Živi ćute, mrtvi ne govore

5
1600

tito-poseta-tanzaniji-parkPosleratni komunistički teror nad takozvanim narodnim neprijateljima, poznat u boljševičkom rečniku kao „leva skretanja“, odneo je u Srbiji više od dvesta hiljada žrtava. Među onima koji nisu dočekali da izađu živi iz tamnice, nalazio se i veliki broj sveštenika, intelektualaca, nekadašnjih oficira Kraljevine Jugoslavije ali i pripadnika Ravnogorskog pokreta. Njihovu sudbinu, istraživao je i Antonije Đurić, naš poznati novinar i publicista, koje je svoj dugogodišnji rad krunisao obimnim delom (u tri knjige) pod nazivom „Crvena kuga“. Iz treće knjige triologije posleratnog užasa, Magazin Tabloid prenosi deo iz autorovog uvoda koji je nazvan „Nezaboravnik III“.

Ne dam! Ne dam ni suzu da mi otkinu od pamćenja i gurnu u zaborav! Ni bol, ni jauk, ni vrisak, ni uzdah, ni kap prolivene krvi, ni pisamce krvlju pisano, ni pucanja u čelo iza ponoći, ni kopanje svoga groba, ni ubijanje ljudi macolom u čelo, ni ono surovo vešanje porodilje iz čije se utrobe pomalja dete, ne dam da u zaborav ode ni ono mokrenje u kandilo, ni one otrgnute listiće iz Svetog pisma opoganjene, ni gaženje lika Bogorodice, ni revolverski metak u čelo Pantokratora…Ništa ne sme da se zaboravi!

I ko sme da zaboravi Vidosavu Trkuljac! Oni koji su je videli i čuli opisuju je kao visoku, vitku ženu četrdesetih godina prodornog glasa. Govorili su, uz to, da je izbeglica iz Hercegovine i da je nemačku okupaciju provela u selu Vraniću blizu Beograda. Bila je svedok na suđenju generalu Dragoljubu Draži Mihailoviću. Na nju su računali državni tužilac Miloš Minić i Dražin branilac advokat dr Dragić Joksimović.

Kada je isledni sudija Josif Mačović rekao stražarima da uvedu svedoka, u sudnici se pojavila Vidosava Trkuljac. Išla je čvrstim korakom, smelo, kao neko ko nosi pravdu u svojim rukama. Kada je ugledala Dražu Mihailovića na optuženičkoj klupi, uzviknula je: „Gospodine đenerale!“ Na to je Malović uzviknuo: „Ne tako, ne oslovljava se on tako, kažite – optuženi! “ Vidosava je na ove reči smelo uzvratila: „Optužen od vas i Komunističke partije, ali nije optužen od mene i srpskog naroda!“.

Vidosava više ništa nije mogla da kaže, jer su dvoranu ispunili preteći uzvici prerušenih Oznaša :,, Smrt svedoku, smrt svedoku!“

Za Vidosavu je svedočenje bilo završeno. Izveli su je iz sudnice. Više je niko nije video…

Ne dam da mi otmu i gurnu u zaborav Suzanu Lazarević. Šta? Ne znate ko je Suzana? Mogao bih o njoj i nadugačko i naširoko, ali dovoljno je i ovo: Suzana je rudarski inženjer iz Lazarevca. Čula i ona da mnogi Srbi idu u neku kuću cveća, pa što ne bi otišla i ona? Obukla se, usvečanila se i cvećem se okitila – ponela dva buketa – jedan kakav do tada nije viđen: duži od metra! Onaj manji dala je pratiocu, grmalju od čoveka, ali s blagim osmehom pri susretu s ljudima…

Kada su se obreli u kući cveća i kada su čuvari Brozovog groba primetili onaj dugački štap okićen cvećem, pozdravljeni su dugim aplauzom. Nisu slutili obrt koji će nastati onog trenutka kada je Suzana bacila cveće i ostao samo glogov kolac. E, taj glogov kolac Suzana je pokušavala da zabije u neku pukotinu uz reči: „Nećeš se povampiriti! Ne dam ja, Suzana! Ne da Srbija!“

Njene reči propraćene su pretnjama i psovkama. Jedan od čuvara zaleteo se prema njoj, ali je ustuknuo pred njenim pratiocem.

Neki vajni Srbi koji nisu smeli da načine ovaj podvig njoj su poslali čestitke…Ni za kakvo blago ne bih dozvolio da u zaborav padne prota i gimnazijski profesor Sava Banković koji je devetnaest godina proveo u Brozovim kazamatima. Ne dam ni protu Dušana Jetića koji je na pitanje ministra Penezića od kada je u zatvoru, ovako odgovorio: „Od vašeg oslobođenja!“

Ne dam ni Gavrila Kovačinu, jeromonaha manastira Visoki Dečani. Tog deliju koga su vezali u toj srpskoj svetinji, a odvezali u robijašnici Sremske Mitrovice. U to vreme, pedesetih godina, srpski komunisti su uz pomoć Šiptara oteli ovaj manastir i pretvorili ga u političku školu, dajući joj ime Josip Broz Tito. Ikonostas i sve ikone pokrili su crnim platnom da ne bi gledali te mrske likove. Zamislite: Broz i Dečani! Trojicu monaha terali su da ih hrane i poje čuvenim dečanskim vinom. Dva ostarela kaluđera nisu se odazvala ovom pozivu, a Gavrilo im je odbrusio: „Vino se čuva samo za sveto pričešće!“

Iščašili su mu rame, ozledili arkadu, vezali ruke na leđima i vojnim kolima dovezli u robijašnicu. Predali su ga lično upravniku Dušanu Milenoviću koji se obradovao dolasku ovog kaluđera koga će zajedno sa ostalim „mantijašima “ upregnuti u valjak da povaljaju betonske staze u zatvorskom krugu…

A prota Sava Banković je već deo tragične srpske istorije i otuda ga niko ne može izbaciti. Za života se okitio – podvizima. Svakog praznika i svake nedelje, bez ijednog crkvenog znamenja, pred oko dve stotine devedeset duša u sobi i uz pomoć sveštenika Letića i monaha Gavrila, služio je liturgiju. Njihovi glasovi dopirali su čak do grada Mitrovice. Revnosni doušnici su to dojavljivali upravi. I eto šefa zatvorske UDBE, eto krvnika Radovana Markovića – eto kostolomca Radovana, koji juriša na protu Savu i svojim ručerdama steže mu grlo i viče: „Umukni, ili ću te udaviti!“

Prota ćuti dok ovaj drži ruke na njegovom vratu, a kada dželat spusti ruke prota kaže: „Da me udaviš možeš, ali da me zaustaviš u molitvi Gospodu ne možeš nikada!“ I nastavi da poje liturgiju…

Na krvnikovu zapovest stražari proti vezuju ruke i noge, ubacuju ga u ćebe i nose u samicu koja i leti i zimi prokišnjava i u kojoj će provesti tri meseca. Samo Bog zna koliko se puta ovo ponovilo.

Prota je na robiji proveo devetnaest godina. Sahranjen je, po svojoj želji, u porti manastira Voljavča, blizu Mrčajevaca…

„Dobro bi bilo da se odreknete svog nacionalnog programa“

Neće u zaborav, ne dam ja, Stevan Moljević, Đura Đurović, Lazica Marković, Kosta Kumanudi, Vojin Andrić, Dragić Joksimović – svi sa titulama doktora nauka, a neki od njih na isktaknutim položajima u vrhu Ravnogorskog Pokreta.

Nama mladima, čije je školovanje prekinuto bili su profesori. Srpski jezik, istorija, književnost, građansko pravo bili su glavni predmeti. U širinu srpskog jezika uvodio nas je major-pilot i profesor Žarko Vukosavljević, u književnosti poznat po romanima „Pilot potporučnik Knap brani Beograd“ i „ Bura nad Mostarom „. Učili smo i engleski jezik – bilo je više predavača, ali ja sam zapamtio Plećaša sa Korduna i Miletu Đurđevića iz Šapca. Ovaj drugi je upravi zadavao velike muke. On je stranim delegacijama na čistom engleskom jeziku otkrivao kako nas i čime muče, izgladljuju, ponižavaju… On je otkrio da je i onaj restoran u prizemlju prevara. On je namenjen posetiocima, tanjiri, kašike, čak i salvete – eto gde zatvorenici obeduju! Bože, sve je kod njih lažno! Gde u nesrećnoj Srbiji nađoše toliko prevaranata?

Ne dam ni onaj kamen – oblutak što je bio na ivici cvetnjaka kao upozorenje da se ne ugazi u cveće. Taj kamen bio je naša pošta. Tu ispod tog pljosnatog oblutka koristeći se nepažnjom stražara neko bi iz Moljevićeve grupe ostavljao zapise u nepromočivom platnu za nas iz škole, a dalje bi o pošiljki brinuli Petar Jovanović i Dragan Topalović Gorolomac. To su mlađi Ravnogorci. Tako se pošta i uzvraćala…

Bilo je još oficira i profesora koji su bili deo naše specijalne škole. Dražin obaveštajni oficir, kapetan Andra Lončarić učio nas je kako se otkriva neprijatelj, major Đorđe Kalanović, bez desne noge, bio je naš potajni lektor. I Borisav Boro Pekić, kasnije srpski pisac i akademik, bio je među našim predavačima. On je često nudio sledovanje hleba za pozajmljenu olovku da bi zabeležio svoju misao. Dugo je trajalo naše školovanje.

Učenju engleskog jezika najbrže je napredovao Dušan Polić iz naše užičke grupe – on je za minut učio pedeset engleskih reči.

Šta nismo znali? Marksizam, lenjinizam, staljinizam. Ta „sreća“ nas je mimoišla! Upoznali smo fašizam i komunizam kao dva najveća ljudska zla!

Malo je poznata sudbina Brozovih zatočenika u Sremskoj Mitrovici – među robijašima se tvrdilo da je Dražin branilac na sudu dr Dragić Joksimović otrovan. Niko od lekara nije pozvan da utvrdi njegovu smrt, na bolest se nije žalio. Bio je u punoj snazi, imao je pedeset osam godina. Ukopan je na robijaškom groblju u Laćarku. Bio je osuđen na trogodišnju tamnicu zbog veličanstvene odbrane generala Mihailovića.

Kaluđer Gavrilo Kovačina iz manastira Visoki Dečani podlegao je povredama zadobijenim prilikom otmice ove srpske svetinje. I on je ukopan u Laćarku. I još je tamo – kaluđeri ga nisu vratili u manastir! A izdahnuo je sa slikom Dečana na srcu…

Doktor Stevan Moljević je, zahvaćen najtežim oblikom raka lagano umirao. Posetio ga je u robijašnici Slobodan Penezić Krcun za koga se govorilo da je i „ hleb i otrov“. Umeo je da bude čovek i nečovek. Prema Moljeviću je bio čovek. Rekao mu je: „Čika-Stevo, dobro bi bilo da idete kući. A bilo bi dobro da se odreknete svog nacionalnog programa“. Na to je Moljević ovako odgovorio: „Krcune, nema te smrti koja će me uplašiti i nema te slobode koja će me navesti da izgubim obraz! “

Umro je u robijašnici.

Njegovo telo nije moglo da stane u sanduk sklepan od grubih dasaka, pa su mu maljem prebili noge… Ja ovo nisam smeo da kažem njegovim ćerkama Radmili i Mirjani. Po isteku kazne one su prenele njegove zemne ostatke iz Laćarka u porodičnu grobnicu na Novom groblju u Beogradu. Smrt ih je ipak razdvojila: ćerka Mirjana, udata Stojanović, umrla je u Argentini.

A kapetan Andra Lončarić? Bože, kroz kakva je iskušenja prošao i kakvu je groznu smrt dočekao. Andra je iz istog sela iz koga je Aleksandar Ranković – u istom seoskom timu igrali su fudbal i dobro su se poznavali. Posle dvanaestogodišnje robije Andra je od Rankovića dobio pasoš – nastanio se u Parizu i uspostavio vezu sa vođama srpske emigracije. Postao je glavna smetnja jugoslovenskoj UDBI i, da ne dužim: UDBA mu je u njegovom stanu sekirom raspolutila glavu…

Najmlađi doktor nauka, Vojin Andrić je posle robije pokušao da ilegalno pređe u Grčku. Zna se da tamo nije stigao, ali se ni svojoj kući nije vratio. Sekretar Centralnog nacionalnog komiteta, doktor Đura Đurović posle dvadesetogodišnje robije, osuđen je na još dve godine jer je pokušao da srpsku emigraciju obavesti o životu u zemlji. Pismo je nosila Zaga Kojić iz Obrenovca. I ona je osuđena na robiju, ali se i tamo časno držala.

Profesor i doktor nauka Kosta Kumanudi je u osamdesettrećoj godini života osuđen na dvanaest godina robije sa prinudnim radom. Da bi ga ponizili određivali su ga da pere klozete.

Ne dam da mi otmu i pokriju zaboravom kapetana, kasnije pukovnika i komandanta Kraljeve garde Petra Simića iz Smederevske Palanke. Simić je tri godine mučen u robijašnici Sremske Mitrovice. Ne mogavši više da izdrži muke odlučio se na tragičan korak – skočio je sa drugog sprata, glavom udario u beton i smrskao je. Uspeo je samo da dovikne: „Braćo, ja vas napuštam! Ne mogu više da izdržim komunističko nasilje!“. Tako je junak sa Kajmakčalana i Dobrog Polja, nosilac Karađorđeve zvezde sa mačevima i Zlatnog Obilića, okončao svoj život. A uhapšen je zato što je širio nevericu u usrećiteljski komunizam.

Kad je o smrti komandanta Kraljeve garde čuo zloglasni upravnik Milenović, rekao je: „Dobro je, jedan solunaš manje!“

Obradovao se tome i njegov zamenik Mile Toroman…

Titov Pop Vlado

Ne dam Aleksandra Acu Spasića, potonjeg advokata iz Fruškogorske ulice u Beogradu, koji je uhapšen kao đak u Nišu. Rekli: „Širio neprijateljsku propagandu!“ Uhapsili su i njegovog oca, sveštenika Tomu. U istoj ćeliji su bili otac i sin. Kada biju oca sin cvili: „Pustite oca, udrite mene!“ Kada biju sina otac moli: „Ne njega, udrite mene!“

Aca je osuđen jer je bio protiv Tita. A ko je bio protiv Broza on je i protiv naroda i ne zaslužuje da živi. Aca Spasić je bio na najsurovijem radilištu na Lonjskom Polju, koje su plavile tri reke: Una, Lonja i Sava. Neko je tražio da se visokim bedemima zaštiti plodno polje. Trideset hiljada robijaša bilo je na tom poslu. Bolesne i iznemogle su stražari ubijali, i to motkama- čabrenjacima. Aca Spasić je bio grobar – ukopavao ih je po desetak dnevno. Stražari su bili Šiptari, a upravnici logora bivše ustaše…

Često nam je u svojoj advokatskoj kancelariji pričao kako je ukopavao motkama ubijene ljude i kroz suze pitao: „Jesi li za ovo znala, Srbijo!“

Ne dam da u zaborav ode potresna priča čestitog Miloša Jokovića iz Ivanjice, kome zlotvori, čim dođoše ubiše oca Milovana kada je Milošu bilo sedam godina.

Duga je lista Jokovića na koje je nasrtala Brozova sila. Budimir Joković i njegova supruga Mileva imali sina Vladana koga je majka dojila. Ali, sudbonosni čas kucnuo je i za njih – uhapsili oca, pa došli i po majku. A majka drži dete na grudima – kome da ga ostavi? Moli najbližu komšinicu: „Sestro mila, uzmi mog Vladana, othrani ga i čuvaj ga, Bog će te nagraditi. Mene vode u zatvor.“ A komšinica odgovara: „Sestro mila, uzela bih ja tvoga sina, ali OZNA rekla – ko uzme dete biće javno obešen. “

I majka odnese dete u zatvor. Sutradan, u zatvorsku ćeliju u Lučanima upadoše dvojica mladih oznaša. Zagledaju se u detinje oči i jedan reče: „Vidi, vidi, kama mu viri iz očiju.“ A drugi dodaje: „Pogledaj mu čelo – kokarda se sija. Valjalo bi ovo što pre… „.

Božija volja je bila jača od komunističke sile. Vladan Joković je i danas živ i zdrav.

Ne dam ni Danka Popovića, sjajnog srpskog pisca, autora „Knjige o Milutinu“ koji je Mitropolitu Amfilohiju Radoviću dao crtež mesta na kojem je ukopan Mitropolit Crnogorsko – Primorski Joanikije Lipovac. Znalo se samo da je ubijen na Bukulji. Mitropolit Amfilohije nije mogao da se pomiri sa tim da je Joanikije neopojan i da leži na tuđoj zemlji. Našavši po crtežu mesto gde je navodno zakopan Mitropolit Joanikije, Mitropolit Amfilohije, sveštenik Džomić, sinovci Patrijarha Gavrila, lekari patolozi i pisac ovih redova kopali su duboko i široko, ali uzalud – ni kost nije pronađena.

U međuvremenu se saznalo ko je usmrtio Mitropolita Joanikija, a oglasio se i general Peko Dapčević, inače sveštenički sin i poslao Cetinjskom manastiru vladičansku panagiju uz reči: „Vraćam vam panagiju ovog razbojnika!“

Nije prestala potraga za ubijenim Mitropolitom. Mitropolit je bio u onoj trupi od sedamdeset tri sveštenika koja su bežala pred najezdom komunista iz Crne Gore. stavljena je kod Zidanog Mosta u Sloveniji.

