Zima dolazi

0
439

Tomislav Nikolić na Filološkom fakultetu / Foto: FoNetKada je 1941. godine Nedićeva kvislinška vlada zatražila od intelektualaca da potpišu svojevrsnu prisegu režimu u vidu “Apela srpskoj javnosti” alternative su bile dve – potpisaćete i ostati živi ili nećete i tako staviti život na kocku. Profesor Miloš Đurić učinio je ovo drugo. Odbio je da potpiše apel i uz čuvenu rečenicu „Lako je tebi. Ti u diple sviraš, a ja studentima etiku predajem!” zapravo predao svoj život. Đurić će ubrzo biti penzionisan kao profesor, uhapšen i odveden u koncentracioni logor na Banjici.

Rečenica kojom se upisao u partenon besmrtnih danas poput duha Hamletovog oca kruži srpskim akademskim Elsinorom i upire svoje prste u one koji su nasledili profesora Đurića, makar na funkciji ako li ne i u moralnoj ravni.

Ne, ne radi se ovde o paraleli između Nedićevog i ovog sadašnjeg režima, jer ona ne stoji. Ne radi se ni o paraleli između sadašnjeg predsednika i generala Nedića, jer ni ona ne stoji, možda već i činjenicom da je Nedić bio obrazovan čovek. Radi se o paraleli između onoga što su profesori Beogradskog univerziteta bili spremni da urade onda da bi zaštitili svoj integritet, pod Gestapoom, a šta su spremni da urade da bi zaštitili svoj integritet sada kada je cena tek koja sinekura ili veći postotak plate.

Da budem banalan – čini se da je danas jeftinije biti čuvar integriteta, i ličnog i institucije Univerziteta, jer ultimativna cena nije život nego 80-tak hiljada dinara mesečne plate, iznosa kojeg radnik u Folksvagenu zaradi za nedelju dana. Pa ipak, suočen sa ugroženom i dnevnom i fizičkom egzistencijom, profesor Đurić bira integritet – najpre nauke, potom Univerziteta, i na kraju lični. Svestan, valjda, i da će se etika predavati i kad njega ne bude bilo, da će Univerziteta biti i kad njega ne bude bilo i da lični primer uvek najglasnije govori nekim drugim generacijama koje će se nekad naći u sličnim dilemama. Ako se nekako voli svoja zemlja…

Današnji profesori kao da su usvojili stav francuskog kralja Luja XV da posle njih ide potop i prestanak stvari. Oni dodeljuju specijalne plakete svojih fakulteta i blagodare čoveku kojeg krase čak i elementarna neobrazovanost koji se svog političkog ekstremizma nikad nije odrekao ili se za njegove krvave posledice ikome izvinio.

Podsetimo se ovde, zgodno je, da se za njegovog prvog vakta na Univerzitet sručio i Zakon o univerzitetu, što bi već moglo da ga trajno diskvalifikuje i od ulaska na Univerzitet, a ne nekakve povelje. Zbog tog Zakona o univerzitetu, studenti tog fakulteta koji ga danas odlikuje, bili su premlaćivani dnevno, profesori izbacivani et cetera, et cetera. Mnogo je glupo čoveku koji vas je smišljeno osakatio dodeliti bilo šta osim prezira.

O koncu, povelju fakulteta dodelili su čoveku koji je akademski Černobil – sa upitnom master diplomom nejasne i upitne obrazovne institucije. Ništa to izgleda ne brine nikoga, jer posle njih i onako neće biti ničega. Bitno je prvog u mesecu dobiti SMS od banke sa unosnim iznosom uplaćenim na tekući račun. U situaciji u kojoj je i lični integritet bagatelan, što bi se čuvao integritet nekakvog Univerziteta, za koju i onako sve više ljudi veruje da postoji baš i samo zbog njih. Daj da se potpiše gde treba, pa da se u miru u diple zasvira.

Mala istorijska digresija na temu čuvanja časti i integriteta institucije kaže da jedini Nemanjić koji nikada nije postao svetac jeste upravo najuspešniji među njima, Dušan. Ovo između ostalog i jer mu nikad nisu zaboravili uvredu Hilandara kada je svoju ženu, protivno pravilima, tamo sklonio od kuge. Zloupotreba vlasti mu dakle nikada nije zaboravljena. A ono beše Dušane Silni. Sa Srbijom na tri mora. A ovo danas malen kneže. Upitni masteru sa neupitnom pecarom.

I to je to. Krem akademske Srbije devalvira sebe i institucije koje su mu poverene pred individualnim proizvođačem voćnih napitaka na bazi alkohola. Pritom misle da ih to čini vlasnim da i nadalje vrše fundamentalno bitnu funkciju obrazovanja kritički mislećih građana. Ako Đurić i Milanković nisu drhtali pred Gestapoom i Banjicom, zašto drhte danas pred tekućim računom? Misterija, ako je ikad bilo jedne.

I za kraj – food for thought – šta da misli student koji četiri godine uči za diplomu na fakultetu koji svoje povelje dodeljuje nekom za kojeg se osnovano sumnja da do svoje diplome nije proveo ni četiri dana na fakultetu? Da uzme bubicu i vara na ispitu? Da ne vara, ali da se iseli? Da vara, pa da se iseli? Da batali državni i ode na privatni, te se učlani u partiju kako bi mu državni fakultet jednog dana dodelio povelju?

Profesor Đurić je rizikujući svoj život dobio besmrtnost. Ovi danas u strahu za svojom funkcijom ili željni kakvog ćarića, plediraju u tim istorijama na fusnotu ili dve. Možda i deblji paragraf pod uslovom da neko bude pisao istoriju udvorištva. Iza njih ne ostaju lekcije iz integriteta za generacije koje dolaze. Ostaju papiri ispisani krasnim slovima. Papiri na kojima će se za dvadesetak godina cediti flaše za rakiju, jer će institucije koje su ih izdale biti taman toliko vredne, a potomci naučeni da ih kao opasne ipak preventivno preziru, dok se u krste u tramvaju koji prolazi pored crkve ili leče decu izlažući ih suncu i klistiru srebrnom vodom.

Ali, zato smo se, valjda, kao društvo na vreme i rešili svih koji bi da predaju etiku, a vredno uzgajamo samo ove što bi u diple da sviraju.

Tibor Jona

Istinomer

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime