Značaj referenduma

Ako je predstojeći referendum u Republici Srpskoj zaista „uvod u raspad BiH“, kao što strahuje američki Radio „Slobodna Evropa“, šta će za Srpsku i za Srbiju, ali i za balkanske interese Sjedinjenih Američkih Država s jedne, Evropske unije s druge, i Rusije sa treće strane, značiti eventualni uspeh referenduma o Danu RS?

Kada je 2009. godine Džozef Bajden prvi put dolazio na balkansku turneju u svojstvu potpredsednika Sjedinjenih Američkih Država, u Bosnu i Hercegovinu nije svratio samo da bi obuzdao tadašnjeg premijera Republike Srpske Milorada Dodika u njegovim izlivima nekonstruktivnog nacionalizma koji ometaju dalju centralizaciju BiH već i da bi izrazio svoje, dakle američko, ozbiljno nezadovoljstvo birokratski nedelotvornim načinom na koji je Evropska unija reagovala na ove izlive Dodikove nekonstruktivnosti začinjene viškom nacionalizma koji je nepoželjan zato što je srpski. Sedam godina kasnije kao da se ništa nije promenilo, osim što su procesi koji se Amerikancima tada nisu dopadali u međuvremenu uznapredovali – trebalo bi da kulminiraju 25. septembra, kada će u Republici Srpskoj biti održan referendum o Danu Republike Srpske – što će reći da Dodik nastavlja da radi po svome, SAD mu se i dalje suprotstavljaju uglavnom bezuspešno, a EU još upadljivije stoji po strani i ne pokušava da pomogne svom transatlantskom savezniku teške ruke… Tek, u RS i u BiH u ovom se trenutku, dok nam na dnevni red ne dođe sledeći trenutak, bije najvažnija bitka na Balkanu. Bitka koju, za razliku od mnogih prethodnih, možemo da dobijemo.

IZETBEGOVIĆEV ATAK

Da li će se ispostaviti da su lider SDA Bakir Izetbegović i njegovi inostrani inspiratori, a skloni smo da posumnjamo da ih je bilo, pucali u sopstvenu nogu kada su prošle godine pokušali da izvrše simboličnu agresiju na Republiku Srpsku? Čitav ovaj sled događaja, naime, započeo je inicijativom Bakira Izetbegovića pred Ustavnim sudom BiH da 9. januar, Sveti Stefan, Dan Republike Srpske, bude proglašen neustavnim, i nastavljen je odlukom tog suda – pravno klimavom a moralno i politički još klimavijom, budući da je odluka doneta preglasavanjem, i to glasovima stranih sudija kojima je istekao mandat – odlukom dakle Ustavnog suda BiH 26. novembra prošle godine da Republici Srpskoj ukine njen dan.

Pri čemu slutimo i da je ovaj Izetbegovićev atak na RS bio samo deo šireg paketa usaglašenog sa SAD i Velikom Britanijom, paketa usmerenog ka simboličkoj i faktičkoj kastraciji RS čiji su deo te 2015. predstavljali i javno izražena namera američke ambasadorke u BiH Morin Kormak da dejtonski ustav BiH bude izmenjen – a iz „Vikiliksovih“ depeša američke diplomatije pouzdano znamo da bi te izmene išle ka daljoj centralizaciji BiH, čemu su uostalom služile i sve dosadašnje promene izvornog dejtonskog poretka – a uz to i britanska rezolucija o Srebrenici u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija koja je zahvaljujući ruskom vetu prošla onako neslavno.

OFANZIVA

Dodajmo, podsećajući na širi kontekst kako bismo bolje razumeli ovo što se sada događa, i da je Milorad Dodik, takođe prošle godine, već zaigrao na kartu referenduma u RS, tada u vezi sa radom Tužilaštva i Suda BiH, ali je od tog referenduma u međuvremenu odustao.

I tada, kao i sada, Amerikanci su se oštro usprotivili održavanju referenduma u Srpskoj. I tada, kao i sada, od Srbije je zatraženo da saučestvuje u sprečavanju Dodika. Tada, ali ne i sada, Dodikova opozicija u RS usprotivila se referendumu. Tu okolnost, da ne postoji unutrašnji konsenzus oko referenduma o Tužilaštvu i Sudu BiH, Dodik iskoristio kao opravdanje za odustajanje, premda se ne sme isključiti mogućnost da je ovo opravdanje bilo samo izgovor, a da je od referenduma zapravo odustao zbog pritiska Amerike i nedovoljne podrške Srbije, sve i ako javni tragovi toga nisu posejani. Kako god, sadašnji razvoj događaja pokazuje da taj postupak nije bio poraz već privremeno, taktičko povlačenje pred novu, a izgleda i bolje pripremljenu ofanzivu.

Upravo ovde leži jedna od vrednosti – ali ne i jedina – referenduma 25. septembra. Dosadašnji potezi u neprestanoj bici za Srpsku, naime, od sprečavanja daljeg narušavanja Dejtona do sprečavanja britanske rezolucije o Srebrenici, sve i ako su bili uspešni, bili su reaktivni, defanzivni dakle po svojoj prirodi; za razliku od njih, referendum 25. septembra, iako predstavlja reakciju na postupak suparničke strane, isuviše je krupan iskorak da bi mogao biti okarakterisan samo kao reakcija. Ovim potezom srpska strana prelazi u ofanzivu.

ZNAČAJ REFERENDUMA

U čemu je značaj 25. septembra? To je na američkom Radiju „Slobodna Evropa“ lepo objasnio Kurt Besiner iz Saveta za politiku demokratizacije, i eto nas da se na stranicama „Pečata“ konačno složimo s nekim koga finansiraju Džordž Soroš i Fondacija braće Rokfeler: „Ovim referendumom postavlja se presedan za sve referendume koje RS može hteti da organizuje u budućnosti… Ovo je prvi put u deset godina, koliko predsednik RS-a Milorad Dodik govori o referendumu, da će to zaista i uraditi… Mislim da je ovo strateški potez… RS je odbacila jedinu domaću kontrolu – Ustavni sud – što znači da, ako se ne umešamo, onda prihvatamo da entitet može preglasati državu.“ Na sličnom je tragu i Bakir Izetbegović, ocenjujući da je „referendum probni balon za otcepljenje RS“, pa se i sa njim slažemo: „Ovo je prvi antidejtonski referendum: predsednik RS Milorad Dodik je izjavio da će ’pre ili kasnije’ biti organizovan referendum o ’samoopredeljenju RS’.“ A sa Bakirom Izetbegovićem kao da se slaže i Dodik, ocenjujući u intervjuu „Sputniku“ da će „ovim referendumom i Srbi shvatiti da imaju adekvatan odgovor na sve odluke koje neko donosi u ime njih“ i da referendum, protiv koga se Zapad bori godinama „kao što se i mi godinama borimo da ga sprovedemo“, „predstavlja neku vododelnicu u političkom procesu i odnosima… Srbi ne treba da oklevaju da na svako uzurpiranje njihovih prava u BiH odgovore referendumom“, pri čemu „procese razdvajanja ne treba isključiti kao mogućnost u budućnosti. Svakako da je referendum način na koji će se odlučivati o svim važnim pitanjima ovde, pa i o statusima“.

I to je to, u tome je značaj 25. septembra, značaj koji umnogome prevazilazi puku reakciju na odluku Ustavnog suda BiH o neustavnosti Dana Republike Srpske. Imajući to u vidu, nimalo ne čudi oštro protivljenje i sarajevskih Bošnjaka i njihovih patrona iz Sjedinjenih Država i Velike Britanije demokratskom izjašnjavanju građanki i građana Republike Srpske.

SUPROTSTAVLjENI INTERESI

Ali čitava je ova situacija i kudikamo složenija i intrigantnija, iz prostog razloga što nije ovde reč (samo) o borbi tvrdoglavog Dodika i Srba iz Srpske protiv starih, stalnih protivnika iz Sarajeva, Vašingtona i Londona. Sada se, na pomalo neočekivan, nov a zbog toga i nepredvidiv način, na 25. septembru prelamaju balkanski interesi i trenutne mogućnosti više zainteresovanih strana.

