Zrenjanin – grad nekulture

1
2063

slika za najavuVeć duže od dva meseca u zrenjaninskom Karađorđevom parku, na spomeniku Kemenji Ferencu (1860-1944) stoje ispisane reči „k…c Mađarima“ i „Srbija“, a ispred toga je nacrtan „hakenkrojc“ (kukasti krst) u koji su umetnuta srpska ocila. Da li gradska vlast i policija nemaju informaciju da se bilo šta ružno i nedozvoljeno događa u zrenjaninskoj Aleji velikana? Ili imaju, a pitanje bez odgovora je zašto u tom slučaju ništa nije učinjeno da se sramota, poruke mržnje i netrpeljivosti, kao i onaj nacistički simbol uklone?

Neodgovornih i zlonamernih ljudi ima svugde na svetu i oni nisu neka specifičnost grada Zrenjanina. Svakakvi grafiti pojavljuju se i na ulicama (zgradama, zidovima, podzemnoj železnici, pa i spomenicima) evropskih gradova u drugim državama. I tamo se grafiti koriste za ispoljavanje mržnje i tako je to bilo decenijama unazad. Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih u tadašnjoj Zapadnoj Nemačkoj ništa neobično nije bilo da se naiđe ne grafit koji poručuje, na primer Turcima, da napuste nemačku zemlju (Türken raus). Kako onda tako i danas. Samo što se danas pojavljuju i grafiti, nekada nezamislivi, na kojima piše „Nemci napolje“ (Deutsche raus). Takođe, i „međunemačka“ mržnja, na primer, prema Švabama („Schwaben raus“, „Schwaben Fotzen!“), nije nikakva novost. A to su iste one Švabe, koje su kao Nemci pobegli s nemačkom vojskom ili su ih vlasti nove Jugoslavije deportovale u Nemačku nakon Drugog svetskog rata. Antisemitski grafiti pojavljuju se čak i na spomenicima holokaustu. U Berlinu su se jednog jutra pojavili crni kukasti krstovi na crvenoj podlozi (svastike) na spomenicima holokausta u Berlinu.

za ilustrovanje teksta - slika 1Dakle, vandalizovanje spomenika nije nešto što se dešava samo u Srbiji. Zapravo, u Srbiji se to daleko ređe dešava nego u drugim evropskim državama. Ali, za razliku od Srbije, gde vlasti i policija (pa i građani) uopšte ne obraćaju pažnju na ono što se poručuje grafitima, u drugim evropskim državama postoje policijske patrole koje stalno obilaze grad i spomenička područja. Čim nešto primete, vlasti tamo reaguju, a grafiti se odmah brišu i kreće se u potragu za počiniocima sličnih poruka mržnje i netrpeljivosti.

Da Vas podsetimo:  I javna ličnost ima privatni život. I mišljenje!

U Srbiji su pre nekoliko godina na hiljade ljudi dobili posao u komunalnoj policiji. U Zrenjaninu samo ima ih 24. Šta oni rade? Za šta primaju platu? Valjda je njihova dužnost da patroliraju ulicama grada i da paze da se gradski prostor ne oštećuje, ne naružuje i ne vandalizuje. Ali, nažalost njihov posao sveo se samo na eventualno traženje nepravilno parkiranih automobila.

Velikani bez glave – Zrenjanin bez pameti

Aleja velikana u Karađorđevom parku

predstavlja jedinstveni spomenički kompleks sa spomen-bistama 15 zaslužnih Zrenjaninaca:

Uroš Predić (1875-1953), akademski slikar

Pavle Aršinov (1895-1935), naučnik i privrednik

Nestor Dimitrijević (1782-1856), veliki prosvetni dobrotvor

Tivadar Vanjek (1910-1981), slikar, osnivač Umetničke slikarske kolonije u Ečki

Mihajlo Pupin (1858-1930), svetski poznat fizičar i pronalazač

Dr Vasa Savić (1893-1939), lekar ftiziolog

Antalfi Žiroš Deže (1885-1945), kompozitor

Dr Kemenj Ferenc (1860-1944), sekretar obnovljenog Organizacionog odbora savremenih Olimpijskih igara

Aleksandar Sandić (1830-1908), književnik i lični sekretar Vuka Stefanovića Karadžića

Toša Jovanović (1845-1893), glumac

Konstantin Danil (1789-1873), jedan od najvećih srpskih slikara XIX veka

Lauka Gustav (1818-1907), novinar i urednik prvog gradskog lista na mađarskom jeziku „Torontal“

Radu Flora (1922-1995), profesor, književnik i prevodilac

Vilmoš Loci (1925 – 1991), košarkaški reprezentativac

Slobodan Bursać (1941 – 1993), dirigent proslavljenog hora „Josif Marinković“

za ilustrovanje teksta - slika 2Kemenji Ferenc je jedan od osnivača modernih olimpijskih igara i bio je blizak saradnik Pjera de Kubertena. Kemenji je godinama bio generalni sekretar Međunarodnog olimpijskog komiteta. Rođen je u Velikom Bečkereku, današnjem Zrenjaninu. U svojim memoarima Kemenji je između ostalog zabeležio i uspehe Momčila Tapavice, Srbina iz Nadalja (selo blizu Srbobrana), koji je učestvovao na prvim olimpijskim igrama 1896. godine i tamo pokazao izuzetne rezultate.

Karađorđev park je jedan lep prostor u Zrenjaninu, gde bi svaki Zrenjaninac voleo da odvede nekog gosta, koji bi mu došao sa strane, iz drugog grada ili druge države. Ali, postoji nešto što bi svakog časnog Zrenjaninca sprečilo da svoga gosta (pogotovo stranca) odvede u najlepši deo svog grada. A sprečilo bi ga ono što smo pomenuli u početku ovog članka, a to su one ružne poruke koje se mogu pročitati na spomeniku Kemenji Ferenca. Ali, to nije sve, jer u Karađorđevom parku ima petnaest spomenika (bisti) zaslužnih ličnosti koje su živele u Zrenjaninu, tu su rođene ili su na određen način zadužile taj grad; a gotovo da nema nijednog spomenika koji nije na neki način unakažen.

Naime, već punih pet godina na bistama Uroša Predića (rođen u Orlovatu kod Zrenjanina), jednog od najslavnijih srpskih slikara i Slobodana Bursaća, dirigenta slavnog zrenjaninskog hora „Josif Marinković“ (Hor sveta), nedostaje glava. Gotovo je neverovatno da se gradske vlasti u Zrenjaninu smenjuju, ali da se njihov odnos prema kulturnom nasleđu (njihovog) grada uopšte ne menja. Zapravo, gradske vlasti nimalo ne zanima na šta grad Zrenjanin liči niti ih interesuje kakvu poruku grad šalje onima koji u tom gradu žive ili onima koji u taj grad dođu kao posetioci. Ono što je sigurno, svakako je činjenica da je odnos prema spomenicima, u stvari, odnos prema samima sebi. Onaj ko ne poštuje svoje pretke, koji su pronosili ime svog grada širom sveta, jasno pokazuje da ne zaslužuje ni takve pretke, niti zaslužuje da se nađe na bilo kojoj funkciji u gradskoj vlasti.

Čiji je grad – ničiji?

Bista Mihaila Pupina prelivena je plavom bojom, a nedostaju i slova ispod Pupinovog imena, kao i godine rođenja i smrti ovog slavnog srpskog naučnika. Začudo, iako su spomenici Pupinu, Prediću, Bursaću u Karađorđevom parku oštećeni (vandalizovani) i nagrđeni odavno, veliko je pitanje je da li će oni ikada biti dovedeni u pristojno stanje. Ako je proteklo više od pola decenije, a da tu ništa nije preduzeto, može se pretpostaviti da će i buduće godine prolaziti na isti način – u jednoj neverovatnoj indolentnosti i nemaru gradskih vlasti. Slično će, čini se, biti i sa najnovijim divljanjem na spomeniku Ferenca Kemenjija, koje ovde dodatno služi za stvaranje nepoverenja i animoziteta među građanima srpske i mađarske populacije u Zrenjaninu.

Neshvatljivo je da se gradske vlasti u Zrenjaninu ne interesuju za neviđen vandalizam, niti im pada na pamet da pomenute spomenike dovedu u pristojno stanje. Zaprepašćujuće je i to, da građanima Zrenjanina, izgleda, takav nemar prema vlastitoj kulturi uopšte ne smeta. Zar građani Zrenjanina ne dolaze u Karađorđev park? Naravno da dolaze. Zar ne vide da je gotovo svaka bista u parku umazana bojom, najčešće glava i oči? Nemoguće je da to ne vide. Ali, ako vide, kako je moguće da to nigde ne kažu i nikome se ne požale? Zašto niko od tih brojnih građana, koji svakodnevno šetaju parkom ili se tamo rekreiraju, ne učini nešto da se takvo porazno stanje u zrenjaninskoj Aleji velikana popravi? Gde su zrenjaninski novinari? Smeju li oni da pišu o onome što u gradu nije dobro i što građanima Zrenjanina nikako ne služi na čast?

Uzevši u obzir sve ono što smo do sada rekli o odnosu grada Zrenjanina prema vlastitoj kulturi, zvuči apsurdno i groteskno kada se čuje da su pre koju godinu gradske vlasti predlagale ovaj grad za „Evropsku prestonicu kulture 2020. godine“.

D. Gosteljski

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime