Kako živi šačica Srba preostalih u Prištini

2
1093

pristina-poslednja-srpkinja-7-1024x684Ne mogu na engleskom da naručim kafu u gradu u kojem sam kršten, u crkvi Svetog Nikole koja je u njihovom plamenu gorela ćutke, bez jauka, uz molitvu ko voštanica i za njihove duše, jer znali su šta čine, ali…

Nije to Priština mog detinjstva! Ništa ne značim gradu u kojem sam prohodao, nisam siguran ni da li me razume više, ili se tek pravi da ne razume, jer…

Nije to inat, jednostavno ne mogu, ne želim i neću u svom gradu da naručim kafu na engleskom – nisam tuđin u Prištini, pre su ovi zbog kojih nema kafane “Božur”, u kojoj sam popio prvi vinjak, jedva je strčao niz grlo, mislio sam – umreću. Posle prvog, godinama smo bili najbolji drugari…

Groblje u duši

Ulica None Tereze! Niti se tako zvala niti je kućevni broj bio 47, ali je valjda nova “država” morala da raskoreni sve, do sitnice, kako bi Srbinu bilo jasno da ovo nije Priština mog detinjstva!
I da im alalim jedno detinjstvo, ali kako ovu starost, neopisiv strah, agoniju i suze čim je čula srpski pa me utišala i odvukla s ulice da neko ne vidi, ne čuje, ne zameri…

Ponajmanje je važno ime žene u crnini i večitom neprebolu! Jedva ih je nekoliko ostalo u Prištini i svakoj je ime isto – Srpkinja, raseljeno lice u svoja četiri zida!

– Idemo do Dragodana, deco, našeg groblja… – suze nisu stale ni kada je ušla u auto, niti je šapat prerastao u glas, ne verujem da ikada više može jer 17 godina nečega što se sramotno naziva životom, a svodi se na beg i od sopstvene senke…

– Tačno toliko godina života pod roletnama! Tačno toliko godina šunjanja sporednim uličicama kako bi što manje oči videlo da dolazim kući, tačno toliko godina kako pokušavaju da nas isele, ali… – to “ali” je za preostale Srbe u Prištini sve: u jednoj reči ispričana priča o poreklu, korenu, pupčaniku duboko utemeljenom u zemlji na kojoj im nema života, ali Srbi ovde i ne žive nad njom, već…

Da Vas podsetimo:  Mlada Prokupčanka - treća generacija strelaca u porodici

– Više nas je, bože me oprosti, ovde negoli u Prištini, kuku meni danas i doveka! Evo vam, deco, Dragodan, naše groblje, ono što je od groblja ostalo barem… – nekada je ovo bilo brdo nad gradom, videlo se gotovo iz centra, mirovalo je u svojoj liturgijskoj tišini, a danas…
Danas se teško može i do njega a da čovek tri puta ne promaši put! Zgrade su okružile i sakrile tu šaku ilovače, krijući najrečitije svedočanstvo o Srbima i Prištini!
Ponajmanje je važno ime žene u crnini i večitom neprebolu! Jedva ih je nekoliko ostalo u Prištini i svakoj je ime isto – Srpkinja, raseljeno lice u četiri zida!

Preko pruge, pa tucanikom do male kapije vezane žicom. Nit ko čuva, niti ko mari za večni mir neumirenih, osim šikare, trnja, koprive, korova i ponekog božura. Još ih samo ovde ima, crvene se i zore na zubatom prištinskom suncu, stariji i razgovorljiviji od svake priče o životu naroda u čiju slavu stradanja je procvetao nedaleko odavde – na Gazimestanu! Tamo nema nijednog! Doslovno nijednog! Svaki su božur počupali s Kosovskog polja nadajući se, valjda, da će s njima i korene Srba, no…

Gde je grad mog detinjstva?

pristina-poslednja-srpkinja-2-1024x684Ubro sam božur, samo da potraje do Beograda da ga odnesem majci na grob, nemam veće želje ni htenja od “svog” grada, očas se ovde Srbin iz daleka privikne na ono čime i Srbi iz Prištine – na malo, manje od minimuma, manje od zrna ljudskosti i života…
Ovo nije grad mog detinjstva, samo se još na groblju može razgovarati s mirom, dok umrli paze da ko ne prekine žive u razgovoru…
– Srećni su oni čije su grobove prekrili trava, trn i kopriva – do njih nisu mogli, ne vide se! Kako malo sredimo groblje o Zadušnicama, podignemo spomenike ako nisu u komadima, eto ih za koji dan opet satru, još žešće da nam ne padne na pamet… – to je danas sreća za Srbe u gradu mog detinjstva: da im se ne vide grobovi, za zatrave i zakorove kako ih zveri ne bi nanjušile u ludačkom piru.
Ne mogu na engleskom da naručim kafu u gradu u kom sam kršten, u crkvi Svetog Nikole koja je u njihovom plamenu gorela ćutke, bez jauka, uz molitvu ko voštanica i za njihove duše, jer znali su šta čine, ali…

Da Vas podsetimo:  Nišlijka Darija (13) bolja od profi fotografa – njena slika uvrštena u TOP 10 fotografija Srbije

Ko si ti, Zahire?

Ko je uopšte Zahir Pajazbati, to rogobatno predimenzionirano čudo od spomenika nekakvom heroju borbe čije su žrtve i groblja i crkve?!

Tu gde se on zori ko dete sam pao i razbio glavu. Ne sećam se da li me je bolelo, znam da je bilo krvi na sve strane, i dobrog čika Andrije, hirurga, čuvenog Tomanovića! Nije hteo iz Prištine nikud, ostao je u bolnici da radi svoj posao ne mareći za nacionalnost pacijenta. Otet je na stepeništu bolnice, odveden, ni reči o sudbini čoveka koji je pomagao svima…

Uzalud ti, Zahire, ovaj beleg na mom čelu je večni spomen njemu i gradu u kojem sam prohodao, kršten, istresao prvi vinjak u “Božuru”, u kojem sam i danas inkognito, jer me ova nova Priština traži zbog nekih tekstova koji joj se nisu dopali, ali me obrisi one stare, koja taji da sam tu – čuvaju! Zdravo mi ostaj do sledećeg viđenja, nije ovo pozdrav zadugo, makar se više nikad ne videli…

Mihailo Medenica

ekspres.net

2 KOMENTARA

  1. Tesko je razumeti sta je to sto ih zadrzava tamo. Verovatno zato sto nema veze sa razumom, ni sa nekim srpstvom, nego sa dubokim osecanjem da je previse sebe ostaviti odlaskom. I, negde najdublje, skrivena na sigurno i od njih samih, nada da ce se zivot vratiti. Ako oni mogu, ko smo mi da se ne nadamo?

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime