Onog trenutka kad ona postane deo političke prošlosti, znaćemo da je Srbija zakoračila ka zaokruživanju svog suvereniteta
Ne treba posebno naglašavati da u Srpskoj naprednoj stranci ne vlada naročita politička harmonija. Takav tip sveobuhvatne i ideološki šarolike partije moguće je držati povezanim u jedinstvenu strukturu samo vlašću i neprikosnovenošću liderskog autoriteta koji utiče da razmirice i stranački prljav veš ostanu ispod tepiha. Međutim, kad netrpeljivost dostigne tačku ključanja, sukobi se neizbežno izlivaju i u druga područja političke borbe, poput medija.
Povod za poslednju javnu manifestaciju unutrašnjih protivrečnosti je intervju Zorane Mihajlović Kuriru, u kom stranačkim „prvoborcima“ poručuje da ne mogu iz glave da izbace svog prvog lidera Vojislava Šešelja, koji je u političkoj metaforologiji dela javnosti koji sebe voli da naziva pristojnim neka vrsta sinonima za primitivizam. Na tu i druge teze ovog po mnogo čemu značajnog intervjua odgovorio je Vladimir Đukanović, njen najveći kritičar, najpre u Danasu, poručivši da je ona ta koja ne može iz glave da izbaci šefove iz britanske ambasade, potom i na svom Youtube nalogu, gde je (od 16.30) Vučiću stidljivo ali nedvosmisleno poručio da bira između njega i Zorane, konstatujući da bi svako drugi odavno leteo iz stranke kad bi se ponašao kao ona.
GDE NASTAJE ZORANINO SAMOPOUZDANjE
Nećemo se baviti ozbiljnošću ovakvih optužbi i neophodnošću da se zarad nacionalnih interesa (ne bi smelo da bude mala stvar kad stranački kolega optuži potpredsednicu vlade za služenje stranom interesu) stvar istera na čistac, tim pre što nije prvi put da čitamo slične tvrdnje, niti je Đukanović jedini koji ih iznosi.
Pravo pitanje je otkud izvire tako otvoreno samopouzdanje Zorane Mihajlović, koje je kuraži ne samo da rečnikom drugosrbijanskih korifeja kritikuje sopstvenu stranku već i da kategorički napada Srpsku pravoslavnu crkvu zbog stava o Kosovu i mentorski opominje premijerku Brnabić da je – kako kaže, za razliku od nje i Vučića – nedovoljno energična, odnosno da nije trebalo ruskom ambasadoru da nosi transkripte spornog intervjua za Blumberg.
Odsustvo straha od mišljenja javnosti – inače nekarakteristično za politički ambiciozne ljude poput nje, ali simptomatično kao odraz percepcije da stav javnosti nije glavni kladenac političke moći – najbolje se videlo kad je na sednici vlade glasala za podršku britanskoj rezoluciji Saveta bezbednosti UN kojom se Srbi optužuju za genocid. Istu poruku šalje i svaki put kad se, baštineći diskurs opadajućih globalističkih elita, založi za radikalno feminističku interpretaciju rodne ravnopravnosti, pritom se ne libeći da pohvali Hilari Klinton kao istaknutog borca za jednakost polova i da joj uruči lični poziv da poseti Srbiju.
Nije joj problem ni da u neplaniranoj poseti pred kamerama arogantno kritikuje kašnjenje u izgradnji autoputa – inače poslovično pedantnih – kineskih firmi, nateravši Vučića i Nikolića da vade kestenje iz vatre tako što će dva dana kasnije u pratnji kineskog ambsadora i velike delegacije doći u posetu tom delu deonice Koridora 11, pričajući o „čeličnom prijateljstvu“ Srbije i Kine, koje se „ne može srušiti“ iako će mnogi „pokušati da ga pokvare“. Na sličan način je sa pozicije ministarke energetike opstruisala početak izgradnje Južnog toka, zbog čega je ruska strana bila veoma nezadovoljna, što je i ambasador Čepurin indirektno sugerisao u više navrata.
„MOJA I VUČIĆEVA ENERGIJA“
Osim toga, u njenim intervjuima provejava utisak da polako ulazi u fazu kada se oseća toliko moćnom da više nikoga osim Vučića ne percipira kao pretnju, i to ne Vučićev politički racio, nego njegov politički ego. Takođe, sve više ispoljava ambiciju da hijerarhijski nadraste dosadašnju diverzantsku ulogu i postane nedvosmisleni glasnik američkog interesa u Srbiji, pa sebi daje za pravo da s prikrivenom pretnjom u tonu komentariše osetljive teme iz savremene srpske istorije, neraskidivo povezane sa političkom sadašnjicom. Tako u intervjuu Kuriru Dačiću poručuje da za njega još uvek može biti mesta u budućem političkom životu Srbije, ali samo ako se okane talasanja sa podizanjem spomenika Slobodanu Miloševiću i vrati u staru ulogu političara koji je raskrstio sa miloševićevskim nasleđem SPS. A Vučiću, osim poruke da bi ona „energičnije“ nego Brnabićeva vodila vladu („Moj je utisak da je vlada s Vučićem bila energičnija. To nema veze s premijerkom, već s velikom Vučićevom i mojom energijom“), da će ostati upamćen kao najveći vladar u istoriji ako Srbiju konačno ratosilja dosadnog kosovskog balasta. Zvuči kao nalog.
Sve ovo jasno pokazuje u kojoj meri se Zorana oseća bezbrižno u svojoj ulozi. Vučić je jednom prilikom, obrazlažući na RTS odluku o vanrednim izborima, rekao da politika nije matematika, već mnogo više od toga, pa i psihologija. A Zorana, sledeći psihologiju deteta koje je prošlo nekažnjeno nakon što je nekoliko puta uhvaćeno sa prstima u pekmezu, sve manje koristi diplomatske rukavice, ne plašeći se ni onih sukoba koje svako ko ima političku ambiciju izbegava, poput sukoba sa SPC. Kako god, to svakako nije vesnik da na bojnom polju srpske bitke za političku slobodu sve ide kako treba. Jer mera u kojoj se Zorana oseća politički zaštićenom obrnuto je proporcionalna meri srpskog suvereniteta.
Naprednjačka izborna pobeda iz 2012, koja je u najvećoj meri utemeljila današnju političku realnost Srbije, bila je, pored ostalog, posledica želje naroda da demontira okupacione mehanizme „petooktobarske republike“ i sa novim kadrovskim rešenjima iskorači u drugačiju budućnost. Zorana nije novo kardovsko rešenje, već primer kontinuiteta petooktobarske politike u svojoj najtoksičnijoj inkarnaciji. A narod, kao glavni nosilac političkog suvereniteta, glasao je za ono što u SNS personifikuje, na primer, Đukanović, ne Zorana.
brnabiczoranaNaravno, budući da je u međuvremenu postala važna unutrašnja poluga spoljne kontrole inercionog kretanja postrevolucionarne Srbije, Zorana neće pasti sutra. Ali jedno je sigurno – onog trenutka kada ona postane deo političke prošlosti, znaćemo da je Srbija napravila veliki korak ka zaokruživanju svog suvereniteta.
ALEKSANDAR VUJOVIĆ
standard.rs
