Na stranicama ovog portala nedavno zapisao sam rečenicu, zapravo testament Demokratske stranke, od kojeg ne odustajem.“Ako na izborima za predsednika Demokratske stranke pobedi Dragan Šutanovac, to će biti njena trenutna smrt, a ako pobedi Bojan Pajtić, biće to dugo i mučno umiranje Demokratske stranke“.
Dogodilo se ono prvo. Dragan Šutanovac je novi predsednik Demokratske stranke! Tom političkom nekrologu nema se šta dopisati.
Da se razumemo: Bilo ko od četiri kandidata, koji su izigravali demokratsku proceduru američkog izbornog sistema, ne bi usrećio političku Srbiju niti bi oživeo demokratske ideje koje je 19. februara 1919. godine dalekovido utemeljio političar i državnik Ljubomir Davidović na osnovačkom skupu Demokratske stranke u Sarajevu. Jer izbori za novo rukovodstvo „žutog preduzeća“ bio je zapravo parastos, a Dragan Šutanovac, protiv tog čoveka nemam zaista ništa, izabran je za privremenog kapelnika koji će činodejstvovati po ustaljenom protokolu vere, ali bez uvažavanja imena i lika pokojnika. Bilo ko od četiri kandidata, ili su politički potrošeni i dokazano nesposobni, ili su anonimusu bez kredibiliteta, niko nije dorastao političkom izazovu pred kojim se nalazi Srbija niti je mogao da se ispravi kao vođa demokratske opozicije koja je Srbiji nužna kao hleb.
Demokratska stranka svom novom predsedniku dala je sve, ispisala mu biografiju, dala mu ministarska i druga zvanja, titule i lukreativne poslove. On njoj nije dao baš ništa. Jer, kako god vidim gospodina Šutanovca, s kojim se dugo znam i nismo imali ličnih nesporazuma, prva mi je misao da se on u politici pograšno zaposlio. Da nije politike Šule bi verovatno ostao poznat kao zet Miroslava Ilića.
Ako bi danas napravili anketu među „žutima“ s pitanjem koji je doprinos Dragana Šutanovca Demokratskoj stranci i koji je on politički trag ostavio u tom poslu koji radio skoro dvadeset godina. A Šutanovac je ušao u politiku, odnosno u Demokratsku stranku 1997. Najveći njegov doprinos je instikt da se ubaci u pravu ekipu i da se sprijatelji s Borisom Tadićem.
Ta šačica političke nejači koja je birala svog predsednika, da je imala bar malo duha održala bi izbore u svojoj bivšoj bazi – Srpskoj naprednij stranci. Tamo im je članstvo, a ostalo ih je 18.200 koji još nisu prešli u naprednjake.
Da Dragan Šutanovac nije ozbiljan igrač pokazuje jedna bizarna sitnica. U vreme kad je bio ministar odbrane, zajedno sa tastom Miroslavom našao se na jednoj lumperajki u Čačku. Muzika je tresla narodnjake i sve je ušlo po ćirilici dok u jednom trenutku ničim izazvani nisu se pojavili čuveni kardio hirurg Boško Đukanović i njegov i moj prijatelj, pokojni Milun Radenković, vlasnik vinarije „Radenković“. Boško Đukanović je zaustavio muziku, on i to ume, prišao orkestru izvadio nekakvu gutu para i naredio:“Svirajte sad za slavu i zdravlje moga brata Ratka Mladića“. U Sali je nastao delirijum, baš kao da se tu pred njima pojavio đeneral Dragoljub Draža Mihajlović.
Ministar Šutanovac i njegov tast istog trena su napustili skup.
Toliko o Šutanovcu, izuzev pitanja – kao to on misli da vrati DS u političku elitu? On to jednstavno nije u stanju, to prevazilazi njegovu auru. Jer to je ravno verovatnoći da Jorgovanka Tabaković prizna da se ne razume u guvernerske poslove, što je aksiom.
Ustvari sistematsko ubijanje Demokratske starnke i i njene suštinske ideje počelo je posle 5. Oktobra 2 000. DS je bila lider opozicije koja se posle pada Miloševića uplela nevešto u državne poslove, rukovodeći se pre boljševičkim a ne demokratskim principima, dozvolivši da s koalicionim partnerima pretvori Srbiju u svoju privatnu interesnu sferu, što je svakako doprinelu ubistvu Đinđića i još mnogim tragičnim događajima kojima je Srbija tada isporučena.
Ubijanje DS surovo je nastavio Boris Tadić, koji joj je, onako bez razuma šepureći se kao pelivan, zabio glogov kolac u srce.
Ali vratimo se osnovnoj ideji ovog štiva. Šta je suština Demokratske stranke od njenog osnivanja i zbog čega je ona Srbiji potrebna?
Veliki intelektualac, državnik i političar, kad je osnivao Demokratsku stranku isticao je da je to političko udruženje – stranka – koje okuplja ostvarene ljude. Njihov osnovni politički cilj nije osvajanje vlasti po svaku cenu, ali primarni smisao demokrata je da se stvore uslovi u zemlji da se da se društvo razvoja uz uvažavanje modernih demokratskih i progresivnih ideja, da se apsolutno poštuju zakoni i svakog pojedinca je cilj da se stvara i brani pravna država…
Sve navedeno potvrđuje veliki spisak ljudi, tada bez sumnje sam vrh srpske intelektualne elite koja se našla u Domu omladine u Beogradu 3. Februara 1990. kad su osnivali obnovljenu Demokratsku stranku. Tog dana isti prostor i iste ideje delili su Borislav Pekić, Milovan Danojlić, Ljubomir Tadić, Vojislav Koštunica, Radoslav Stojanović, Aleksandar Saša Petrović, Zoran Đinđić, Vladimir Gligorov,Kosta Čavoški, Vladeta Janković, Dragoljub Mićunović, Gojko Đogo, Marko Janković…
Od ovih načelnih ideja u sadašnjoj Demokratskoj stranci nisu ostali ni tragovi. Šta sutra može da popravi njen novi predsednik Dragan Šutanovac? U političkom smislu i njemu samom potreban je politički staratelj.
Stranka sa unutrašnjim sagorevanjem
Borba za novu demokratiju počela je u samoj obnovljenoj Demokratskoj stranci od njenog osnivanja. Snažne ličnosti nisu praštale greške rukovodstva stranke. Već 28. Januara 1991. grupa intelektualaca, među kojima su bili Nikola Milošević, Kosta Čavoški, Aleksandar Ilić, Aleksandar Saša Petrović,.. napuštaju Demokratsku stranku i 12. aprila osnivaju Srpsku liberalnu stranku. A 13.juna 1992 zbog borbe za bolje pozicije u rukovodstvu DS stranku napuštaju Vojislav Koštunica, Borislav Pekić,Vladeta Janković, Marko Janković,.. i 26. jula osnivaju Srpsku demokratsku stranku.
Ubrzo Zoran Đinđić na dosta brutalan način svrgava sa predsedničke funkcije DS Dragoljuba Mićunovića i sam preuzima vođstvo demokrata. Dragoljub Mićunović osniva Demokratski centar.
Decembra 2004. na inicijativu 11 uglednih članova DS Čedomir Jovanović biva izbačen iz stranke. Za Jovanovićem odlazi nekolicina uticajnih članova DS koji krajem 2005. osnivaju Liberalno demokratsku partiju.
Taj niz završava Boris Tadić, koji je posle izbornbog poraza 2012. i niza komedijantskih gafova – hoće kaki neće kaki. On napušta Demokratsku stranku i osniva sopstvenu Socijal demokratsku partiju.
Ali nije ni to kraj. Biće toga još, amebe se redovno razmnožavaju.
Dakle, urnisanje Demokratske stranke i demokratske ideje počelo je nepunu godinu posle osnivanja obnovljene DS. Osnovna demokratska načela Ljubomira Davidovića pojele su nove „demokrate“ koji su razumeli da su vlast i lično blagostanje važniji od demokratije.
Đoko Kesić
Intermagazin / Pravda
