Život jedne mlade osobe na selu u Zapadnoj Srbiji: Čuvanje ovaca i rad preko interneta

2
614
Predrag i ovčica /Foto: P.Peruničić (Noizz.rs)

Predrag Peruničić je 23-godišnjak koji je svoj rodni grad, Požegu, zamenio selom Gorobilje (takođe u Zlatiborskom okrugu). Kao i većina mladih u Srbiji osnovnu i srednju školu završio je u rodnom gradu, a studije francuskoj jezika nastavio je u Kragujevcu. Ipak odustaje od fakulteta, kako bi sledio svoj san „života od igranja igrica“ (for real). Predrag se bavi podučavanjem igrice League of Legends preko Discord, a pored toga bavi se i pravim seoskim poslom: uzgaja i čuva ovce i kokoške, te uzgaja voće i povrće.

U brdovito selo Gorobilje, koje se nalazi između Požege i Arilja, preselio se u septembru prošle godine. Kako kaže, plan mu je da u budućnosti proširi svoju farmu, a krajnji cilj i ideja mu je bavljenje seoskim turizmom, gde bi gosti imali potpun doživljaj sela, od tradicionalne hrane i običaja do provođenja radnog dana na selu.

Donosimo vam još jednu priču o mladim ljudima koji su iz gradova otišli na selo, u potrazi za mirnijim načinom života, dodiru sa prirodom i ruralnom idilom. Pa nisu ni Dugmići bili ludi kada su se za potrebe snimanja drugog albuma „Šta bi dao da si na mom mjestu“ povukli u selo Borike u Istočnoj Bosni.

Sa Predragom smo pričali o izazovima i pogodnostima života na selu, o sreći, ali i savetima za one koji razmišljaju o odlasku na selo.

Koja ti je bila motivacija za odlazak na selo?

– Iako je Požega mali grad, zbog previše buke i samim tim nervoze, odlučio sam da se odselim. Glavna motivacija mi je bila da započnem život samostalno i živim od svog rada. Oduvek sam zamišljao svoju farmu životinja i voćnjak kao nekakvu oazu mira. Pored toga, dosta sam vremena provodio ispred kompjutera zbog posla kojim se bavim, tako da sam hteo da se fizički aktiviram i provodim više vremena u prirodi.

Da Vas podsetimo:  KAČAREVO: Kad deca kroz zabavu reše da zarade džeparac – Grin haus povrće

Šta je prvo što te je iznenadilo (bilo prijatno, bilo neprijatno)?

– Životom na selu shvatio sam da ljudi generalno izmišljaju razne potrebe i materijane stvari koje im realno nisu potrebne za srećan život. Istinski me je iznenadila spremnost moga tate, pre svega, prijatelja pa čak i meštana sela, da mi pomognu da se što pre adaptiram na novi život.

Da li si na nešto morao da se navikavaš?

– Da, nema više instant doručka u krevetu i ručka kad god poželim, a i prodavnica mi više nije ispred kuće. Takođe, život na selu donosi i dosta novih obaveza koje u gradu nisam imao. Sada moram da se brinem o živim bićima svakodnevno i da vodim svoje domaćinstvo, što donosi nove izazove ali i mogućnosti da svakog dana naučim nešto novo.

Šta je najlepše u vezi sa životom na selu?

– Imam veću slobodu kretanja, svoje dvorište i hlad. Iako ima dosta posla, dan sporije prolazi pa i uživanje u prirodi traje duže. Jutra su mi dosta mirnija, bez saobraćaja i buke ispod prozora. Ipak, najveće zadovoljstvo mi je kada vidim plodove svog rada i životinje i voće koje sam sam pažljivo odgajio, dok šetam sa svojim psom.

Kako izgleda tvoj jedan tipičan dan?

– Iako je zima nešto toplija nego inače, dan kreće naravno sa utopljavanjem, tj. čašicom rakije i vunenim čarapama. Prioritet je nahraniti ovce. U zavisnosti od vremena puštam ih na ispašu u komšijinu livadu dok im ja pripremam koncentrat i žito. Vraćaju se otprilike posle 2 sata na dodatnu ishranu i pojenje zajedno sa psom koji često zaboravi da je pas pa i on jede seno dok ih ja ponosno posmatram (smeh). Popodne ide nova ispaša, i još jedan krug puštanja, čuvanja, vraćanja, zatvaranja. Tada kreće i drugi deo radnog dana kada treniram klijente u League of Legendsu. U zavisnosti od drugih planova, to bude od jednog do pet časova za taj dan.

Da Vas podsetimo:  Majka i ćerka iz Novog Sada završile na ulici, mladi fudbaler im platio kiriju za narednih šest meseci

Da li si imao previranja da bi se vratio u grad?

– Niti jednog trenutka. Kad bih mogao da vratim vreme, opet bih otišao na selo, samo još ranije.

Koji su izazovi života na selu, da li postoji nešto negativno u vezi istog?

– Svaki dan je novi izazov i nova borba za korak bliže cilju. Za sada nisam našao ništa negativno u vezi života na selu, niti izazova koje taj život nosi. Jednostavno ovaj način života mi prija, psihički i fizički tako da svaki izazov i problem postaje znatno manji i lakši.

Da li si ostvario odnose sa meštanima, okolnim ljudima?

– Slagao bih kad bi rekao da nisam imao sreće gde sam došao. Prvi komšija mi je postao veliki prijatelj. Često odem kod njega ili on dođe kod mene, da zajedno ručamo, popričamo a ponekad i proslavimo. Ostali meštani su me generalno lepo prihvatili, ali nekima sam i dalje čudan, pomalo i blesav zbog svog izbora.

Kako su tebi bliski ljudi reagovali na odluku o preseljenju?

– U početku sam imao samo podršku svog oca, ali vremenom svi su polako prihvatali činjenicu da me ne mogu odgovoriti od selidbe. Uglavnom su to bila pitanja “Kako ćes ti dete iz grada u selo? Ti ni ne znaš šta je selo“. Ali imao sam strašnu želju da se preselim na selo. Dok od strane prijatelja mojih godina, imao sam samo pozitivne reakcije i ohrabrenja.

Koliko često odeš u grad (bilo rodni ili neki drugi)?

– Generalno volim da putujem i kad god imam slobodnog vremena trudim se da odem negde, nebitno da li je to grad, selo, planina ili reka. Volim da upoznajem druge krajeve sveta, a samim tim i gradove, pa i ljude. Naravno tu me pokrivaju otac i prvi komšija koji za vreme mog odsustva vode računa o ovcama i kokoškama. Što se tiče rodnog grada, u Požegu idem samo kad mi trebaju namernice ili kad želim da se vidim sa društvom i meni najbližima.

Da Vas podsetimo:  “SVE ZA SRBIJU, SRBIJU NI ZA ŠTA!“ Priča o herojstvu neustrašive Srpkinje

Šta bi poručio osobi koja razmišlja da se preseli na selo?

– Da je život na selu nešto najlepše ako umeš da uživas u tome. Sam svoj gazda, ti određuješ slobodne dane i koliko ćeš raditi. Sloboda i mir su neprocenjivi u današnje vreme, a život na selu ti to pruža. Jedina stvar je da mora da se radi puno a ako nemaš iskustva, nemoj odustajati, naučićeš. Ne može se ništa steći preko noći tako da je to malo duži put ali samo veruj, vredno je toga.

Vanja Ratković
Izvor: Noizz.rs

2 KOMENTARA

  1. Ова врста приче веома ми је добро позната; нема ништа од тога. чак ми је и помало одбојна, после тридесетогодишњег искуства по којекаквим беспућима у Шумадији, Драгачеву и Банату. Као, млад човек, на селу, сам свој господар (?!!!), још се бави и интернетом. Није он Солжењицин да се осами негде у Вермонту и пише књиге, а у свет излази само да по позиву одржи предавање на неком од универзитета по свету. Не бихм желео да овај чланак заведе некога из града, да у најбољим годинама оде на село и окуша срећу. Видео сам и такве. То је готова пропаст. Градски млади људи, који страће новац на коповину земље и куће у забити, а не умеју да раде земљу, нису томе дорасли, нити могу да науче, нити чиме да почну. Сви које сам видео брзо су одустали, да не пропадну сасвим. Изузетак су сигурно неки, који су се крили од закона, па су имали друге мотиве. У Војводини пољопривреду држе крупни поседници са извесним бројем сталних и повремених радника, а све остало одлази у градове, и иностранство. Тај процес не може и не треба да се заустави.

    • A zasto Pitagoro ne treba da se zaustavi taj proces? U celom svetu odredjeni broj osvescenih mladih ljudi odlazi u divljinu i spasava se duhovno. Ovaj covek ne radi zemlju nego cuva ovce. A i da je zemljoradnik, ispade po tvome da je to nesto poput nuklearne fizike! Samo za genijalce…?

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime