O ĐACIMA – MRCVARENjE ĐAKA NEKAD I SAD

1
108

Danas dete dok ode i vrati se iz škole suoči se sa više neprilika, straha i uvreda, nego moji drugari i ja za celu školsku godinu. Ako se kući vrati nesmrknuto i stabilno, bez modrica, bez nove ukucane ideje da je „gej o-kej“ ili sa šarenim flajerom u ruci kakve proustaške NVO koja je agitovala po školi, možete biti zadovoljni danom.

Došao mi do ruke jedan đački, gimnazijski list.

Uređen pod strogim i budnim okom glodura, verovatno predmetnog profesora/ke, list je ispunio sve kriterijume političke korektnosti i, posledično, „pedagoške korektnosti“. Tematski, adekvatno je pokriveno sve što se očekuje od jednog ovakvog formata: prikaz školske priredbe, prigodan članak o ličnosti čije ime škola nosi, anketa „šta posle mature“, zatim su upražnjene rubrike o kulturi, rock`n`roll`-u (čime se pokazuje jasno razumevanje potreba mladosti), poeziji, neželjenoj trudnoći i tehnološkim novinama. Verovatno je školska psihološkinja (ne bih da “projektujem“, ali tako mi se čini) supervizijom dimenzionirala članke koji poniru u adolescentske krize identiteta, dotaknute u pogledima šta je dobro a šta zlo, te o ludilu kraljeva. Obratila se pažnja na učenike koji se ističu u vanškolskim aktivnostima. Ni sport nije zanemaren. Ima i test inteligencije.

Iskorak je napravljen u opsegu đačkih nestašluka. Ponosni štafetni prenosioci tradicija kultne franšize „Lajanje na zvezde“, imaju svoj kutak. Đaku četvrte godine, za koga su roditelji i profesori procenili da je dovoljno odrastao i zreo, povereno je da, na prikladan način, dočara atmosferu obližnjeg kafića, bez koga, molićemo, ni jedna srednja škola ne može. Iz članka saznajemo da je „škola bez kafića, kao proleće bez laste“. U njem` se obnavljaju lekcije i baca oko na kakvu devojčicu. Kafić je mesto gde se brišu socijalne i generacijske razlike, tako da su svi prijatelji. Zato, zaključuje i istovremeno uljudno apeluje iskusni maturant, treba biti tolerantan prema đacima koji u teškoj dilemi ostati u kafiću ili otići na čas, poslušaju damar svoga mladoga srca.

Iz polurečenice u kojoj autor članka „baca oko na kakvu devojčicu“, šalje se šifrovana poruka da autor ima tajni hobi; da je, na olakšanje roditeljima, već imao kakva iskustva. Shodno uređivačkoj politici iz zbornice, utemeljenoj na evropskim vrednostima, u nekom od sledećih brojeva zasigurno možemo očekivati edukativni članak u kome će nas kakva prosvećena maturantkinja, koja je, na ponos škole, iskusila kampus Soroševe fondacije, obavestiti da su sve ljubavi iste, te se, ali definitivno, moramo ratosiljati konzervativnih predrasuda i homofobičnosti. Istovremeno, možemo biti sasvim sigurni da zadata sloboda uopštenog etičkog stava neće biti praćena lirskim napevom kolege iz razreda koji je u kafiću bacio oko na kakvog dečaka. To bi već bilo isuviše „hevi“ za uprosečenu malograđanštinu i plutanje blizu obale.

Da Vas podsetimo:  LAŽOV GODINE

Uredno i „nekonfliktno“ spakovan školski list, dobija ukus mlake destilovane vode. Beskrvna, beshormona, pod sedativima i po očekivanom obrascu priložena žrtva uzornih omladinaca kojom dokazuju, ne samo svojim dozlaboga slabo plaćenim/motivisanim profesorima i brižnim roditeljima, već i birokratskim bozima iznad (valja se, radi budućnosti), da su naučili najvažnije lekcije u životu – šta je poželjno i gde su granice.

Kako izgleda gimnazijska politička korektnost prikazaćemo na jednom viđenju „Gorskog vijenca“, protkanog finom ironijom, kako i dolikuje potencijalnom polazniku početnog kursa za mladog lidera:

Svet koji Njegoš slika živi sa puškom, smrtno mrzi Turke, obožava Obilića, plače kao Vuk Mandušić nad prebijenom puškom, hrabrost mu je prva vrlina, izdajice prezire, čast drži iznad svega, a smatra najvećom srećom da bude opevan uz gusle.

Sav taj patrijarhalni svet, živeći u planini, dobio je čvrstinu i čistotu kamena. Planina daje moralno zdravlje, ponos, snagu, a telu daje otpornost. Ovaj svet se hrani ovnujskim mesom. Takav sistem života daje svežinu telu i moralu, za razliku od Mletaka, gde je sve razneženo, labavo i nepošteno.

Kao u patrijarhalnom svetu, tako se i u Gorskom vijencu žena nalazi u pozadini. Ona je snaha, sestra, majka, ljuba, a ne samostalna herojska ličnost… U plemensko-rodovskom svetu žena ne izlazi pred ljude dok većaju o junačkim poslovima.

U idealnom patrijarhalnom ambijentu nema dubljih klasnih protivrečnosti između glavara i naroda, nema ih ni u spevu. Sve je borba neprestana i sve vizija kretanja ka svetlosti, ka slobodi, koju junaci speva doživljavaju na mitski način.

Na mnoga pitanja i dileme koje je otvorio Gorski vijenac, pisan u doba kada se krvlju rešavalo ono što se krvlju ne može rešiti (naznačio ĐI), odgovore još uvek nemamo…

(Dete je vegan, klasno osvešćena feministkinja i zna kako se rešavaju konflikti. Učila na građanskom: dijalogom i osiromašenim uranijom).

Istina, osetio sam efekat „već viđenog“: Imao sam i ja u gimnaziji profesora „srpskohrvatskog“ sa stavom, rečnikom, likom i mentalitetom bankarskog revizora. Uvod-razrada-zaključak. Tačka. Sve mora biti stilski ujednačeno, a misao prosečna i prosto-proširena. Ne može posle komplikovane, dvosmislene rečenice, prosta i oštra rečenica (u „vugla“). Taman posla! Kad dobijem dvojku na pismenom, ja srećan. Onda dođe do promene. Promenu sam lično napravio menjajući uzavreli Novi Sad gimnazijom za seosku omladinu u Srbobranu. Tamo me profesorka puštala da pišem o čemu hoću i kako sam osećao da treba. Trpela me koliko je mogla. Istina, jedared mi je dala keca, nije imala kud (dobro sam i prošao), kada sam jedan pismeni zadatak završio (ne znajući šta kolega piše) isto kao Markes svoju novelu „Pukovniku nema ko da piše“. Markes dobio Nobelovu nagradu, ja keca (Što latinska poslovica veli: Što je dozvoljeno Jupiteru…). Mukotrpna „saradnja“ profesorke sa šašavim tinejdžerima dala je vremenom lepih plodova.

Da Vas podsetimo:  Moj dug prema Slaviši Lekiću
Srbobran – stare fotografije / Szenttamás – régi fotók je na lokaciji Srbobran

U već i za ovaj napis kultnom kafiću, maturanti srču nekakve bućkuriše. Ja sam se u datom uzrastu čeličio „Manastirkom“. Jednom, tako, pobedim na širem pesničkom srednjoškolskom takmičenju i, što b` isti rekli, „uđem u kintu“. Najpre častim ceo razred, što je podrazumevalo napuštanje od strane razreda zgrade škole, zatim nas šestorica nepokolebljivih nastavimo. Završimo, kako i priliči, veseli u miliciji. (Eh, moje prvo privođenje).

Mesto mog prvog hapšenja, decembra 1971. Optužba za pijanstvo, grupno narušavanje javnog reda i mira, pevanje nacionalističkih pesama, seksualno uznemiravanje konobarice (mađarske nacionalnosti) na radnom mestu (iza šanka). Pušten(i) po milosti milicajskoj.

Hoću reći, skoro ispada da je pre pedeset godina, pod Titom, bilo više slobode, više mentalnog prostora za odrastanje nego danas.

Postojale su, međutim, gvozdene ideološke granice označene „ugaonim kamenjem“ – Tito, samoupravni socijalizam, bratstvo-jedinstvo, NOB, SKJ, nesvrstanost. To se moralo čuvati „kao zenica oka svoga“.

Mi nismo imali političku korektnost, mi smo konzumirali političku podobnost. Za sve, od stipendije do zaposlenja, tražila se ocena tvoje političke podobnosti.

Ispod toga, egzistencija se rešavala rođačkim i zemljačkim vezama, sa konačnim ciljem u životu: biti parazit.

Sa druge strane, moja generacija skoro nije ni znala za „rizično ponašanje“. Dešavalo se, naravno, da se dečaci potuku, ali kakve štangle, bokseri, be(j)zbol palice, noževi i utoke… i, tek smo načuli da ima da se puši „trava“.

Pogrešne ideje su robijanjem već odavno bile iskorenjene. Veština dresiranja omladine štapom i šargarepom ušla je u klimakteričnu fazu.

Mi smo, pravo rečeno, odrastali kao telad ispranih mozgova. Kao najveću šikanu i „robiju“ smo doživljavali obavezu nošenja školskih bluza i šišanje. A da su nadležni bili pametni da nas puste, mi bi se sutradan pojavili u jednoobraznim farmerkama i „gornjacima“ (teksas jaknama), nabavljenim u istoj prodavnici u Trstu. Potpuno uniformisani. Prilagođeni. Sem za frizure. Tu niko nije mogao da nas prilagodi. Naša snaga bila je u čupavim kosama. Moje ovlaš opisano `literarno` iskustvo tek je beznačajni malo produženi provincijski incident sa pevanjem i hapšenjem u završnici.

Gimnazijalci nisu naročito bili orni za omladinske radne akcije. Pravilna orijentisanost je bila omeđena likovima Iva Lola Ribara i Če Gevare, a slobodoumnost se očitovala u nadmenom upražnjavanju dekadentne zapadne muzike.

Urbana omladina je, kao što je poznato, slušala Radio-Luksemburg, potajni san seoskih i prigradskih bendova je bila Zaječarska gitarijada („Kupila mi mama električni gitar/Pa me šalje u Zaječar“). Nekako se većini san nije ostvario. Nedostajala džeksna da se bolje navežbaju.

Za utehu, valjala je i Srbobranska gitarijada.

Za drugi ešalon napredne omladine američka košarka je bila slatka tajna. Ja sam se sa jednim drugom posvađao oko pitanja ko je bolji – „Harlemovci“ ili „Globtrotersi“. Obojica smo bili u pravu. Taj košarkaški cirkus se zvao „Harlem Globetrotters“.

Da Vas podsetimo:  KOLEKTIVNA (NE)SVEST

 

„Krajem 60-ih i tokom 70-ih godina prošlog veka Ilija Stanimirov (1953) je bio glavni di-džej na igrankama.“

Kada se Ilija Stanimirov pohvalio da je postao disk-džokej u nadaljskom disko-klubu, Žare Pivnički mu se podsmehnuo „*ebem ja te konje koje ‘š ti jašiti!“.

Toliko smo bili upoznati sa savremenim trendovima.

Devojčice su ponosito nosile mini-suknjice i u njima komotno sedele u školskim klupama. Kako su se osećali školski drugovi u takvom okruženju niko pitao nije, a te muke još se pamte.

I svaka subota je bila radna. Posle su nas rasteretili.

Paradigma ili živi artefakt tako vaspitavane socijalističke hipokrizije je kantautor Đorđe Balašević. Kao nekoj jeftinoj plastičnoj novogodišnjoj jelci sa čipom, ukucajte mu određenu godinu, i čućete opus pesama kameleonski prilagođen datom političkom trenutku.

…“Računajte na nas…“

Kad gledam ovaj gimnazijski list po liku XXI veka, učini se da je vreme spavalo pedeset godina. Kao da gledam herbarijum sasušenih pismenih zadataka.

A vreme nije spavalo, bilo je budno i hiperaktivno.

Danas nije ništa manje „društveno neprihvatljivo“, rizično, preći preko granica omeđenih ideologijama „evropskih vrednosti“, multikulturalnosti, ljudskih prava, kosmopolitizma, zgražavanja nad nacionalističkim ludilom devedesetih. Tih pet-šest zenica oka našega opet nam valja sebično čuvati. Sa druge strane, suprotno „srećnim sedamdesetim“, deca su danas potpuno nezaštićena od oslobođenog fizičkog, psihičkog, hemijskog i medijskog nasilja. Društvo i porodica se razaraju nezadrživom etičkom i moralnom entropijom.

Danas dete dok ode i vrati se iz škole suoči se sa više neprilika, straha i uvreda, nego moji drugari i ja za celu školsku godinu. Ako se kući vrati nesmrknuto i stabilno, bez modrica, bez nove ukucane ideje da je „gej o-kej“ ili sa šarenim flajerom u ruci kakve proustaške NVO koja je agitovala po školi, možete biti zadovoljni danom.

A život ključa, društvo krklja i lomi se.

Kako bi pomenuti list izgledao, pitam se, da su pustili decu da ga sama „osmisle“? Šta bi sve pokuljalo iz njih, po svim rubrikama?

Šta bi pisali o EU i NATO?

Šta bi napisali o našem društvu, socijalnom teroru dece bogatunske ili korupciji?

Šta bi pisali o nasilju, ako bi smeli od svojih drugova?

Kako bi izgledala njihova stranica o muzici ili lektiri?

Šta bi napisali o nama, roditeljima?

Konačno, kako bi izgledala njihova slika sebe?

Ne može.

Gimnazije, zadato, prave od buduće nam elite polupečene mediokritete.

Zatim ih čeka univerzitet sa direktivama „Bolonjske deklaracije“, da ih konačno zakalupi u bodove i zapeče u glavu.

Sviraj to opet, Đole.

https://nimbusovpodrum.blogspot.com/

1 KOMENTAR

  1. Daaa, kad vec iscrpno govorimo o skolovanju i politickoj korektnosti moze da se ukaze i na planove obrazovanja osnovaca . U drugom razredu osnovne skole djaci pocinju da uce engleski jezik. Prvaci u osnovnoj skoli nisu savladali maternji jezik, a vec pocinju da uce engleski jezik??? Nisu poceli da uce ni latinicno pismo a vec pocinju sa engleskim jezikom i rimskim brojevima i to do cifri od hiljadu a jedva da su iz matematike savladali stotinu. OVA ludnica od obrazovanja osnovaca je samo deo projektovanja haosa. O TOME NIKO NI RECI. Sta uce osnovci?? Kako je doslo do toga da se preplicu i zaplicu gradiva?? Kakve udzbenike imamo? Ko ih stampa i zasto? Kakvo ce biti stanje i znanje nase dece kad porastu? O tome struka ,,sanja mrtvijem snom,,. Odredjuju takve Komisije i Saveti (koje samo aminuju i potpisuju) sa clanovima, koji imaju sterilne i nekompetentne (citaj jos glupavije) ideje. Tako postavljeni clanovi nemaju nikakve odgovornosti (makar prema sopstvenoj savesti). Ako je odgovornost za delanje zaboravljena sta tek da govorimo za slucaj odgovornosti zbog ne delanja. Cilj clanova svakakvih komisija i saveta je da obezbedjuju i sprovode svakave gluposti. Dosli mo do situacije da je razmontiran svaki stub drzave. Ostala je porodica i crkva. Kad vidim Comicku i Brnabicku (slobodno mogu da dodam i Cadeza-predsednika PKS) jasno je i to kakav oni trebaju da daju primer. NISMO MOGLI DA NADJEMO GORE. IZVINITE..paaa svedno je ostalo kako je.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime