Većinom glasova Izvršnog saveta, Kosovo je predloženo za prijem u UNESCO. Za punopravni prijem Kosova u UNESCO glasalo je 27 članova tog tela, 14 je bilo protiv, a 14 uzdržano.
Težak, zaista težak udarac za Srbiju, srpski narod i srpstvo u celini, za srpsku kulturu, koja je zaista neprocenjiva, kulturi koja je ušla u svetsku kulturnu baštinu pre mnogo vekova i tamo ostala.
Ali, ne, nije to samo udarac za srpstvo. Oni koji nam se sada smeju ne razumeju suštinu.
To je udarac koji ima dalekosežne, nesagledive geopolitičke posledice po čitav region Balkana i Srednje Evrope, koji vrvi od sitnih ili krupnih nesuglasica, nerešenih ili otvorenih pitanja među desetinama naroda i nacija koje se prepliću, sudaraju i prožimaju na jednom geografski tesnom prostoru. I ne samo po ovaj region, već po čitav svet.
Iako nije prvi, već ko zna koji u nizu koji je pogodio Srbiju i srpski narod, ovaj udarac deluje kao istinski šok i izaziva zapitanost: da li je moguće?
Njime je naneta duboka rana u međunarodnom pravu, i nepovratno je iščašen odnos međunarodne zajednice prema malim narodima, kakav je i srpski, i odnos prema kulturi malih naroda. Danas je srpska kultura stavljena u okvir nečeg toliko skandalozno beskrupulozno grotesknog da odudara od svake predstave i slike koju imamo kada govorimo o kulturi i odnosu društva prema kulturi.
Ova tragična odluka bez presedana pokazala je sve licemerje Zapada i svu izopačenost politike odlučivanja unutar međunarodne zajednice, koja se zasniva na beskompromisnoj, interesima vođenoj borbi i lobiranju, gde je u igri novac, interesi i logika sile, a ne emocije, pravda i istina.
Ovaj gnusni, kukavički i nihilistički čin nasilnog priznavanja i planiranog istrgnuća jednog dela teritorije iz sastava suverene zemlje, Srbije, uz pristanak i aktivno učešće zemalja koje zajedno čine međunarodnu zajednicu, potpuno je nepojmljiv. A taj „deo“, koji nije tek puki sastavni deo države Srbije, već sama srž, kolevka srpstva i srpske kulture, ako se otuđi i otcepi od matice Srbije, pod pristankom i voljom međunarodne zajednice, kojoj svim silama teži današnja autokratska vlast Srbije, ima nesagledive implikacije po čitav region „Zapadnog Balkana“ i šire. Otuda dalekosežne geopolitičke posledice po ravnotežu sila i odnos međunarodne zajednice prema suverenosti nacionalnih država. Mnoštvo otvorenih pitanja, na koja tek treba da damo odgovore.
Ovaj čin je savršeno iracionalan. On se nikako ne uklapa u šablone i modele koji su nam decenijama prenošeni i usađivani u umove kroz obrazovanje i vaspitanje. On ruši i demistifikuje predstavu o „pravednosti“, „civilizovanosti“ i „prijateljstvu“ današnjih razvijenih zemalja Zapada, koje su listom glasale za prijem Kosova u međunarodnu organizaciju. Ali, najveća krivica nije na njima. Najveća krivica i odgovornost leži na našoj vlasti, na vladi koju vodi premijer Aleksandar Vučić, kao i na predsedniku Tomislavu Nikoliću, koji su pregovarali direktno ili indirektno sa predstavnicima Kosova, uz posredovanje delegacije EU.
Ovo što se danas dogodilo samo je posledica tih pregovora koji su zvanično započeli 8. marta 2011 u Briselu i još uvek traju. Strategijom puzajućeg priznavanja, po principu od lakšeg ka težem, kroz dramski „mučne“ pregovore, gde su se naši predstavnici „junački“ borili za očuvanje minimuma srpske državnosti na teritoriji koju su Albanci samovoljno proglasili nezavisnom 17. februara 2008. godine, primicalo se sve bliže cilju. A cilj je od početka bio jasan i pregovaračima i Briselu: nezavisna država Kosovo, priznata od strane međunarodne zajednice.
Samo smo mi, u Srbiji, ostali naivni. Politički naivni, kao što smo kroz istoriju često bili. Verovali smo da moramo proći taj mučan proces pregovaranja sa secesionistima zarad višeg cilja – pristupanja Evropskoj Uniji. U međuvremenu se mnogo toga desilo. Aktuelna izbeglička kriza, koja donosi reke migranata sa Bliskog Istoka u zemlje Zapadne Evrope preko Srbije, uzdrmala je temelje Evropske Unije i ugrozila njen opstanak. Datum pristupanja EU, u ovakvim okolnostima, postaje veliki ulog i mamac za umornu i naivnu javnost, koja sanja o evropskim vrednostima. Otuda igrarija sa predviđanjem datuma dobijanja statusa članstva u EU, koji se neprestano gura sve dalje u sve maglovitiju budućnost.
Sada, posle jednog ovakvog udarca, moralo bi da usledi konačno otrežnjenje. Gde je sada Srbija? Gde je Kosovo? Šta smo mi dobili za sve vreme trajanja procesa evropskih integracija? Dobili smo samo traume i obmane. Umesto tranzicije dobili smo stalno stanje privremenosti. Imamo Kosovo na korak do potpunog međunarodnog priznavanja, upropaštenu i rasprodatu privredu, korupciju i afere, beskrajna uslovljavanja i ucenjivanja, besprimernu prezaduženost, enormnu nezaposlenost, siromaštvo, hipercenzuru, gušenje građanskih sloboda, jednoumlje, partokratiju, licemerje i medijski kič.
Otuda je svako dalje odlaganje prekida procesa pristupanja članstvu u EU samo dalje odlaganje totalnog kraha Srbije, i u ekonomskom i u političkom i u društvenom smislu. Vlada koja se posle izbora zaklela pred narodom da će Srbiju uvesti u EU, posle ovog događaja mora biti pozvana na odgovornost. Minimum demokratije, ako sadašnja vlast imalo drži do demokratičnosti, nalaže spremnost vlasti da odgovara pred narodom koji ga je izabrao. Nikakvi manevri u politici ne vrede, i sada nam je svima jasno kuda nas je dovela politika evrofanatizma, pod bombastičnom i šovinističkom parolom „Evropa nema alternativu“, politika koju je prethodna vlast, na čelu sa Tadićem, započela, a sadašnja, predvođena Vučićem i Nikolićem, razvila do bunila. Evropska Unija svakako ima alternativu u vidu saradnje sa Rusijom i Kinom i ostalim zemljama BRIKS-a, u vidu integracije u Evroazijski Savez.
Sudbina srpske nacionalne i kulturne baštine na Kosovu i Metohiji, koje je zapravo kolevka svekolike srpske kulture i stoga od nesagledivog značaja, data je u ruke onih koji žele da je unište ili prisvoje. Međunarodna zajednica je raskrinkana. Ona je sada samo floskula i prazna fraza. Kao i humanizam i međunarodno pravo. Današnjim činom, kultura, moral i pravda proterani su od strane nihilizma, nepravde i nasilja.
Učinjen je okrutan zločin nad našom kulturnom i nacionalnom baštinom. Ali, mi se ne predajemo. U borbi za novi, pravedniji svet i poredak, koji se stvara pred našim očima, kultura će pobediti, Kosovo i Metohija će biti vraćeni u okvire Srbije i pravda će ponovo zavladati.
Verujmo u to.
Viktor Radun
Vidovdan
Kome do danas nije bilo jasno, trebalo bi da je jasnije. A oni, koji (kao „nas Premijer“) i posle ovoga budu „isli u Evropu“ bice potreban lekar za dusu, a nekima, vala i streljacki vod!