O kompradorskim grabljivcima

6
1306
Slobodan Antonić/Foto: printscreen (Media Centar)

Uporan, kao Gordana Čomić na državnoj sisi“, reče dobro Aleksandar Lambros.

Posle 24 godine poslanikovanja – četiri u skupštini Vojvodine (1996-2000) i dvadeset u Narodnoj skupštini (2000-2020), i pošto je njena stranka na izborima dobila 0,32% glasova, a Čomićka izjavila da se definitivno povlači iz politike („time se moja javna politička odgovornost juče završila“), evo ti naše skupštinarke na mestu ministarke za manjine i dijalog.

Ali , s kim Čomićka treba da vodi dijalog? S najvećim delom srpskog društva – a ono je patriotsko i suverenističko (anti-NATO i protiv davanja Kosova za EU) – svakako ne. Jer Čomićka je, kako reče Ćirjaković, „ime autošovinističkog zla“, u poređenju s kojom je čak „i Čedomir Jovanović patriota“.

Zamislite bilo koji građanistički negativni stereotip o Srbima ili Rusima – čak i onaj najgluplji ili najofucaniji. I budite uvereni da ćete ga naći kod Gordane Čomić.

Tu je „strasno poricanje realnosti  danas“, „a kad ‘vratite’ Kosovo  kakav vam je plan za 1.200.000 Albanaca?“, „a što SPC  ne plaća porez  –  ni na imovinu, ni na komercijalne delatnosti“?, „zašto kažeš ‘ćirilica’, a misliš ‘ne trpim druga pisma i jezike‘?“, zaštita ćirilice („tlapnja o ćirilici“) jeste „podgrejani nacionalizam  koji s kulturom i pismenošću nema ama baš nikakve veze“, sva naša zla počela su  Memorandumom SANU, na šta su se nadovezali „dobrovoljni davaoci tuđe krvi i ponosni vlasnici tuđe bele tehnike“, za sve je kriva „ideja Velike Srbije –  jedna od najtupavijih ikada“, koja je danas mutirala u „taktiku za nešto-malo-manju-Veliku-Srbiju:  štrp Kosovo, štrp Crna Gora, štrp BiH za R. Srpsku“…

Gordana Čomić / Foto: Tviter

Tu su, naravno, i pozitivni stereotipi o Austrougarskoj i Vojvodini: „ne bi škodio ni dijalog ili sećanje na Austrougarsku kojoj nikako nije bila draga državnost Srbije, ali je gradila kanale, škole, puteve, šume, pravila katastar“, jer „samozvani nacionalisti  ruže i graditelje i stvaraoce iz Austrougarske“, „Vojvodina je stanje duha“, „Vojvodina je Univerzum“, „ja sam iz Vojvodine,  ja kad sam i sama stanem u red“, obeležavanje godišnjice prisajedinjenja Vojvodine Srbiji je „100 godina poricanja Vojvodine u Srbiji“, „amandmanima na Ustav Srbije 1989. ukinute su autonomije Vojvodine  i Kosova“, „1987. sam gledala u verbalno i fizičko nasilje nad ljudima u Vojvodini,  progone, stradanja porodica“, „progone ljudi u Vojvodini 1988“, Vojvodini treba vratiti „i novac i status“, a kad neko kaže „severna Srbija“ to je samo „zamena raznih šarlatana za  mrzim Vojvodinu, ime joj se ne spominjalo, pa u to ime: Vojvodina Vojvodina Vojvodina Vojvodina Vojvodina Vojvodina Vojvodina Vojvodina Vojvodina Vojvodina Vojvodina“.

Kod Čomićke je antirusizam razvijen do kulturrasizma: „Rusi ne umeju da grade demokratiju, fer i slobodne izbore i slobodne medije“, „svašta drugo imaju, ali demokratiju nemaju,  neće, neskloni“ (niži narod, šta ćete), „Rusija ne razume koncept demokratije, pa u nju i ne ulaže“ (zemlja niže kulture, eto), ali zato Rusija po celom svetu „šakama rubalja finansira populiste, ekstremiste i neo-naciste“, jedino je „problem da je aljkava,  u CG je očigledno, s finansiranjem pro-nacista: A-lj-k-a-v-a“; i u Srbiji ima mnogo „štetočina ponosnih na rusoulizištvo“, ali ne shvataju da je Jugoslavija bila „dobra država u kojoj su svi Srbi živeli zajedno i dobro“ samo zato „jer smo Rusiji rekli NE ’48“…

Da Vas podsetimo:  Manje od jedan odsto budžeta ide na kulturu, a novac ide „predatorskim organizacijama“

I da, autošovinizam je „izmišljotina, lupetanje ljudi koji umeju samo da nanose štetu Srbiji“, to je nešto „n-e-p-o-s-t-o-j-e-ć-e, tupava kovanica bez smisla“, nju su „tupavi samozvani nacionalisti izmislili u svrhu propagande  ‘prava’ na progon bilo koga ko se usudi da im kaže činjenice“.

A Goca  Čomić,  naravno,  kada  priča  o  Srbima  i  Rusima,  iznosi  samo  gole  i neporecive  činjenice,  ništa  drugo…

Vučić je  izjavio  da  je  lično  odabrao  Čomićku  za  ministra  i  pozvao  je  da  uđe u vladu. Ona  je,  prethodno,  svašta  govorila  o  njemu  i  njegovom  režimu. Tvrdila  je da je  njegova  „vlast  grupa  besprizornih  lažova,  prevaranata,  štetočina,  rušitelja  i neznalica“, „zadužena  za  obmane,  nasilje,  rušenje  i  otimanje  plata  i  penzija“; optuživala  je  Vučića  da  je  „mržnja  ono  što  je  predsednik  Srbije  govorio  i radio  ’90-ih; iza  toga  su  ostala  zgarišta, a 20  godina  prekasno  on  se  promenio – ne  znam  da  li  se  kaje“; SNS  je  nazivala  „štetočinama  populističkim, neopevanim“, „podgrejanim  nacionalistima  i  lažovima“, „samo  propaganda  i bleja“,  tvrdeći  da  „skoro  5  miliona  ljudi  u  Srbiji  misli  da  su  SNS i  predsednik Srbije  štetočine,  zgubidani  i  kriminalizovana  grupa  koja  parazitira  gušenjem Srbije“.

Najlepše je  što  je  o  Vučićevim  kadrovskim  rešenjima  iz  građanističke  Srbije  – odakle je  i  ona  –  takođe  govorila  sve  najgore. „Zabluda  je  da  su  ‘štetočine  s  poklonjenom moći  glupe  i  ne  znaju  šta  rade’; znaju  tačno  šta  rade,  biraju  tako  i  vrlo  su zadovoljni  time“.

Verujem da  je  i  Čomićka  vrlo  zadovoljna  dobijenim  ministarskim  položajem („poklonjenom  moći“). Možda  je,  jedino,  ne  baš  ugodna  bila  zakletva  koju  je pritom  morala  da  položi. Ne  samo  zbog  toga  što  se  imala  javno  zakleti  „da  će  biti posvećena  očuvanju  Kosova  i  Metohije  unutar  Republike  Srbije“ (šta  bi  s  onim  „štrp Kosovo  za  polu-Veliku  Srbiju“?),  već  i  stoga  što  se  morala  „svojom  čašću  obavezati da  će  poštovati  Ustav“ –  ona  koja  se  neprestano  hvalisala  da  „nije  glasala  za  Ustav  2006. –  ni  u  skupštini  ni  na  referendumu“. Jeste  sad  malo  nezgodno  što će  jedna  pobornica  priznanja  „realnosti“  na  Kosovu  i  protivnica  Ustava  morati  da glumi  odbranu  Kosova  i  poštovanje  konstitucije,  ali  božemoj  –  neke  se  žrtve moraju podneti  na  putu  za  EU  raj.

Da Vas podsetimo:  U Srbiji se godišnje popije sedam miliona kutija lekova za smirenje
Gordana Čomić o sebi na Tviteru / Foto: printscreen

Ako je  jasno  koji  je  bio  poriv  Čomićke  da  2020. uđe  u  Vučićevu  vladu  („uporan  kao  G. Č. na  državnoj  sisi“),  možda  je  začudno  odakle  Vučiću  ideja  da  baš  nju  kooptira  u  svoje  ministre? Vučić,  najpre,  voli  da  u  svoj  album  s  probodenim  leptirima  sakuplja  one  koji  ga  najvećma  napadaju. Eno  vam  Aleksandar  Martinović. Šta  sve  nije  pričao  o  Vučiću  kad  se  ovaj  odmetnuo  od  radikala. Sa  skupštinske  govornice  tvrdio  je  da  je  „SNS  nastala  tako  što  su  se  iskeširali  Cane,  Beko  i  drugi“,  da  je  u  Srbiji  „jedan  od  glavnih  mafijaških  magnata  Stanko  Subotić-Cane“,  da  „SRS  raspolaže  dokazima  da  je  kurir  između  Sretena  Jocića,  zvanog  Joca  Amsterdam, i  Stanka  Subotića  Caneta-Žapca,  kralja  duvanske  mafije,  bio  Aleksandar  Vučić“,  da  je  „kartel  Mila  Đukanovića,  Caneta  Žapca  i  njihovih  saradnika  počinio  čitav  niz  teških  ubistava“,  da  su  „ubili  mnogo  ljudi  i u  Srbiji, i u  Crnoj  Gori  i u  Hrvatskoj“,  te  da  „  Sretenu  Jociću,  zvanom  Joca  Amsterdam,  treba  dati  status  svedoka  saradnika  pošto  (…) zna  pouzdano  detalje  oko  ubistva  Ive  Pukanića“ (što  se  ovih  dana  i  potvrdilo). Pošto  je  Vučića,  dakle,  optuživao  da  je  deo  mafijaškog  kartela, u  politici  je  odbijao  da  ima  bilo  kakve  veze  s  njim,  jer  „Vučiću  se  ne  može  verovati“.

Samo tri  meseca  posle  ove  izjave,  Martinović  se  učlanio  u SNS (2012). Onda  je,  posle  prvih  sledećih  izbora  (2014),  ekspresno  postao  zamenik  šefa  poslaničke  grupe  SNS, a  posle  izbora  2016. i 2020. i  poslanički  šef  SNS u  Narodnoj  skupštini. Kad  su  ga  pitali  šta  sad  misli  o  svojim  ranijim  optužbama  protiv  „mafijaškog  kartela“  čiji  je  deo  Vučić,  prezrivo  je  odbio  da  odgovori  na  tako  irelevantno  pitanje  (ovde  44:47-45:36).

Ili , recimo, Nebojša Bakarec. Kao odbornik u beogradskoj skupštini izlazio je za govornicu i slikao se s knjigom:  Vučić – politička fukara. Samo u  jednom tekstu  Vučića je optuživao:

  1. da je od „demagoga, drskog bukača, primitivnog šoviniste“, zahvaljujući tome što se dočepao „neslućene moći i vlasti“, pa „sada vlada Srbijom mimo Ustava i zakona“, izrastao u političara koji je „umislio da je Otac Nacije, da je Veliki Mesija, Spasilac svekolikog srpstva“;
  2. „Radi se o opasnoj egomaniji“, objašnjavao je Bakarec, „o naduvanom egu, o mesijanskoj psihozi, o verovanju u sopstvene nadljudske sposobnosti, u nekakvu Svetu Misiju“; premda je reč, zapravo, „o čoveku koji je potpuni diletant, koji je potpuno nekompetentan za funkcije koje obavlja“, koji je „šampion jedne primitivne demagogije“ i koji je najobičniji „šibicar“;
  3. i tako, pisao je Bakarec, dok s jedne strane Vučić „iživljava svoje fantazme“, s druge pak strane „stvara se kult ličnosti“, jer „udvorištvo kojim ga javno obasipaju odavno je – odvratno“.
Da Vas podsetimo:  Šta kad nemačke firme izrabljuju zaposlene u Srbiji, a naš sistem ne štiti radnike?

Ali , posle ovih i drugih najstrašnijih obeda  Vučića, Bakarec 2017. godine objavljuje da se  na ličan „poziv Aleksandra Vučića  i zvanično priključio naprednjacima“. I evo ga kako, već na prvim sledećim izborima (2020), od odbornika u skupštini Beograda biva unapređen u poslanika Narodne skupštine izabran na listi „Aleksandar Vučić – za našu decu“!

Zapravo , Vučić je genijalni tehnolog politike. On ovakvim preuzimanjem najžešćih kritičara demonstrira moć da oprosti svima koji se preume, ali i da svoje najljuće (bivše) protivnike može da postavi na bilo koje mesto u hijerariji – bez obzira šta o tome mislili SNS prvoborci. Naravno , svako ima pravo da promeni mišljenje, ali ovde imamo konvertite iz establišmenta koji su preverili zbog direktne lične koristi. Još jednom se pokazuje koliko je bio u pravu Momčilo Selić kad je rekao da je „naš establišment  bestidan  i stoga duboko kriminalan“. Gotovo cela politička klasa kolonije Srbije sastavljena je od predatora koji, pod ovom ili onom ideološkom maskom, nezajažljivo grabe novac, moć i položaje. Vučić je u tom zverinjaku samo uspostavio jasnu mono-hijerarhiju i (nehotice) do kraja ogolio lešinarsku prirodu naše kompardorske elite.

Jer , da li ste videli – niko iz građanističke Srbije nije napisao ništa protiv Čomićkinog renegatstva. Svi su, kao po komandi, jurnuli da rastržu Dmitrovića (proglašen je „osvedočenim antisemitom“ jer se, o užasa, svojevremeno  usudio da kritikuje Filipa Davida), dok je za Čomićku odmah naređeno – ćutanje (ovde  ili  ovde), a počele su već da stižu i  pohvale. I tu se pokazuje sva izvrsnost Vučićevog poteza. Jer , Danas je prošle godine objavio svedočenje da je Vučić kod postavljanja ministara ograničen nekakvom  tajanstvenom i višom naddeterminacijom. Možda su i za Čomićku urgirali  beli gospodari?  Ko zna, pusti, ne diraj…

Tako se ponovo videlo da, ma koliko galamila: „diktatura“, „autoritarizam“, građanskoj Srbiji kod Vučića ne smeta manjak demokratije. O ne, njeno osporavanje Vučića je tek, lakanovski rečeno, „histerikova kritika Gospodara“. Histerik napada Gospodara da je nedosledan i neiskren, a s druge strane da pokazuje crte autoritarazma. No , kritikom zbog nedoslednosti i neiskrenosti („to nije to“) histerik zapravo  čika  Gospodara što nije  u dovoljnoj meri  zagospodario podređenima. Naša „druga Srbija“, kada Vučića kritikuje, ne želi da u Srbiji vlada demokratija i volja naroda, ne, naprotiv, ona sanja da Srbijom zavlada  pravi Gospodar  – koji će beskrupulozno „priznati Kosovo“, „preumiti“ narod, a zemlju „konačno uvesti u NATO i EU“.

Nema nama sreće ni s ovakvom vlašću, ni s ovakvom opozicijom. Poredak je truo do korena, do elite. I sve dok tu elitu srpsko društvo ne uspe da pročisti, prebivaćemo i dalje tek u lošoj beskonačnosti

Slobodan Antonić
Izvor: Stanje Stvari

6 KOMENTARA

  1. Poredak je truo do korena, do elite.“ каже аутор. Одакле је елита? Да ли је она потекла из народа, или се појавила однекуд, ниоткуд, out of nowhere? Ко је корен, народ или елита? Није ли елита плод, из трулог корена? Откад корен трулчи? Читајмо Петра Џаџића, Homo balcanicus, homo heroicus.

    • Nepostojeca elita treba da spasi nepostojeci narod. Izgleda da zivimo u nepostojecim vremenima. Nevidljiva svetska ekonomska kriza, a nikad vise luksuza I bahacenja. Nevidljivi neprijatelj virus u (zagadjenom) vazduhu sa vidljivim kontramerama… Bukvalno su nam stavili brnjice (da ne rovarimo mnogo). Nevidljivi sistem sa vidljivim posledicama… Savrseni neprijatelj, nevidljiv! I nema krivca! Pitanje je, vredi li uopste spasavati ovakav narod? Ovakav poredak? Ovakav svet? „Ljudska bica su tragicna greska prirode.“

  2. U pravu je Antonic, ne zna se ko je gori za Srbiju, lopovska Vuciceva klika ili drugo-srbijanska autosovinisticka-komunisticko-jugonostalgicarska opozicija. Neka treca opcija nazalost u Srbiji ne postoji.

  3. Slobodan Antonic ima niz imena za Srbe koji nisu po njegovom ukusu :
    Drugosrbijanci, Autosovinisti, Jeretici, Kompradori . . .

    I onda, kad se okomi na nekoga od njih, on vadi iz konteksta njihovih tviterskih poruka one
    reci ili recenice koje oblikuju njegovu tezu

    Predpostavljam da je u tom cilju angazovao brigadu studenata da kopaju po TWITER nalozima

    • Slobodan Antonić ne piši o anonimusima za koji čitaoci prvi put čuju, koji rade i djeluju u nekoj dalekoj i nedostupnoj zabiti, pa moze da slobodno piše neistine, koje je teško provjeriti !!! Bilo bi veoma, veoma zanimljivo čuti od Vas, šta je to Antonić neistinito napisao u ovom tekstu !! Da li ste vi mozda “ tata ili muz “ Gordane Čomić, kada Vam nije uspjelo da pametno odšutite, nego ste napisali ovako apsurdan komentar !!!

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime