pušku. Nisam imala vremena da razmišljam, povukoh oroz i ispalih prvi metak nasumice…“ I ubrzo je Lenka imala priliku da pokaže svoje ratničke sposobnosti pri susretu sa grupom Nemaca usred planine: „ Najednom mi je sve postalo obično, kao da sam svikla na bojeve. Pažnju mi privlače Švabe koje se prebacuju prema našem položaju. Nećeš, mislim, daleko! Osećam kako mi krv navire, kako me mržnja obuzima, i ja bih sada od ranog jutra da ubijem… opet se pojavi ona švapska glava, pucam, jauk, stropoštavanje u sneg…. Nije mi tada padalo na pamet da su to mladi ljudi, da su pošli u rat tuđom voljom, da možda nikome ništa nažao nisu učinili, ali opet, okupator je to… Vidi Cvijo kako dobro držim pušku, kako sam „smakla“ dvojicu…“ Najednom se on diže i baci bombu, ubrzo su se Švabe povukle…“

Razmišljanja o ratu

„ Mučila su me svakojaka pitanja. Ako sam već htela da se borim zašto nisam otišla sa vojskom kao Milunka Savić… Ali, kad već nisam na frontu, evo prilike i ovde. Ratno je doba, i ovde se gine. Nismo mi kao prava vojska, ali svako ima svoje zaduženje…“ U proleće 1917. u družini nas je bilo tridesetak. Mnogi od čestitih meštana davali su nam hranu, odeću, obaveštavali gde su Švabe. Već je bilo prošlo 6 meseci kako sam se odmetnula u planinu, o ocu nisam ništa znala, ali ni o braći koji su bili na frontu. Brat Cvijo uskoro je rekao da je kukavički skrivati se po zemunicama u planini dok okupator pljačka i maltretira seljane, te je predložio da se pripremimo u odbranu svih sela oko Užica i Bajne Bašte….“ A kada je Lenka svojom hrabrošću i sposobnošću zarobila dvojicu nemačkih vojnika, brzo je odlučila da ih ne ubije, već da im skine uniformu i pusti da se vrate svojoj komandi u Bajnoj Bašti: „ Idite svojoj komandi i kažite da vam je Lenka poklonila život. Ispričajte oficirima šta vam se desilo na Tari. I kažite im neka se gube iz ove zemlje… Mogu da zamislim kako su se osećali kada su ih ugledali njihovi oficiri. Carska vojska u gaćama, jad i beda ! Premrli od straha pred jednom devojkom. I pred nekolicinom ljudi koji su se latili oružja d štite selo od pljačkaša i zuluma…“ Ubrzo je na položaj Lenkine družine stigao nemački streljački stroj od stotinak vojnika: „Naizmenično sam se laćala puške i bombi, čim su izgubili nekoliko vojnika, Švabe su počele da se povlače… uskoro smo se prabacili u selo Zaovine, gde ja čuh vest da su Švabe odvele moga oca Jevrema. Cvijo je bio utučen, nije ništa govorio… Prebacili smo se u Mokru Goru, a zatim u Kremna i smestili se kod moje sestre Ane. Odmah po našem odlasku Švabe su joj zapalile kuću, a nju i decu odveli u Užice. Istog dana u zatvor su strpali i moju sestru Julku… Vratili smo se ponovo u planinu, u selo Zaovine… u povlačenju izgubili smo pet naših ljudi. Brat je uskoro odlučio da ja siđem u Užice i da predam dva pisma ljudima koji će pomoći da oslobodimo naše dve sestre iz zatvora. Brat je napisao pismo nekom Pržuljeviću, užičkom trgovcu, a drugo pismo je bilo za učiteljicu Ljubicu Čakarević. Kad nađeš Ljubicu ponudi joj kajmak na prodaju, pa kad se uveriš da je ona, predaj joj pismo. Ja je dobro poznajem, znam njenog oca i braću, saslušaj šta će ti reći…“ I ja obučena u suknju, opanke, reklu i maramu , sa čabricom sira siđoh u Užice… Imala sam uz sebe i jednu bombu…“

Susret Lenke i Ljubice

Da Vas podsetimo:  Veliki čovek koji je utemeljio i izrodio savremenu srpsku državnost

Lenka je uspela u užičkoj varoši da nađe učiteljicu Ljubicu Čakarević, od ranije poznatu po svom otporu okupaciji, a znalo se da su Ljubičina braća na frontu, a otac, takođe učitelj, bio je u Francuskoj podučavajući izbegličku srpsku decu. Taj susret Lenka je ovako opisala „ Plava, vitka, lepa devojka, bila je ta Ljubica Čakarević, kad saznade ko sam, skoči i polete da me grli: „Lenka junak, Lenka sa Tare, ti praviš čuda na toj planini. Naša vojska sprema proboj Solunskog fronta, izdrži još malo. Ti si pravi ratnik, o tvojim delima će se uz gusle pevati…“ kasnije sam o Ljubici saznala da u vreme okupacije nije htela da radi kao učiteljica, da se ubrzo nakon našeg susreta probila do Solunskog fronta, našla braću, i učestvovala u proboju. Posle nedelju dana saznala sam da su mi obe sestre bile puštene iz zatvora, trgovac Pržiljević je uspeo da potkupi Švabe, ali istog dana našeg oca odveli su u logor u Mađarskoj, bio je u Nežideru, nije se nikada vratio…“

Cvijova pogibija

Krajem leta 1917. godine Lenkinu grupu odmetnika, kako su ih zvali i seljani i okupatorski vojnici, sve češće su tražili po celoj planini. Krili su se po pećinama, i najdubljim delovima šume, ali njenom bratu Cviju ipak nije bilo spasa: „ Ja taj dan, 9. avgust, nikada neću zaboraviti. Bili smo usred Tare, ljudi su čistili oružje i odmarali se, ja sam malo dalje kuvala krompir. Neki su čak i pevušili. Iznenada odjeknu pucanj. Za njim plotun, neko povika: „Pogibe Cvijo, Ubiše Cvija! Zanemeh, dobauljam do Cvijovog zaklona, on u lokvi krvi, mrtav, pogođen u leđa. Nisam ni suzu pustila, on bi me prekoreo, junak, a plače. Jedina misao mi je bila bomba, čekam da se Švabe približe, pa bacam bombe. Hoću da ih ubijam zbog Cvija, i ubih ih nekoliko. A oni dolaze imalo je Švaba ko pleve… Morali smo da se povučemo. Cvija je sutradan sahranila Marija Jugović iz Beserovine, sama iskopala grob… Zimu provedosmo u zemunicama, a u proleće 1918. moja grupa krenu ka Valjevu, a negde oko sela Ražane, bila sam ranjena, meci zvižde oko mene, jedan mi skide kapu sa glave, drugi otkide dugme sa kaputa. Tu su nam poginula dvojica ljudi. Nekako me prebaciše ponovo do Tare, i sela Kremana, gde sam ostala dva meseca. Od ljudi koji su dolazili iz Užica čula sam da se Švabe povlače, beže, a naši samo što nisu došli…“
Lenka je u ratu izgubila oca i braću Vladislava i Cvija. Druga dvojica braće, Božo i Nešo su preživeli, sa teškim ranama. Posle dve godine udala se za Mališu Rabasovića i nastavila život u Mačvanskom Prnjavoru. Izrodila je pet kćerki i dva sina, dobila 14 unuka i 10 praunuka.

Da Vas podsetimo:  Kosovski boj… vreme kada smo junački stali na branik otadžbine...

Novka Ilić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime