Ulica nosi naziv po čoveku od kojeg je jedino bio moćniji knez Miloš Obrenović lično.
Na samoj granici beogradskih opština Voždovac i Vračar, prostire se široka ulica upečatljivog naziva, ulica koju svi često pominju i prolaze kroz nju ukoliko se nađu u Beogradu.
Mnoge asocira na sadašnjeg predsednika, iako sasvim sigurno znaju da je naziv dobila po drugom čoveku koji je bio značajan u srpskoj istoriji. Pretpostavljamo da već znate o kojoj ulici je reč – Ulica gospodara Vučića.
Ova ulica nosi naziv po Tomi Vučiću Perišiću, čoveku od kojeg je jedino bio moćniji knez Miloš Obrenović lično. Toma je bio srpski vojskovođa iz doba Prvog i Drugog srpskog ustanka, vojvoda i ustavobranitelj.
U narodu poznat i kao Gospodar Vučić.
Rođen je 1788. godine, i važio je za neprikosnovenog vojskovođu i diplomatu. Prezime Perišić je nasledio od oca, dok se „vučje ime“ u to vreme često davalo muškoj deci zbog verovanja da će ih zaštititi od bolesti ili iznenadne smrti.
Predstavljao se kao istinski narodni tribun, zaštitnik narodnih interesa pred birokratizovanim državnim aparatom.
„Ja se ne bojim nikoga, ni knjaza ni Saveta, ni popečitelja ni mitropolita, i niko ne treba da se boji nikoga, mi smo svi ravni, što je knjaz to je i svinjar, što svinjar to i savetnik, što savetnik to i terzija, što terzija to i sudija, što sudija to i ja, svi smo mi jednaki: ne treba da se samo jedan greje na suncu, a svi mi stojimo u ‘ladu… Ja se ne bojim nikoga, samo se bojim Ustava, pa to ću reći i knjazu Mihailu kao što sam govorio njegovom ocu… nek niko ne misli da knjaz može da čini u zemlji što hoće; on mora da sluša narod i čini ono što narod hoće i zapoveda.“
Svoje seljačko odelo, iako je stekao veliko bogatstvo, nije menjao, a njegova kuća bila je prava narodna kancelarija u koju su slobodno dolazili seljaci iz unutrašnjosti Srbije.
Odnos sa knezom Milošem Obrenovićem bio je pun turbulencija. U jednom momentu bio je uvažavan u drugom smatran neprijateljem. Kao vođa Prvog i Drugog srpskog ustanka, imao je naročitu naklonost Obrenovića.
Osim što ga je proglasio čuvarem svog režima, knez mu je poverio još nekoliko važnih resora. Tako da je bio prvi ministra policije, komandant kneževe garde, upravnik ministarstva vojske, ali i nadzornik državnih građevina i državne kase. Miloš Obrenović je u njega imao toliko poverenja da mu je jednom prilikom poklonio i svoju sablju.
Takav potez praktično je označavao presedan u srpskoj istoriji, budući da su sablju do tada nosila isključivo kneževa braća. Međutim, to nije dugo trajalo.
Tridesetih godina 19. veka, zbog sukoba sa Miloševim režimom, koji je sve više ličio na diktaturu, Toma pada u kneževu nemilost. Kneževa samovolja dovela je do haosa u državnom i sudskom uređenju.
Pod takvim okolnostima, Toma staje na stranu ojađenog naroda, postajući glavni predstavnik opozicije u borbi protiv vlasti. Iako je i dalje važio za jednog od najbogatijih Srba, Vučić sa lakoćom osvaja simpatije građana.
Učešće u smeni vlasti i dovođenje Aleksandra Karađorđevića na presto 1842. godine, skupo ga je koštalo i posebno razbesnelo kneza Miloša.
Nakon svrgavanja Karađorđevića i ponovnog preuzimanja vlasti, Obrenovići nisu ostali dužni nekadašnjem Gospodaru. Optužili su ga izdaju i smestili iza rešetaka, da bi sredinom 1859. Toma Perišić preminuo u zatvoru pod nerazjašnjenim okolnostima. Engleski konzul u Beogradu izvestio je da je reč o posledicama trovanja, ali pravi uzrok njegove smrti do danas ostaje nepoznat.
Sahranjen je 1859. na Palilulskom groblju na Tašmajdanu. O tome je njegov praunuk Kosta Hristić zabeležio: „U kovčegu je ležao pokojnik bez odela, samo u gaćama i košulji. Izgledalo je kao da je to bio neki osuđenik i težak prestupnik. A to beše negda svemoćni vojvoda Toma Vučić Perišić“. Odatle su njegove kosti prenete 1904. u Gružu, u grobnicu crkve zakutske, njegove zadužbine.
A ja , neuk i malo prosvećen, mislio da je jedini pravi „gospodar Vučić“ onaj nekadašnji ulični mangup sa Novog Beograda koji je tvrdio da se tukao sa svima i uvodio red čak i na fudbalskim utakmicama pa se vremenom dokopao apsolutne vlasti bez da za njega važe zakloni a još manje Ustav! On je sve i svja u jadnoj Srbiji koju će, ako ovako nastavi a hoće, da dovede do nestanka. Valjda sam ga zbog pominjanja Kneza Miloša u članku, nekadašnjem apsolutnog gospodara Srbije, pomešao sa pravim i daleko čestitijim „Gospodarem Vučićem“. Ovaj današnji „Gospodar Vučić“ otima, daje, pokllanja i kapom i šakom, istražuje, optužuje i sudi, komentariše sve i svašta -sve zna od -šta beše na slovo „A“ -recimo od austronautike preko mediciine, svih drugig nauka isl. pa do na „Š“ -školstva! Njegova reč je zakon i poslednja. Brani i koga ne treba ali slično tome i napada mnoge koje ne bi smeo. Uspeo je da u svoje jato uvrsti i one koji bi da vrate kraljevinu u Srbiji- i koji će ga možda, ako ne za cara, proglasiti bar za kralja Srbije. Opoziciona štampa već piše da BG-gospodar Vučić lažni, odavno ima „prestolonaslednika“ a ako zatreba i regenta -svog brata! Zato hvala KORENIMA, bar sam naučio ko je bio pravi Gospdar Vučić!
Кад је већ већи део овог текста преписао са Википедије, писац овог текста је могао да убаци и овај део:
*******
Био је велики демагог. Представљао се као истински народни трибун, заштитник народних интереса пред бирократизованим државним апаратом. Своје сељачко одело, иако је стекао велико богатство, није мењао, а његова кућа била је права народна канцеларија у коју су слободно долазили сељаци из унутрашњости Србије. Попут кнеза Милоша, у чијој је сенци политички стасавао, знао је потребе и осећао менталитет српског сељака, те су га уставобранитељи у борби против Обреновића истурили у први план. Био је надарени говорник и умео да понесе Народну скупштину, нарочито у време од 1839. до 1844. године. То је један од разлога што је скупштина сазивана само два пута, 1848. и 1858. године, када је прешао у опозицију кнезу Александру.
Способан да угуши и подигне буне, није умео политички и стрпљиво да делује, па је у мирнијим временима потискиван у други план. Био је човек источњачких манира и понашања, загрижени партајиста, доследан у мржњи према противницима, било да су то Турци или политички неистомишљеници, среброљубив, али и човек који је од слуге и сиромашка за четврт века постао један од најутицајнијих људи у Србији и најистакнутијих политичара нововековне српске државе.
******
Потомак Томе Вучића Перишића, његова пра-праунука, била је докторка Смиља, педијатар. Удале се за др Ацу Костића, хистолога, једног од оснивача Медицинског факултета у Београду. С њим је имала сина Вокија, композитора, који је радио музику за многе домаће филмове и позоришне комаде (нпр. „Ко то тамо пева“). Био је познат као гастроном и велики љубитељ бокса. Годинама је на телевизији ишла његова серија о кулинарству.