S tim u vezi, pre svega valja primetiti dosadašnje upadljivo i nimalo beznačajno ćutanje Turske, članice Upravljačkog odbora PIC-a (Peace Implementation Council, Savet za sprovođenje mira), koja se nije otvoreno usprotivila referendumu u RS kao što bi se inače očekivalo, a vreme pred nama pokazaće da li je reč o posledici njenog približavanja Rusiji kakvu priželjkujemo otkako je to približavanje iznenada otpočelo.

Što se Rusa tiče, očekivano ali možda eksplicitnije nego što bi se očekivalo, referendum su podržali. „Ambasador Ruske Federacije (u BiH) Petar Ivancov kazao je tokom sastanka da se RF slaže da narod RS ima pravo da putem referenduma iskaže svoj stav“, stoji u saopštenju sa sastanka Dodika i Ivancova, održanog ove srede, na kome je predsednik RS ambasadoru RF „ponovio da Republika Srpska neće odustati i da će referendum o Danu Republike biti održan 25. 9. 2016. godine“.

Srbija? Na otvorene pozive da Dodika spreči u sprovođenju opasnih referendumskih namera, premijer Srbije Aleksandar Vučić otvoreno je odgovorio da se neće mešati u unutrašnje poslove druge države, što su svi koji su ga na to pozivali (ispravno) protumačili kao prećutnu podršku sprovođenju referenduma. Dodiku dovoljno.

Uz neočekivani bonus u vidu nesaglasja između Evrope i Amerike. Prema već citiranom Besineru, naime, Visoki predstavnik međunarodne zajednice za BiH ne koristi svoja (zloglasna) bonska ovlašćenja i ne zabranjuje referendum „zato što nema dogovora među zapadnim članicama PIC-a, najvećim zemljama Evropske unije i Amerikancima, Turcima, Japancima i Kanađanima. Najveće EU zemlje sada ne žele da se bore protiv ovoga… Ne žele da ulaze u sukob s Dodikom i nadaju se da će njihov argument kako to zapravo nije bitno, biti dovoljan“.

Zadržimo se kratko na ovome. Ovo nesaglasje između EU i SAD, a Visoki predstavnik Valentin Incko zaista je otkazao sastanak PIC-a ovog utorka usled nedostatka dogovora, dok se EU zbilja nije oglasila protiveći se referendumu, nadovezuje se na nagoveštaj neslaganja između ovih partnera koji se pojavio posle Bajdenove posete Prištini, kada je američki potpredsednik tamošnjim Albancima pripretio uskraćivanjem pomoći ako ne sprovedu dogovor o Zajednici srpskih opština da bi, samo dva dana kasnije, EU izaslanik na Kosovu Samuel Žbogar rekao da se ZSO ne može nametnuti ni Srbima ni Albancima. Mogući zaključak: SAD bi da ubrzaju procese na Balkanu a EU to opstruiše, uplašena da bi dalje mešanje karata na ovom prostoru moglo da joj otvori još jedan problem, a već ih ima previše.

Do 25. septembra ostalo je još mesec dana, i taman još toliko vremena Amerikanci i njihove kopnene trupe u BiH imaju da spreče Dodika u sprovođenju referenduma. Da li će pribeći i oštrim merama, pa i ličnim protiv predsednika RS? Ima naznaka da su to već počeli da čine i da Dodik to zna, što njegov spomenuti sastanak s ruskim ambasadorom, i ono što je na njemu izrečeno, čini još značajnijim. Ovog puta prvi čovek Republike Srpske otišao je predaleko da bi mogao da se povuče a da to povlačenje ne bude ozbiljan poraz, i njegov i Republike Srpske. S druge strane, pobeda je blizu kao što nije bila zadugo. I označiće početak nove ere na Balkanu, početak kraja američke svemoći.

Nikola Vrzić

Pečat