Mere ministarske pameti

0
864
Foto: printscreen
  • Ministar koji je definitivno pokopao srpsko školstvo, s pozicije savetnika predsednika države i njegove premijerke, produžuje svoj razarački posao, pri čemu to čini na prilično nepristojan način: jedini lek za Zavod za udžbenike, koji je nekada bio nacionalna kuća u kojoj se štampaju školske knjige, a poslednjih godina se bliži rubu propasti, jeste „da počnu uljudno da se ponašaju, ulažu sredstva u razvoj na tržištu i bolje recenzente , ali i konačno se zapitaju zašto najkvalitetniji autori neće da pišu za njih“.
  • Ministar je ozakonio bosanski, a da nisu pitali ni Srpsku akademiju nauka i umetnosti ni lingviste kako se takav „jezik“ može pojaviti u Raškoj oblasti ako ga je i u Bosni bivši komunistički funkcioner Avdo Čampara „utemeljio“ tek kad su Srbi tamo istrebljeni.
  • Minstar je ozakonio i crnogorski jezik

Velim da je takvo umovanje nepristojno zato što su strani pljačkaši predvođeni Kletom, pod ministrovom dirigentskom palicom, opustošili srpsko udžbeničko tržište, korumpirali škole i razgranali pedagošku prostituciju do neviđenih razmera i zato su se „najkvalitetniji autori“ pretvorili u najjevtiniju najamnu pedagošku sortu, priključili im se i (naj)bolji recenzenti,  svi „pokrili“ 87% srpskoga udžbeničkog prostora  i ministar sad treba da objasni koja to „sredstva“ Zavod treba da „ulaže u razvoj tržišta“ ako su njemu ostavljena samo ona izdanja za koja veliki pljačkaši nisu  zainteresovani, a Zavodu „pritvrđena“  obaveza  da na njima „zarađuje gubitke“.

MINISTAR VELI, MINISTAR…

Ministar veli da je „davno prošla“ priča o tome „da država od sunovrata spasava izdavača koji je pripremio i odštampao 400 miliona udžbenika“ i time se ministar-savetnik priključio onim razaračima srpske kulture i srpske pameti koji su pre toga uništili Prosvetu, Nolit, BIGZ, Rad, IP Matice srpske, subotičku Minervu i ne znam koje još sve, ali je izvesno da je uništavanje Zavoda veći zločin od svih ostalih zajedno jer je njime nemačkim i ustaškim koljačima pripremljen teren da na ona tri genocida  koja su njihove zločinačke države izvršile nad Srbima u prošlom veku dodaju i  četvrti  –  kulturni i duhovni. Ministar veli da je „posle liberalizacije tržišta školskih knjiga Zavod za udžbenike postao javno preduzeće koje ne zavisi od državnog budžeta“, da je ta kuća „van domašaja Ministarstva prosvete… i da mora da se izbori za svoje mesto u slobodnoj tržišnoj utakmici“. I valja mu primetiti da ne zna šta priča: Zavod baš i nije mnogo opterećivao državni budžet, a donosio mu je makar onih 87% udžbeničkog dinara koji sad „odlazi preko granice“. Ministar , uz sve to, ima i nesporne trgovačke talente, osnovao mnogo privatnih škola, „u Srbiji i regionu“, sa znatnim vlasničkim udelima, i nije izvesno koliko je svoju ministarsku poziciju „upotrebio u privatne svrhe“, tj. je li se našao „sukobu interesa“, kao što nije jasno čime se, mimo toga, kvalifikovao za poziciju uređivača srpske pameti. Uz uspešno razaranje školstva, on će ostati upamćen i po tome što je i visoko školstvo i nauku svukao na vrlo tanke grane. Pomenuću ovde samo neke njegove podvige kojima je pomogao da se osramoti srpski jezik.

a ) Nastavni plan i program za  bosanski jezik  za 1. razred osnovne škole i plan udžbenika objavljeni su 15. maja 2013, za mandata  Žarka Obradovića; on je tome dodao takve planove za 1. razred gimnazije (Službeni glasnik br. 12, 5. jula 2018), a ni on ni njegov prethodnik nisu pitali ni Srpsku akademiju nauka i umetnosti ni lingviste kako se takav „jezik“ može pojaviti u Raškoj oblasti ako ga je i u Bosni bivši komunistički funkcioner Avdo Čampara „utemeljio“ tek kad su Srbi tamo istrebljeni (u BH-Federaciji ostalo ih je još 40.000 pa se sad Bosna muči „s velikim brojem stranaca, među kojima je najviše Srba, Hrvata, Crnogoraca i Hercegovaca“).

b ) Ministar je u Srbiji „ozakonio i »crnogorski jezik«“ time što je, mimo svih nostrifikacionih pravila, dozvolio upis na masters studije kandidatima koji su studije „crnogorskog jezika“ završavali pred istim učiteljima pred kojima i Miraševi popovi. I to učinio s „obrazloženjem“: to je službeni jezik države s kojom Srbija ima normalne diplomatske odnose (a koliko su ti odnosi „normalni“, pokazalo se ovih dana kad su Crnogorci prognali srpskog ambasadora).

MINISTRI TERORIŠU NAUKU

v ) Ministarstvo već decenijama  teroriše i nauku  i može se reći da je sadašnji državni savetnik dovršio razaračke poslove svojih prethodnika: ono malo pameti što je u Srbiji još preostalo polako se odliva u inostranstvo, a ono što tamo ne može otići „skuplja bodove“ za čemerne naučne karijere uređene po trgovačkim merama ministra-savetnika. Poznato je, naime, da su nekad te mere određivali najistaknutiji naučnici, a sad su se za to specijalizovali činovnici iz ministrovog predsoblja; nekad su o negovanju naučnog podmlatka brinuli provereni učitelji, a sad su mladi talenti predati u ruke ministarskim sekretari[ca]ma i kuririma i moraju „zadovoljiti mnoge [njihove] zahteve“ (pri čemu se oni koji se tiču nauke obično nalaze – pri dnu liste); ministrovi kuriri „propisuju“ da se do nekog zvanja ne može stići bez radova objavljenih u nekim („referentnim“) međunarodnim časopisima , a zaboravljaju da to može imati smisla za one nauke za koje se (naj)bolji majstori nalaze [i] u inostranstvu dok je za srpske nacionalne nauke takav zahtev, naprosto, besmislen: najbolji takvi časopisi nalaze se  u Srbiji  i oni su mnogo značajniji od onih koje takav glas „bije“ negde po inostranstvu. I ta nas linija dovodi do još jednog apsurda: umesto da procenjuju naučne probleme, ministar i njegovi kuriri postrojavaju naučne časopise (od M1 do M9, pri čemu vele da su oni deblji bolji od tanjih, a zeleni preporučljiviji od sivih), a propisali su da je i  mentorstvo  uslov za izbor u više zvanje mada se uvek znalo da se to pitanje postavlja tek kada se pojave  tema i kandidat  i tada se mentor određuje prema pravilima naučne kompetencije : neko može biti kompetentan za sremsku onomastiku, ali ne i za baskijsku ili eolsku. Ta pravila, da i to dodamo, nisu važila u onim vremenima koja su obeležili, recimo, Belić ili Ivić: tada smo imali i nauku i lingvistiku, a sad imamo ministra-savetnika i njegove „mere“. (I priliku da podsetimo na narodnu pričicu: postrojili se konji na livadi, veli ona, i pritrči magarac: – Šta ćete da radite? – Da se trkamo. – Šteta, ja mislio da se  merimo. ) I da dodamo nedoumicu dobrog poznavaoca Ivićevog dela: Ivić je bio član desetak svetskih akademija nauka i naučnih društava, ali mu se čini da toliko puta nije bi[va].o  mentor  (te podatke ozbiljni naučnici nikad nisu upisivali u svoje bi[bli]ografije).

g ) Kao što je uništio Zavod za udžbenike i srpsko školstvo i nauku, ministar-savetnik najuspešniji je bio u svojim trgovačkim poduhvatima vezanim za širenje  privatnih škola. On se, kako smo videli, hvali time da je osnovao više privatnih škola („u Srbiji i regionu“), ali ne pominje one koje je za to vreme zatvorio (i ne kaže da li je takvih bilo više desetina ili više stotina), a neka ovde bude pomenuta samo ona iz Dojevića kod Kraljeva: „Privredni sud u Kraljevu, rešenjem Fi. broj 99/2016 upisao je u sudski registar, u registarskom ulošku broj 5-288-00, OŠ Khalifa bin Zayed Al Nahyan, podatke: Briše se Osnovna škola »Rastko Nemanjić Sava«, Dojeviće. Upisuje se Osnovna škola Halifa bin Zaid Al Nahjan (Khalifa bin Zayed Al Nahyan), sa sedištem u Dojeviću, Fi broj 99/2016 – iz Privrednog suda u Kraljevu, A–1250“. Ministar nam je ostao dužan odgovor na pitanje koliko je takvih škola zatvorio, a ja ću podsetiti na to „kako se uči“ u onim školama koje on (i njegova vrsta) osnivaju po kioscima i železničkim stanicama (neki vele – i ispod one bukve na Zlataru). Svedočila mi je koleginica koja je u nekoj takvoj „školi“ predavala strani jezik: na ispit joj došao kandidat koji nije znao ni azbuku, ona ga vratila, i tada i još jednom, ali joj direktor nije dozvolio da to uradi i treći put: „On je, koleginice, uplatio svu školarinu“.

Prof. Milivoje Pavlović, predsednik Nadzornog odbora Zavoda za udžbenike, saopštio je i neke druge pojedinosti o podvizima ministra-savetnika, ali su od svega toga novine naglasile da on „ućutkuje javni dijalog“. Mislim da njegovo delovanje zaslužuje znatno konkretniju kvalifikaciju, ali umesto toga ja ću pomenuti samo dve pojedinosti.

Prva: ministar-savetnik završio je geografske nauke za tri godine, a posle, više decenija, usavršavao svoje trgovačke kapacitete.

Druga. Ne zna se koji su kapaciteti u ministarsku fotelju doveli njegovog naslednika, ali ako pokuša popraviti ono što je njegov prethodnik upropastio, steći će ime koje će se pominjati i zasluge koje će se poštovati.

A put da to postigne vrlo je jednostavan:

  1. a) da najpre u skupštinsku proceduru vrati onaj Zakon o udžbenicima koji je, pre više godina, „zaustavio“ MekAlister (da bi otvorio put pljačkaškom naletu Kleta i njegovih hrvatskih i slovenačkih satelita) i da, uzgred, pokuša utvrditi ko danas u Srbiji najžešće brani Kletove, a ko Žužulove interese;

b ) da Zavodu za udžbenike vrati apsolutnu odgovornost za sudbinu srpskoga školstva, a da onih 77 pljačkaških firmi na čelu sa Kletom protera sa srpskoga udžbeničkog tržišta (ako ne zna kako da to učini, neka se raspita kod svojih rumunskih i mađarskih kolega-ministara kako su to oni postigli) i tako ukine i korupciju i pedagošku prostituciju koje su instalirali njegovi prethodnici i da, uz ostalo, utvrdi koja se to direktorka beogradske osnovne škole  krije  iza inicijala M. S., a  pojavljuje  kao „predavač i autor“ na seminaru Centra za savremeno obrazovanje BIGZ i ima nalog „da izdejstvuje da svi kupe“ Žužulovo udžbeničko smeće i da nastavnika koji to izabere „nagradi tabletima, skupim telefonima i kešom“ i da ispita ko, po tim „mehanizmima“ , može biti nagrađen letovanjem na Havajima, a ko kućicom na moru ili na planini;

v ) da povuče one besmislene odredbe o „bodovanju naučne pameti“ i da te poslove ostavi naučnicima koji se u to mnogo bolje razumeju od kurira i sekretar[ic]a ministra-savetnika, da ukine one odredbe o „međunarodnoj naučnoj pameti“ kao i one koje se tiču „obaveznog mentorisanja“;

g ) da makar ponekad zapita SANU ili njen Odbor za standardizaciju srpskog jezika šta da se čini s „bosanskim“ ili „crnogorskim“ jezikom u srpskim školama; ili s lektoratom za „hrvatski jezik“ zasnovanim na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu istih dana kad je u Zagrebu ugašena Katedra za srpski jezik osnovana 1874. godine; i da pažljivo motri na to kako će se u Novom Pazaru „akreditovati“ katedra za jezik kojega nema nigde na dunjaluku, a najmanje u prestonici stare nemanjićke države.

Ako se ne pokuša ponašati u skladu s ovim naznakama, novi ministar morao bi se odmah isključiti iz posla koji mu je poveren jer neće imati šta uništavati: njegovi su prethodnici to već uradili – vrlo temeljito.

A Srbi se navikli na to da stalno pomeraju granice izdržljivosti pred onim što se, drugde, određuje kao nacionalna sramota.

Dragoljub Petrović
Izvor: Balkanska geopolitika

 


Pročitajte i: http://www.koreni.rs/otvoreno-pismo-vucicu-predsednici-njegove-vlade-i-njihovom-ministru-za-osmudjenu-pamet/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime