Ime grada Zuga u ušima odzvanja kao raj zemaljski gde skoro i nema poreza. Za nas je taj grad pojam gde tri decenije radi Udruženje slikara Uroš Predić. Na njegovom čelu se nalazi Ljiljana Putinčanin koja je rado pristala na ovaj intervju.
Gospođo Ljiljana, sada se ušli u devetu deceniju svoga života, kako biste sebe opisala?
-Trudim se celog života da svakog gledam u pozitivnom svetlu, želim da ljudi za mene kažu da sam bila čestita, srdačna, odana prijateljica. Prihvatam život sa svim njegovim usponima i padovima. Radujem se svakom danu i godini. Bogu sam zahvalna za zdravlje moje porodice. A tu je moj suprug Mile, naše dvoje dece i naših unuka. Ponosna sam što smo ostali Srbi, što mi svi govorimo srpski, što mi deca i unuci i govore srpski i pišu naše ćirilično pismo, što su se lepo uklopili u ovo švajcarsko društvo, ali ne zaboravljaju ni nas, ni naše pretke.
Doživela sam rad, on mi dade blagostanje i lepo okruženje u ljubavi sa prijateljima i sa ostvarenim snovima.
A koji su to snovi bili?
-Prvo sam htela da završim ekonomiju na beogradskom fakultetu, da se udam, pa sam tako postala učen čovek, supruga, pa majka, domaćica, galerista i slikar. Htela sam da budem humanista i to sam svih ovih šezdeset godina činila. Došli smo u ovaj grad Zug, muž kao elektro inženjer. Tu su nas prihvatili Švajcarci, a mi smo pronašli metode kako da nas oni uvažavaju.
A to je uvažavanje počelo sa slikarstvom, kulturom?
-Da, baš tako. Počela sam sa naivcima i celu deceniju sam tu bila i otac i majka tim slikarima Švajcarcima koji su cenili moje organizatorske sposobnosti, od onog prvog poteza kistom, do slike u galeriji gde su izložbe bile veoma posećene. To mi je dalo zamah da stvorim nešto veće, nešto što će biti ponos ne samo za mene već i za moju Srbiju.
Tada stvarate Udruženje slikara Uroš Predić?
-Družila sam se sa Radom Cvetkovićem sjajnim skulptorom i Vesnom Pantić koja je završila fakultet likovne umetnosti i tako nas troje odlučismo da krenemo. Ne samo da nas predstavljamo, nego i da stranci saznaju za našeg velikana slikarstva Uroša Predića.
Tako smo oko sebe okupili sve naše ljude sklone slikarstvu. Imali smo do trideset članova. Počeli smo od izložbe u Zugu, pa u celoj Švajcarskoj. Ja sam imala preko dvadeset i pet samostalnih, preko hiljadu slika u dosadašnjem mojem životu. Krenula od švajcarskih gradova, prešla granice, bila u Berlinu, u Düsseldorfu i završila u Torontu, a otuda u Crnoj Gori. Sa Ministarstvom za kulturu Srbije nastupamo i u Knez Mihajlovoj, prate nas RTS i tako ljudi saznaju za nas i naš hobi.Moje slikarstvo su i ikone kojima sam posvetila mnogo pažnje i ljubavi.
Zašto ste preskočili Rusiju?
-Da mi tu veliku zemlju kulture ne svrstate u ove pobrojane. To je zemlja za divljenje. Imala sam divne srdačne kontakte, upoznala divne umetnike od Igora koji je zadivio svu Evropsku Uniju, do Ane Marije Arigoni za izložbu u Moskvi. Onda sam organizator kao „ vođa“ i odvodim ih u Ples Grand na Volgi. Dve nedelje dugo slikamo još sa pet ruskih akademskih slikara uz podršku ruskog ministarstva kulture jer smo kao zemlja Švajcarska pozvani da gostujemo, sedmi iz Evrope.
A posle Rusije, sledi Holandija, Nemačka, Španija, Velika Britanija, Belgija, Italija.
Vidite, koliko lepih uspomena, nakon Rusije. Sve to treba pobrojiti, jer kultura i njeno širenje i slikarstvo nema granica. A da je to tako, navodim i primer trojice studenata umetnosti Švajcaraca koji su nam ovde došli u našoj organizaciji da slikaju.Jedan od njih je sada direktor Arta u Barceloni.
Doživeli ste i dane kada se ide u penziju. Šta sada radi vaš nemirni duh?
-Kako su naše izložbe putovale svetom, tako smo i mi kao porodica krenuli svetom, da što više vidimo, da se provozamo brodovima i do Indonezije, Australije, da obiđemo i Južnu Ameriku, da upoznamo ledenjake na Severu. Pa tako obiđosmo sve zemlje osim Japana.
A sada, predadoh palicu mladima, da oni to vode. Tu sam za savet, za pomoć.
Na ovo vaše drugo pitanje, odgovoriću vam u istoj reči, da nemirni duh. Čekamo putujuću izložbu koja kreće iz Beograda preko Budimpešte u Zug da sa Urošom Predićem zajedno izlažemo. Da je dostojno prihvatimo i ispratimo. Kako dolikuje svim velikama kista i platna.
Tekst: Milka Kajganić