Među njima je bio i doktor teoloških nauka Luka Vukmanović, brat Brozovog generala Svetozara Vukmanovića Tempa. Kad su pitali generala Tempa šta će sa njegovim bratom, on je odgovorio: „Što i sa ostalima, to i sa bratom Lukom.“

Sve su pobili! I šta je brat Luka prema Brozu? Neko je smislio i pesmicu: „Gavro ubi Ferdinanda, a Svetozar svoga brata!“

Ma ko da mi otme iz nezaboravnika majora OZN-e Žikicu Bakočevića? Ne dam! Na terasi starog restorana „ Zlatibor “ sedela je grupa ljudi u času kada je ulicom, na putu u Crkvu, naišao prota Rajaković. Ne sluteći zlo prota Rajaković je gledao prema hramu – u porti su bili oni koji se boje samo Boga. Odjednom, prota je na leđima osetio veliki teret, mamuzanje čizmama i uzvike: „Đi-ha pope! “ Nije prota mogao ni da se prekrsti izbaci sleđa satanu, ali je čuo uzvike iz kafane: „Bravo majore, bravo Žikice!“ Tako su zvali majora OZNE Živorada Bakočevića. U našem vremenu je ovaj greh greškom pripisivan Aleksandru Bakočeviću.

Ko sme da zaboravi brozovog pukovnika i prvog ministra unutrašnjih poslova popa Vladu Zečevića? On je potpisnik onog sramnog i tragičnog rešenja kojim se Srbima izbeglim sa Kosova i Metohije za vreme nemačke i albanske okupacije zabranjuje povratak na svoja ognjišta. A ta brojka je zastrašujuća – dvestotine pedeset hiljada Srba ostalo je van svojih domova. Isto je bilo i u Makedoniji – ni tamo izbegli Srbi nisu mogli da se vrate. Mitropolit Josif Cvijović nije mogao da se vrati u svoj vladičanski dvor u Skoplju. U vreme Enver Hodža, predsednik Albanije, je govor u Beogradu. U Tiranu se vratio sa Ordenom narodnog heroja Jugoslavije i obećanjem da će Kosovo i Metohija kad – tad biti u granicama Albanije. A u Srbiji se tada pevalo: „Mi imamo tri najveća sina, Enver Hodžu, Tita i Staljina!“ Bravo za Srbe i tri put bravo za sinove!

Broz je skraćivao Srbiju preko popa Zečevića i nekolicine srpskih komunista. A pop Zečević imao je brata Marka koji je bio u četnicima. Na vernost Kralju i Otadžbini zakleo ga je brat, pop Vlade. Marko bi da sledi Kralja, Vlade već služi Brozu, iako na kapi nosi krst…Ministar Zečević u robijašnici nije prepoznao brata Marka – ovaj kost i koža. Iznemoglim glasom Marko šapuće: „A,Vlade, što nas ovako mučite, što nas izgladnjujete, što nas vazduha lišavate, što nas ne pobijete… “ A ministar ovako odgovara: „Pa nismo mi vas doveli ovde da vas tovimo, nego da tiho pocrkate od gladi! “

Tako – brat bratu! To je komunizam!

Ide ministar kroz sobu u kojoj je dvestotine devedeset sužanja i pita: „Imali ovde popova?“ Iz ugla se javlja bariton: „Ja sam prota Sava Banković, prota i gimnazijski profesor. “

„I četnički koljač “ – viče i ministar. A prota se ne da uplašiti. Viče i on: „ Varate se gospodine, ja sam propovedao Jevanđelje, a vi i danas ubijate srpski narod!“ Ministar je zanemeo, žurno je izišao iz sobe. Na brata se nije ni osvrnuo…

Tita volim, a Bogu se molim!

Ne dam da u zaborav gurnu jeromonaha Jeliseja Popovića, igumana manastira Sveta Trojica u Ovčaru, najbližeg saradnika Vladike Nikolaja Velimirovića, koga srpski brozovići sačekašeu zasedi, ubiše motkama, vezaše kamen oko vrata i baciše u vir Zapadne Morave. Na njegova predavanja hrlila je omladina. Njegov ubica se teško sa dušom razdvojio, delovi tela su mu otpadali, dugo se mučio. Izdahnuo je tek kada je komšijama rekao da je on usmrtio kaluđera Jeliseja…

Ne dam ni kaluđera Jovana Rapajića, besednika na Svetosavskom ravnogorskom kongresuu selu Ba. Upamćen je kao predavač u manastiru Kaleniću. Na pitanje dečaka da li može ukratko da objasni pojmove fašizam i komunizam, ovako je odgovorio „Deco, fašizam shvatite kao slepilo i upalu pluća, a komunizam kao neizlečivu upalu mozga! “

To mu je presudilo. Uhvaćen je negde u Bosni, brozović mu je pokazujući mašinku rekao ,, Ovo će ti suditi! “

Kaluđer je iz nedara izvadio svoj drveni krst i rekao „Ovo će suditi i tebi i meni i celoj Vaseljeni! “

Ne zna mu se grob.

Ne dam da u zaborav ode prota Milan Smiljanić, onaj sa Zlatibora. Dok su popove zatvarali, mučili i ubijali, ovaj prota je klicao „Krst nosim zvezdom se ponosim, Tita volim, a Bogu se molim! “

I Broz je voleo njega. Uzeo ga je za ministra. Broz je voleo i Udruženje pravoslavnih sveštenika.

Ne dam da budu zaboravljena supruga i deca Petra Vujovića, Kraljevskog oficira iz Trnave, sela kod Čačka. Petnaest meseci posle rata brozovići su upali u ponoć u njegovu kuću i ubili troje dece: sina Mlađena od dvanaest, sina Aleksandra od četrnaest, ćerku Danicu od sedamnaest i majku Rosu u četrdesetpetoj godini života. Ko ubi ovu porodicu? Ubi ih slepa odanost Brozu. Glava porodice bio je Kraljev oficir.

Srbija ne sme da zaboravi zločin u Trnavi.

Ne dam Dragišu Vasića, pisca i člana Kraljevske Akademije nauka, koga su u štabu generala Mihailovića zvali „Čiča broj dva“, osnivača Srpskog Kulturnog Kluba zajedno sa Slobodanom Jovanovićem, Stevanom Moljevićem i sestrama Borisavljević, Ružicom i Dušicom. Povlačeći se sa Dražinim jedinicama Vasić je, prema rečima jednog brozovog obaveštajca, pao komunistima u ruke i bez ikakvog ispitivanja ubijen sa grupom seljaka. Njegova ćerka Tatjana do kraja svoga života tragala je za grobom svoga oca.

Ne dam ni Slobodana Bobana Ćurića, arhitektu iz Beograda, koji od treće godine svoga života traga za svojim ocem Dragoljubom. Ima očevu sliku u uniformi Kraljevskog sanitetskog oficira, ali nema očevog zagrljaja. I nema osmeha. Kada god bi ga majka izvela u- šetnju zagledao je ljude i pitao se „Da li je ovo moj tata. Ako jeste, zar ne prepoznaje svoga sina? Zašto me ne zagrli? Čeznem za očevim zagrljajem… “

I tako prolaze godine, a nada traje. Piše pisma redakcijama novina – zna li iko išta o njegovom ocu Dragoljubu, sanitetskom oficiru Kraljevine Jugoslavije? Ali, zna i da nova komunistička vlast nije volela stare srpske oficire…

Antonije Đurić

Iz treće knjige srpskog novinara i publiciste Antonija Đurića, „Crvena kuga“

5 KOMENTARA

  1. valjda je sada jasno i onima koji nisu znali za ova zla,kakva banda vlada srbijom.eto zbog koga srbija tone,i neće se to završiti do potpunog uništenja.kao dokaz je i činjenica da srbi rapidno nestaju sa srpske zemlje,koju pod okupacijom drže staljinove paravojne formacije.

  2. toliko je opisao da će zauvek ostati u sećanju srpskih pokolenja.njegova patnja i patnja ostalih sremskomitrovačkih mučenika će ostati upamćena kod svih srba,dok postojimo,na sramotu crvenih zločinaca.ko je pročitao bilo koju knjigu našeg mučenika Antonija Đurića,shvatio je kakve je staljin zločince organizova da kao crvene paravojne formacije unište srpsku državu.ne samo to,nego su oni koji se tih nisu odrekli ostali da i oni njihova deca i unuci ponove nedela očeva,a danas su na vlasti.

  3. uvek sam se divio antoniju djuriću.hvala mu što su mnogi mladi ljudi saznali istinu o komunistima.svojim si delima izdigao se iznad mnogih pisaca.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime