Broj žena u Srbiji je za 6% veći od broja muškaraca. Međutim, ono što je za natalitet i ekonomiju najvažnije je broj žena u fertilnom, odnosno radnom periodu (15 do 49, odnosno 60 godina), koji je praktično identičan broju muškaraca u istoj životnoj dobi.
Devojke ili “mlade žene“ tek od poznih tridesetih godina života postaju brojčano nadmoćne nad muškarcima i ta se razlika povećava. Razlog je veća verovatnoća da se rodi dete muškog pola (skoro 6%). Projekcija za 2022. ukazuje da će u životnoj dobi od 20 do 34 biti za 4,4% više momaka od broja devojaka.
Kako su mnoge žene isključene iz plaćenih poslova ili pak ne koriste dovoljno svoje kvalifikacije i sposobnosti, jasno je da će budući ekonomski rast Srbije zavisiti od obima upošljavanja i kvalitativnog unapređivanja ženske radne snage.
Udeo žena u radnoj snazi u razvijenim zemljama (npr. u SAD i Francuskoj skoro polovina) je znatno viša nego u Srbiji što ukazuje da postoji ogroman prostor za intenziviranje upošljavanja žena. Zapošljavanje žena moglo bi da bude potpomognuto očekivanom promenom vrsta poslova. Npr. klasični industrijski poslovi, koji se tradicionalno vezuju za muškarce, rapidno će opadati dok će broj radnih mesta u uslužnom sektoru značajno rasti.
Trenutno, situacija je zabrinjavajuća. Prema Anketi o radnoj snazi (prvi kvartal 2015) stopa nezaposlenosti žena u Srbiji (koja iznosi 20,3% aktivnog ženskog stanovništva) je veća od stope nezaposlenosti muškaraca starijih od 15 godine (18,4%). Situacija je posebno nepovoljna kada je zaposlenost u pitanju. Naime, stopa zaposlenosti pripadnica nežnijeg pola (43,5%) je značajno manja od iste stope za snažniji pol (56,3%).[1]
Procesi na globalnom nivou koji se prenose i na Srbiju idu u korist žena. Procenjuje da će zbog dužeg životnog veka žena i veće odgovornost u vođenju poslova jačati pozicija žena u Srbiji. Na poboljšavanje pozicija žena implicitno ukazuje porast broja razvoda (koji je porastao čak 10% u prethodnoj godini, na oko 8000), što je posledica i ekonomske emancipacije žena. Broj devojaka kojima je profesionalna karijera životni prioritet snažno raste, dok je broj studentkinja u Srbiji davno premašio broj njihovih muških kolega.
Interesantno je i da su u Srbiji žene bile manje pogođene krizom od muškaraca. Naime, 2000. je bilo zaposleno 907 hiljada muškaraca i 690 hiljada žena. Krizne 2008. radilo je 798 hiljada prvih i 631 hiljada drugih. Već 2014. na poslu je ostalo 712 hiljada muškaraca i 626 hiljada žena. Dakle, od 2000. smanjene broja zaposlenih žena u pravnim licima je čak tri puta manje, dok je od 2008. 86 hiljada muškaraca izgubilo posao i nešto manje od 5 hiljada žena. Ovo je posledica blagog rasta broja zaposlenih u javnom sektoru gde žene čine većinu zaposlenih, i snažnog opadanja zaposlenosti u prerađivačkoj industriji, građevinarstvu i saobraćaju, gde su muškarci glavna radna snaga.
Fiskalni aspekt dužeg životnog veka žena
Pripadnice lepšeg pola praktično svugde u svetu žive duže od muškaraca. Polovina objašnjenja leži u pušenju, odnosno bolestima (najčešće kancerima), koji su posledica toga. Petina razloga za kraći životni vek muškaraca je alkohol, a zatim sledi gojaznost odnosno krvni pritisak koji uzrokuje srčane udare, koji su dvostruko češći kod muškaraca.
Na kraju testosteron, koga mušakarci imaju mnogo više nego žene uzrokuje agresivnije i rizičnije ponašanje i otežava rad imunog sistema, te muškarci mnogo češće gube život u incidentima ili suicidom.[2] Pored toga, dodatni ’x’ hromozon štiti žene od štetnih mutacija. [3]
Ipak, razlika opada, što ima i svoje ekonomske reperkusije. Dok su u 19. veku žene živele samo 9 meseci duže od muškaraca u Engleskoj i Velsu, maksimum je dostignut 1967. (skoro 7 godina). Od tada počinje pad i danas je razlika ispod 4 godine u te dve oblasti. Kada se posmatra populacija preko 65 godina razlika je tek dve i po godine. Sličan je trend u većini razvijenih zemalja.
U Srbiji žene u proseku žive za 5 godina duže od muškaraca. Posmatrajući starosnu piramidu, tj. onaj njen deo koji obuhvata one preko 65 godina vidljiv je znatno veći broj žena nego muškaraca, u poznim sedamdesetim čak duplo. To znači da je i broj godina tokom kojeg pripadnice slabijeg pola primaju penzije znatno duži nego kod muškaraca, jer im starosne penzije počinju 4,5 godina ranije (mada će se već 2020. ta razlika svesti na samo 2 godine) i u proseku im penzije traju pola decenije duže. Valja imati u vidu i porodične penzije koje komplikuju ovaj račun, ali je istina i to da mnogo više muškaraca nego žena u Srbiji steklo uslov za penziju. Naravno, sa godinama se situacija menja u korist žena.
Na osnovu Popisa 2011. i tablica mortaliteta za period 2010–2012, očekivano trajanje života živorođenih muškaraca i žena u Srbiji iznosi 72, odnosno 77,1 godinu. U odnosu na popis 2002. oba pola beleže rast očekivanog trajanja života za više od dve godine. Veoma je važan podatak o srednjem trajanju života lica starih 65 godina, pored ostalog i zbog fiskalnih reperkusija, posebno na penzioni sistem. Vrednost očekivanog trajanja života pri ovoj starosti za muškarce iznosila je 2011. dodatnih 13,9 godina (2002: 12,8). Veći porast vrednosti ovog indikatora se uočava kod žena: 16,2 godine 2011. (2002: 14,9 godina).
Povećana zaposlenost žena u nekoliko poslednjih decenija je dala snažan doprinos rastu svetske ekonomije, ali će i izdaci za penzije po tom osnovu biti veliko opterećenje za budžete. Ovome će dodatno doprinositi i očekivani dalji rast životnog veka kod oba pola.
Socio-ekonomski faktori dužeg životnog veka žena
Razlike u očekivanom trajanju života između polova se menjaju tokom vremena i mesta, kao posledica promenjenih socijalnih i zdravstveno-medicinskih okolnosti. Biološke razlike ne mogu u potpunosti da objasne značajne razlike među polovima u prosečnom životnom veku.
U studiji (Cullen, 2015) analizirani su podaci o mortalitetu, uključujucći i verovatnoću preživljavanja do 70 godine, u okruzima SAD, potom za 18 zemalja sa visokim prihodima od 1900, te za zemlje u razvoju. Pokazalo se da je, u svakom od perioda ekonomskog razvoja nakon početka demografske i epidemiološke tranzicije, vidan dosledan obrazac ženske otpornosti na smrtnost pod nepovoljnim okolnostima. Kako se društva razvijaju raste razlika u životnom veku za žene, i dostiže vrhunac tokom 1970-ih u razvijenim zemljama, da bi potom počeo nešto brži porast životnog veka muškaraca.[4]
U studiji Felan (2014) ukazuje se da se socio-ekonomski uslovi, pre svega bogatstvo i obrazovanje, pokazuju kao snažni prediktori životnog veka, mnogo više nego nego geni ili kvalitet zdravstvene zaštite.[5] Tokom 20. veka tendencija da žene žive duže od muškaraca je preovladala u većem delu zapadnog sveta. Ovaj obrazac prevazilazi vremenske i kulturne barijere i pojavljuju se i razvija sa ekonomskim napredkom zemalja (odnosno povećanjem životnog standarda).
Žene u proseku nadžive muškarce, ali je razlika u godinama života izuzetno promenljiva. Dok je ta razlika u najbogatijim okruzima SAD na osnovu trenutnih stopa smrtnosti jedva nekoliko procenata, u najsiromašnijim zemalja postoji razlika ide i do 35%, što je gotovo 10 godina.
U SAD i Evropi pre 120 godina muškarci su u proseku nadživljavali žene. Ovo se pripisuje visokoj plodnosti, te visokim smrtnostima porodilja. Sa početkom moderne higijene i ishrane, uz brz ekonomski razvoj, žene počinju da imaju mnogo manje trudnoća i brzo prevazilaze muškarce u prosečnom životnom veku. Do 1940. ti obrasci postaju statistički evidentni, a nekoliko decenija kasnije to se vidi i ‘golim okom’.[6]
Obrazovanje ili bogatstvo direktno ne uzrokuju razliku u životnoj dobi žena u odnosu na muškarce. Međutim, doslednost i snažna statistička povezanost ovih faktora sa razlikom u dugovečnosti između polova u različitim zemljama (i kulturama) ukazuju na to da su uzročni faktori verovatno snažno povezani sa ovim pokazateljima društvenog napretka. Treba dodati da je teško zamisliti da je veliki deo razlike u godinama života između polova biološki programiran, sa obzirom na široku varijabilnost u veličini gepa u smrtnosti između žena i muškaraca.
Prevladavanje i prilagođavanje okolnostima omogućavaju snažno smanjivanje prednosti za žene u najbogatijim mestima potencijalno objašnjavajući mnogo veći jaz u siromašnijim zemaljama. Moglo bi se zaključiti da žene imaju superioran ugrađeni mehanizam za prilagođavanje nepovoljnim uslovima (iz perspektive opstanka). Perspektiva dovođenja muške smrtnosti u skladu s onom kod žena je još uvek daleka, ali se čini se da je najjednostavniji put za to podizanje ukupnog nivoa ekonomsko-društvenog prosperiteta. Donekle paradoksalno, promovisanje zdravstvene zaštite i ekonomskog rasta se pokazuje kao primarna strategija za rast životnog veka muškaraca.
Ako je nivo profesionalnih sličnosti između muškaraca i žena veći onda je i razlika u prosečnom životnom veku između polova manja. Indikativno je da Aljaska, država u SAD sa najviše raznorodnih profila zanimanja, ima visoku razliku između prosečnog životnog veka žena i muškaraca. Slično je i u J. Koreji i Japanu, dvema zemljama sa mnogo većim razlikama u godinama života između polova nego što bi se očekivalo na osnovu obrazovanja ili prihoda.
Naime, ove zemlje imaju veoma nisku sličnost u profilima poslova među polovima u odnosu na druge bogate zemlje. Ideja da sužavanje rodne društvene nejednakosti može da smanji jaz smrtnosti je u skladu sa stalnim ukupnom smanjenju tog jaza od 1970. u SAD i zapadnoj Evropi, koji se poklapa sa brzim širenjem zanimanja za žene, uz povoljnije društvenih okolnosti za ženski pol. Paradoks je da je uklanjanje prepreke za žene u ‘muškom društvu’ donelo muškarcima sjajan rezultat: smanjivanje zaostatka u životnom veku u odnosu na žene.
Žene će značajno opredeliti domaći ekonomski rast
Rast BDP-a ima tri glavna izvora: zapošljavanje više ljudi, korišćenje više kapitala po radniku i povećanje produktivnosti kapitala i rada zahvaljujući novim tehnologijama.
Izračunavanja pokazuju da je povećana zaposlenost žena doprinela više rastu GDP-a, ne samo od novih poslova za muškarce, nego i od dodatnih kapitalnih investicija ili povećane produktivnosti. Žene su, praktično, mašina globalnog rasta.
Žene su napravili ogroman napredak na poslovnom planu, ali i dalje dobijaju niže plate i mnogo manje direktorskih mesta nego muškarci.[7] U razvijenom delu sveta borba žena za pravni i politički status je dobijena, dok je na ekonomskom planu pređen značajan deo puta tokom poslednjih nekoliko decenija. Od 70-ih procenat radno sposobnih žena koje angažovane na plaćenih poslovima u bogatom svetu je porastao sa 48% na 64%. U delovima južne i istočne Evrope taj udeo je samo oko 50%, dok je u većini nordijskih zemalja i preko 70%, što je jednako udelu za muškarce.[8]
Privreda je od toga imala koristi kroz povećanje rasta. Naime, žene su povećale radnu snagu tokom relativno kratkog perioda bez većih problema. Npr. alternativa bi mogla biti uvoz radne snage, što je komplikovanije i skuplje. Primer srpskih gastarbajtera po zapadnoj Evropi ukazuje na to: oni često svoje penzije troše u Srbiji, a ne u Nemačkoj ili Švajcarskoj, što za ekonomije tih zemalja svakako nije poželjno, pored toga, oni šalju znčajan nivo doznaka, tj. novca u domicilnu zemlju. Poslodavci su uživali širi izbor zaposlenih koji su često su bili jeftiniji i fleksibilniji od muškaraca. Žene su se stekli slobodu da prišire svoje vidike i imaju karijere. Propadnice lepšeg pola stiču i finansijska nezavisnost i mnogo veću kontrolu nad svojim životima. Ovi dodatni radnici troše novac, plaćaju poreze i prave ogromnu većinu potrošačkih odluka.[9]
U skoro svim razvijenim zemljama, kao i u Kini, pad nataliteta je počeo da izaziva rad populacije, broj starijih ljudi počeo je naglo da raste, sa opasnim posledicama za ekonomiju u celini, i penzioni sistem posebno. Više zaposlenih žena pomoglo je da se problem manjka radne snage značajno ublaži. Smatra se da je američki BDP trenutno za oko četvrtinu veći nego što bi bio bez dodatnog broja žene koji su ušle u radnu snage tokom protekle četiri decenije.[10]
Obeshrabruje da je su od svih nepismenih ljudi na svetu (koji čine preko osmine populacije) dve trećine žene, i da je taj udeo ostao nepromenjen za poslednjih dvadeset godina.[11]U poslednjih nekoliko decenija beleži se snažan porast broja žena sa visokim obrazovanjem.[12] Međutim, kada muškarci i žene izađu sa fakulteta sličan ih je broj, ali na svakoj sledećoj lestvici ka višoj karijeri broj žena opada. Na samom vrhu jedva da postoje žene.[13] Npr. žene čine samo 3% od Fortune 500 izvršnih direktora. Uprkos brojnim propisima o jednakosti plata, žene se plaćene manje od muškaraca za uporedive poslove.[14]
U parlamentima širom sveta žene u proseku imaju samo petinu mesta, ali opet Nordijke mnogo bolje stoje. U Finskoj, jednoj od prvih zemalja gde im je dato pravo glasa (1906), žene su u različitim vremenima držale više od polovine ministarskih fotelja, a do skora je ta zemlja imala i predsednicu. I u drugim zemljama ženski politički lideri postaju sve manje neuobičajena pojava. Istaknuti su primeri Nemačke (Angela Merkel), Brazila (Dilma Rusef), Argentine (Kristina Kiršner). U Srbiji premijer nikada nije bila žena (mada u SFRJ jeste: Milka Planinc). U istoriji južnih Slovena samo je Jelena Gruba Kraljevala Bosnom. Dva puta su žene posle 2000. bile predsednice parlamenta u Srbiji. Ipak, u trenutnoj vladi naše zemlje samo dva ministarska mesta drže žene.
Generalno, skoro svugde u svetu je broj zaposlenih žena porastao i procenat muškaraca sa poslom je opao, mada u nekim zemljama feminizacija poslova nije još uzela snažan zamah (npr. udeo žena u ukupnim radnim mestima u Italiji i Japanu još uvek ispod 40%). Porast zaposlenosti žena u razvijenim zemljama je potpomognut promenom vrsta poslova koji se traže (uslužni sektor; dok tražnja za manuelnim poslovima opada). Žene su veoma važan faktor uspeha azijskih izvoznih industrija čineći od 60% do 80% radne snage u mnogim uspešnim izvoznim sektorima (npr. tekstil).
Ipak, pogrešno je ove trendove prikazati kao ulazak žena u radnu snagu. Naime, žene su uvek radile u domaćinstvu, podižući decu, kuvajući, čisteći, ali budući da to nije bilo plaćeno samim tim nije bilo ni praćeno u oficijelnoj statistici. U nekoj meri, povećanje plaćenog ženskog rada znači smanjenje tog neplaćenog rada. Treba reći da je vrednost poslova u domaćinstvima opala mnogo manje nego vreme potrošeno na njih budući da je porasla produktivnost rada u kući jer su uvedene mašine za pranje veša, posuđa, usisivači itd.[15]
Udeo žena u radnoj snazi ima svoje limite. U SAD njihovo učešće je već postalo stagnantno, ali ostaje još mnogo prostora da žene postanu produktivnije, odnosno da bolje koriste svoje kvalifikacije.
I pored svega ovoga žene ostaju i dalje svetski najviše neiskorišćen resurs. Mnoge od njih su isključene iz plaćenih poslova ili pak ne koriste dovoljno svoje kvalifikacije i sposobnosti. U Japanu samo 57% žena radi, u SAD 65%, Danskoj i Švedskoj čak 72%, a u Italiji samo 46%. Veće učešće u radnoj snazi bi pomoglo ublažavanju efekta starenja populacije, smanjenja stanovništva te bi potpomoglo rast.
Studije pokazuju da kada bi Japan povećao udeo žena u radnoj snazi na nivo SAD da bi to podiglo stopu godišnjeg privrednog rasta za 0,3% u narednih dvadeset godina. U EU je udeo žena u radnoj snazi manji nego u SAD, ali u razdoblju od 25 do 29 godine on je na istom nivou kao u SAD. Međutim, u životnom dobu od 55 do 59 on je samo 50%, daleko manje od 66% koliko je u SAD. Izvesno je da će vremenom udeo žena u radnoj snazi rasti u EU što će, svakako, pomoći ekonomski rast ove integracije.
Zaključna razmatranja
Sumarno, jasno je da je veće uključivanje žena u radnu snagu zdrava baza za dugoročni rast. To bi moglo pomoći finansiranje održivog blagostanja u bogatim zemljama čija populacija stari dok bi i u zemljama u razvoju, takođe, snažno podstaklo ekonomski rast.
Pojednostavljeno je misliti da ključ budućeg rasta Srbije nije u ekspanziji izvoza i prilivu stranih direktnih investicija (odnosno savremenih tehnologija), ali je izvesno da će sve značajniji deo radnih mesta u dinamičnim delatnostima pripadati pripadnicama lepšeg pola. Dakle, očekivano je da će jedan od stubova budućeg ekonomskog razvoja Srbije biti upošljavanje i kvalitativno unapređenje ženske radne snage.
Podatak da su danas najveći gubitnici tranzicije u Srbiji upravo žene u pedesetim godinama životne dobi je onespokojavajući, ali je ohrabrujuće to da su devojke u poznim dvadesetim i ranim tridesetim, zahvaljujući svojim, na tržištu sve traženijim kvalifikacijama, među najvećim dobitnicima tranzicije.
Uzimajući u obir negativan pririodni priraštaj[16] i drastično starenje populacije u Srbiji povećava se značaj zapošljavanja žena. Poredeći udeo žena u radnoj snazi sa razvijenim zemljama (npr. u Francuskoj 47%) ili pak nezaposlenosti žena koja je u Srbiji najmanje dvostruko viša, jasno je da postoji ogroman prostor za intenziviranje zapošljavanja pripadnica nežnijeg pola.
Realno je očekivati da će obrazovana edukacija žena (više od polovine studenata su žene) doneti dodatne koristi srpskoj ekonomiji. Ako bi se viša participacija žena u radnoj snazi kombinovala sa adekvatnom politikom (fleksibilnije radno vreme, reformisanje poreskog i sistema osiguranja) to neće redukovati fertilitet. Postoji jaka evidencija da edukovanje devojaka podstiče prosperitet.[17]
Porast zaposlenosti žena biće potpomognut očekivanom promenom vrsta poslova koji će se, sa nastavkom restrukturiranja domaće privrede, tražiti. Naime, klasični industrijski poslovi, koji se tradicionalno vezuju za muškarce, rapidno će opadati dok će broj radnih mesta u uslužnom sektoru značajno rasti. S privrednim rastom doći će do rasta uticaja žena u svim domenima društva u Srbiji. Istina, žene će još dugo biti manje plaćene nego muškarci, ne zato što su one manje obučene za isti posao, nego zato što one ne napreduju kao snažniji pol u karijeri ili biraju manje plaćena zanimanja, kao što su bolničarke ili učiteljice.
Poredeći udeo žena u radnoj snazi sa razvijenim zemljama (npr. u SAD blizu polovina) ili pak nazaposlenosti žena koja je u Srbiji najmanje dvostruko viša, jasno je da postoji ogroman prostor za intenziviranje zapošljavanja pripadnica nežnijeg pola. Još važnije od povećanja broja radnih mesta je da je realno očekivati da će obrzana edukacija žena (više od polovine studenata su žene, koje uz to postižu sve bolje rezultate na studijama) doneti dodatne koristi srpskoj ekonomiji.
[1] http://webrzs.stat.gov.rs/WebSite/repository/documents/00/01/76/45/RS10_142_srb-I_kvartal_2015_ARS,_sl.pdf
[2] Verovatnoća smrti u 20-im godinama života je dva i po puta veća kod mladića nego devojaka.
[3] Razlike u zajedničkom ponašanju polova, posebno daleko veća sklonost ka konzimiranju cigareta kod muškaraca tokom 20. veka, te nasilniji oblici ponašanja (posebno u dvadesetim godinama života, tokom ‘potrage za životnom saputnicom’) kod muškaraca (što snažno povećava rizik od smrti) najvećim delom objašnjavaju gep u životnom veku žena i muškaraca.
[4] Mark Cullen, Michael Baiocchi, Karen Eggleston, Pooja Loftus, Victor Fuchs, 2015. ‘The Weaker Sex? Vulnerable Men, Resilient Women, and Variations in Sex Differences in Mortality since 1900.’ NBER Working Paper No. 21114. Issued in April 2015. NBER Program(s).
[5] Phelan, J C, B G Link, A Diez-Roux, I Kawachi & B Levin (2004) „‘Fundamental causes’ of social inequalities in mortality: A test of the theory“, Journal of Health and Social Behavior, 45(3): 265–285.
[6] Među zemljama u razvoju obrazac polnih razlika u smrtnosti se razvija na paralelan način. U zemljama sa srednjim prihodima koje su počele da se snažnije ekonomski razvijaju od sredine 20. veka (Brazil, Turska, Liban) žene počinju da nadživaljvaju muškarce. Isti obrazac prisutan je od 1990. i u zemaljama poput Gane i Pakistana, u kojima epidemiološka tranzicija nije počela sve do 1970. I danas postoje neke veoma siromašne zemlje koje nisu počele ovu tranziciju, u kojoj je smrtnost majki (te i fertilitet) i dalje visok, i gde žene ne žive prosečno duže od muškaraca.
[7] Neke evropske zemlje su već uvele kvote da bi žene dobile više mesta u upravnim odborima kompanija i drugim pozicijam gde se donose odluke. U mnogim zemljama u razvoju žene su i dalje građani drugog reda, bez osnovnih prava; suočene sa nasiljem.
[8] Do 20-ih godina prethodnog veka zaposlene žene su uglavnom bile mlade osobe koje su radile poslove za koje uglavnom nije bilo potrebno obrazovanje. Tokom 50-ih veliki broj udatih žena počelo je da rade kao sekretarice, nastavnice, medicinske sestre, socijalni radnici (često skraćeno radno vreme). Već 70-ih njihove ćerke, gledajući majke koje odlaze na posao uzimaju zdravo za gotovo da će učiniti isto. Početkom 80-ih u SAD se izjednačava broj amerikanki i amerkikanaca koji diplomiraju na koledžu, da bi od tada devojke preuzele primat. U većoj ili manjoj meri, to se dešava i u većini drugih industrijskih zemalja.
[9] U Evropi i Americi žene odlučuju o 70-80% kupovina svih domaćinstava, čak i za stvari kao što su automobili i kompjuteri.
[10] U Goldman Saksu su izračunali da bi eliminacija preostalog jaza između muških i ženskih stopa zaposlenosti moglo povećati GDP u Americi za 9%, u evro-zoni za 13%, a u Japanu čak 16 %.
[11] To se pre svega odnosi na regiona kao što su Južna Azija, podsaharska i Severna Afrika i Bliski istok, gde su muškarci i dalje mnogo češće pismeni nego žene. Istina, devojke svuda sustižu. U zemljama u razvoju četiri petine njih sada ima osnovnu školu, tek nešto manji procenat od dečaka. Srednju školu ima nešto manje devojčica, ali su stvari i tu bolje. Obrazovanje za devojke u siromašnim zemljama ima sve vrste poželjnih posledica: ne samo verovatnoću za bolji posao sa većom platom, već i bolje zdravlje, kasnije uspešniji brak, manje dece i bolja zaštitu za porodicu.
[12] Po bogatim zemljama udeo žena starijih od 25 godina koje imaju neki oblik visokog obrazovanja je sada trećina, u odnosu 28% muškaraca u istoj starosnoj grupi. Čak i u mnogim zemljama u razvoju devojke čine većinu studenata u visokom obrazovanju. Međutim, i dalje je žena doktora nauka, a i ako ostanu u akademskim krugovima napreduju sporije nego muškarci. Za to je naime potrebna ogromna količina vremena i truda a mnoge žene tada počinju da razmišljaju o porodici. Pored toga, otežavaju faktori za žene su i kulturni stavovi kao i nedostupnost nege deteta
[13] Ovo je obeshrabrujuće imajući u vidu da žene čine polovinu baze talenata (iako se njihovi interesi i želje su često razlikuju od muškaraca), te bi ulazaka više njih u radnu snagu trebalo bi da pomogne da se ublaži nedostatak kreativnih radnika.
[14] To je delom zato što su često rade u različitim oblastima, a mnoge od njih rade nepotpuno radon vreme. Ali čak i u identičnim poslovima žene zarađuju nešto manje od muškaraca od početka, a kako vreme prolazi jaz postaje sve veći. U zemljama OECD-a ta razlika je sada u proseku 18%. To je mnogo manje od onoga što je bila pre 40 godina, ali u poslednjih nekoliko godina je zaustavljeno sužavanje. U Kini je broj žena na visokim pozicijama u porastu, dok u Indiji žene dobijaju sve bolje poslove u IT industriji.
[15] Plaćene dadilje i čistačice sada rade posao koji je nekada nije spadao u oficijelnu statistiku. I pored ovoga, većina zaposlenih žena još uvek radi značajan deo posla u domaćinstvu. U razvijenim zemljama, žene proizvode nešto ispod 40% oficijelnog BDP-a ali ako se doda rad u kući onda dolazimo do saznanja da žene proizvode čak i nešto više od polovine ukupnog BDP-a.
[16] Teza da ako bi se žene više zapošljavale bio smanjen natalitet je upitna. Određena istraživanja za industrijske zemlje pokazuju da veća participacija žena u radnoj snazi pozitivno korelisana sa stopom fertiliteta. U zemljama kao što su Švedska ili SAD, gde je veći procenat žena u radnoj snazi, evidentirana je viša stopa fertililiteta, za razliku od Nemačke, Italije ili Japana. Pad natiliteta je bio najveći u industrijalizovanim zemljama sa manjom zaposlenošću žena. Dakle, ako se viša participacija žena u radnoj snazi kombinuje sa adekvatnom politikom (fleksibilnije radno vreme, reformisanje poreskog i sistema osiguranja) to neće redukovati fertilitet. Nemačka, Japan i Italija, gde više žena ostaje kod kod kuće, nude manje podsticaje za majke koje rade, te žene odlažu da ostanu u drugom stanju upravo zbog toga.
[17] Edukovanje devojaka je među najboljim investicijama u zemljama u razvoju, uključujući i Srbiju. Naime, ne samo da će edukovanije žene više proizvoditi nego one čak i rađaju i odgajaju zdraviju i edukovaniju decu.
Goran Nikolić
NSPM
