Kao i svako veče i tad su skoro svi momci i devojke bili na istom mestu ipod ulične svetiljke. U pola improvizovane zabave upravo se štimovala gitara za himnu kraja ‘Mony… mony’ kad kao da je nešto sevnulo sa neba i istovremeno zagrmelo. Možda nije? Nedoumicu je prekinuo gromoglasan zvuk dolazećeg motora. Do tad još neviđene mašine! Na momka sa neobičnom kacigom koji koči i spretno zanosi zadnjim točkom da bi se uparkirao niko ne obraća pažnju jer je devojka brže skinula svoju zaštitnu kapu. Jer zlatna kosa i duga noga koja je zakoračila visokom štiklom na asfalt izgledaju nestvarno. A tek oči! Kao da je baš sišla sa pobedničkog trona izbora za mis sveta. Šta sveta, galaksije bre! I on je skinuo kacigu pa su se svi znatiželjni pogledi na trenutak preneli na njega a ženski tu i ostali. Ona spretno raspakuje svoju crnu violinu dok on skida gitaru sa širokih leđa. Tišinu prekidaju prvi zvuci njihove himne. Kako su znali? O tome sad niko ne razmišlja jer brže bolje moraju da prate skladan izvođački par :
“Coman…coman…. jeeee….jeeee….mony mony”!
Nagnuta nad violinom koja presijava da ne kažem usijava, neznanka razvlači gudalo dok joj se kosa do pojasa njiše u ritmu poznate hit arije s početka osamdesetih godina dvadesetog stoleća. Verovatno slučajno. Dok peva jednog po jednog slušaoca ‘overava’ prodornim pogledom. Do poslednjeg , pardon poslednje jer ne preskače ženski deo publike. I svi muškiarci misle kako je ‘zlatokosa’ njega, baš njega gledala posebno ljubko slatko se smešeći. A publika, šta radi ona? Svi do jednog tiho skoro šapatom ne trepćući kao omađijani pevuše omiljenu pesmu da ne naruše veličanstven zvuk koji dopire do njih, uvlačeći im se kroz uši u srca. Koriste šake, stopala i telo da bi celi pripadali ritmu koji ih je obuzeo. Da li su drsko hipnotisani? Ne bi trebalo da jesu jer se oni pevajući povremeno zagledaju, sležu ramenima u čudu koje ih je zadesilo, odmahuju glavom na bezbroj trenutno nevažnih pitanja:
-Ko su neznanci otkud i zašto sve ovo?
Lokalni gitarista nenametljivo basira na dve žice prateći neobični muzički par i biva nagrađen dužim osmehom lepotice, pevačice, sviračice i sve više igračice sa bujnom zlatnom kosom. Basirao bi on tri dana bez predaha samo za još jedan takav pogled i osmeh. To se podrazumevalo.
-Come on everybody!
Komanduje kovrdžavi dasa posle male mikrofonije akustičnih instrumenata koji imaju metalni prizvuk? Počinje ludi rock and rolls ples.
Nije se znalo da je to poslednja pesma te večeri dok je muškarac pevajući sedao na svoj motor tim pre što se njegovo dodavanje gasa idealno uklopilo u pojačano basiranje lokalnog svirača. I kad je ona uskočila na zadnje sedište kao na kozlić pesma nije prestajala. Umešni motorista napravio je jedan mali pozdravni krug oko njih, dodao gas i čudesni dvojac je nestao kada se ogromni beličasti dim iz auspuha razišao. Bas gitarista nije prestajao da svira a počeo je spontano ukočenog pogleda za njima glasnije da peva. Nastavili su osokoljeni mladići i devojke svoju uobičajnu žurku ništa ne pitajući kao da se nije dogodilo to što se upravo dogodilo.
-Izgleda da će kiša.
Reče neko iz grupe po završetku pesme. Razišli su se kao po komandi a kad su stigli do svojih domova već su bili ‘čisti’. Zaboravili šta se u stvari desilo. Samo znaju da je to veče bilo lepo da lepše ne postoji i kao da su odjednom od tad postali bolji i srećniji ljudi.
To je bila poslednja planirana poseta za taj dan našeg ‘muzičkog para’. Posle brze vožnje ušli su u prazan kućerak na periferiji grada. Svako veče menjaju prebivalište i znaju koje utočište je bezbedno da ne bi bili otkriveni od ‘štetočina’.
-Je si se ispraznila draga?
Pita motorciklista ‘zlatokosu’ sa očigledno usporenim pokretima i poluzatvorenim višebojnim očima. Poljubi je u mali nosić i zavuče ruku ispod bluze napipavajući hladne kičmene pršljenove.
-Sad ću i ja da se isključim samo da predam izveštaj u centralu.
-Koliko su ‘štetočine’ bile aktivne danas?
Pita ona već spremna za odmor.
-Mnogo, ne pitaj. Jedan bombaš samoubice u Iraku, desetine ubistava nevinih svuda po svetu, javno silovanje u Indiji…pričaćemo suta. Spavaj dušo, sutra radimo duže sa najmlađima jer zlostavljanje dece ne da ne jenjava već je u porastu.
Pritisnuo je jedan pršljen i iz tela je izletela metalna opruga sa utičnicom koju je on mehanički pomerio na gore. Klik. Zlatokosa je utihnula ležeći na krevetu priključena na 220v.
Pogledao je na sat sa velikim ekranom na svojoj ruci, isčitao pridošli tekst, ukucao nekoliko šifri pa legao i on..
Nenad Simić – Tajka
