Piše: Zoran Šaponjić
Neće na Vaskrs u kolibi kod Rajka Sovića biti svečane trpeze, belih stolnjaka, uglancanih tanjira, biranih jela, tek viljuška i Rajkova britva, tanjir, malo sira i kajmaka, ali će dobrote i ljubavi biti toliko da bi se pola sveta moglo nahraniti.
Iz kolibe Rajka Sovića koja je na samom kraju sveta, na jednom od golijskih vrhova, na Vaskrs ujutru, dok se Rajko ne vrati iz crkve sa Odvraćenice, ili iz šume, svejedno, jer, ovde je svaka stopa zemlje i svako drvo mala crkva, začuje se kako anđeli pevaju „Angel vopijaše blagodatnjej, čistaja Djevo radujsja“.
Još ako je vedar dan, ako se Sunce otme oblacima, ili, udari sneg pa bele pahulje pirlijaju između ogromnih smrčevih stabala i oko krova njegove kolibe, Rajko, a već mu je sedamdeset i kusur godina, zastane pred brvnaricom pa veselog srca gleda tu lepotu, i dođe mu da od radosti zaplače.
Vaskršnje jutro u kolibi Rajka Sovića na Goliji
Posle Rajko u kolibi sam sebi postavi vaskršnji doručak, naseče suva mesa, stavi na sto sira i kajmaka i hleba, koji ili sam ispeče ili donese sa Odvraćenice ili odozdo iz Ivanjice, kako kad, i crveno jaje kucne o brvna, sam sebi čestita Vaskrs a kao da se kucnuo, i kao da je praznik čestitao čitavom svetu.
„Ne znam, Zorane, da li ću na Vaskrs moći u crkvu, na Odvraćenicu, javljaju neki sneg u subotu, ako bude smetova, ne mogu, Bogu ću se pomoliti i zapaliti sveću za zdravlje svih mojih, i za tvoje i zdravlje tvoje čeljadi kod mene u kolibi, a, ako ne bude mećave, moram na liturgiju, da se malo vidim sa narodom, da se Bogu pomolimo“, ispričao mi je Rajko još prekjuče kad smo se čuli telefonom i kad me pozvao da mi javi da ga sestrić Milijan sa Golije vozi ‘ladom nivom’ u Kraljevo, nekim poslom.
Ta Rajkova koliba, inače, u kojoj će dočekati četrdeseti ili pedeseti, Bog zna koji Vaskrs i koja je napravljena baš davno, sasvim je neobična građevina. Spolja gledano, naherila se, kao i odžak na njoj, sav garav i iščukan što gradom, što od vremena koje neumitno prolazi, od starosti, pa se učini da je i najobičnija golijska oluja može oduvati, odneti dole do u potok, a ona, opet, decenijama odoleva i najjačim gorskim vetrovima, olujčinama i mećavama. Stoji na vrh planine i nije mrdnula ni za milimetar.
Isti takav je i Rajko. Sav nekako krhak, često ophrvan brigama, reklo bi se – gde taj da se sa Golijom bori kad ona, planina, ne zna ni za veće delije, a on, Rajko Sović izdržao je i istrpeo gore na planini i najjače kijamete i još će, ako Bog da.
„E, kad bi ti, Zoko, znao kako se ja Vaskrsu radujem. Sad kako sam stariji, provedem zimu dole u Ivanjici, u mojoj brvnari, pa čim dođe pred Vaskrs, čim i malo okopni sneg, ja u moju kolibu, a ovde mi je najlepše i najbolje“, kaže mi Rajko.
Od njegove kolibe, ili sa brda iznad, na jednu stranu vidi se sve do Peštera, a kad je vedro do belih vrhova crnogorskih planina, na drugu do pola Srbije, na treću još dalje, sve do kraja sveta.
A, kakva je to lepota na sve strane, Bože mili. Ta lepota baš, isklesala Rajka, pa je i on baš takav u duši. Nema u njemu ni truna pohlepe, ni one naše, ljudske sumnjičavosti, gordosti i zavisti, niti sebičnosti.
Poslednji put videli smo se još u februaru, kad su na Odvraćenici, na Goliji, blizu njegove kolibe, bili smetovi po nekoliko metara, kad se na planini u sred bela dana smračilo i nije znalo ni gde je put ni gde je nebo a gde zemlja, kad je severac, kako to samo ovde zna da bude, sve nosio i mrvio pred sobom.
Par dana kasnije, zvoni telefon, vidim, Rajko.
„Joj Šaponja, što se ja o tebe onaj dan obrukah“, veli mi.
„Što se Rajko obruka?“
„Ama bio sam ti spremio teglu meda, ovog našeg sa Golije, i, ono jutro zaboravim, ostade mi na prozoru… Sad je ugledah i vidim da ti nisam dao“, nastavi da mi priča.
„Đe ćeš Rajko, po Bogu si, po onoj mećavi po Goliji da nosiš med“, velim mu.
„Mogo’ sam ti ponijeti, nego, samo da nisam zaboravio, baš sam se obruk’ o i ogrešio o tebe.“
Ima Rajko, gore na vrhu planine i nekog mačka koji je više seoski i svačiji nego njegov, ali, taj mačak koji je nekim čudom preživeo sve planinske oluje, gromove, vukove i lisice, odnekud se pojavi na njegovom pragu čim Rajko stigne iz Ivanjice na planinu. Pa tako za ovaj Vaskrs kao i za prošli i onaj prethodni, i onaj ispred, Rajko neće u kolibi i u planini biti sam nego će onom mačku naseći i suvog mesa i staviti mu u tanjirić malo sira i naliti mleka pa će se Rajko i mačak siti ispričati, poveriti jedan drugom i požaliti se o onome što se nikom drugom ne priča.
Po doručku, pa bila napolju mećava ili sijalo Sunce, Rajko i mačak izađu pred kolibu na drvenu klupu za koju je Rajko na leđima doneo poveću dasku, pa mačak odmah zadrema, a Rajko sluša tišinu koju naruši zvuk tek nekog mlaznog aviona koji potrefi pa baš tada proleti povisoko iznad Golije.
„Na Vaskrs ću, oko podne, kad malo ugreje, samo ako vreme bude dalo, ako ne bude smetova ni nekog kijameta, da stavim koje kuvano jaje u džepove pa do moje rodbine na drugu stranu planine, da im čestitam praznik, da ih obiđem, vidim, da progovorimo koju reč, da im poklonim po jaje a i oni će meni… Svake godine ja to tako, obraduju se oni meni, obradujem se ja njima“, ispričao mi je Rajko onomad kad smo se čuli telefonom.
A ovog Rajka upoznao sam, ima tome baš mnogo godina, na Goliji, u pustoj Koliješnici koju je Rajko znao godinama i godinama ranije, još kad je bila puna naroda. Stajali smo, bilo je rano julsko popodne, u pristranku poviše sela, posmatrali brvnarice pocrnele odavno od kiša i od snegova, puste staze i sokake između koliba, slušali tek po koju ptičicu sa trešnjevih grana iznad nas… I, odnekud, Bog te pita odakle, da li sa trešnje ili iz onih pocrnelih brvana, od cveća izniklog svuda oko kuća, mirisao je tog letnjeg popodneva med, čisti planinski i ta slika ispred nas, umesto da govori o propasti, propadanju, pustinji, sva je zračila nekom božijom divotom, blagodaću i lepotom.
Taj dan po tome sam zapamtio i nikad ga neću niti mogu zaboraviti.
Samo je Rajko u jednom trenutku, pred slikom groblja na ćuviku iznad sela više zavapio nego mene pitao – „kud nestade onog naroda“, suočen sa slikama iz nekih ranijih vremena, koje je zapamtio, vremena kad je selo bilo puno naroda, iz svakog odžaka izbijao dim, a on ovde dolazio za slave, za Vaskrs i za Božić, za Ilindan i za Petrovdan.
Vakrs bez belih stolnjaka, torti i salveta
Svratio bi on do Koliješnice i ove godine, makar da onim starim domaćinima zapali sveću i pomoli se za njihove duše, nego, Koliješnica je podaleko od njegove kuće, a Rajka više ne drže noge kao što su ga držale nekad, dok je bio mlađi.
I još jedno znam, neće na Vaskrs u kolibi kod Rajka Sovića biti svečane trpeze, belih stolnjaka i poređanog escajga, uglancanih tanjira, biranih jela, salata i torti, salveta, tek viljuška i Rajkova stara britva, jedan tanjir, malo sira i kajmaka, komadić slanine ili pršute, ali će, i u to sam uveren biti dobrote i ljubavi toliko da bi se pola sveta moglo nahraniti. Sad da mu neko pokuca na vrata, Rajko bi mu, poznajem ga, razdelio sve što ima i za sebe ne bi ostavio baš ništa.
Kod njega se nekako dogodilo ono što se kod drugih retko dešava pa je ona dečija, ponekad i detinjasta, iskonska dobrota sa kojom se svi rodimo i koja kasnije, kroz život uglavnom iščezne iz naših srca, ostala zakopana duboko u njegovoj duši i nikad ga nije napustila. Ali, to valjda sleduje, tako je Bog ostavio, samo onima koji kroz život sve svoje muke i nevolje nose sami, bez potrebe da od nekog zatraže pomoć, da se kome požale, da zamole koga da ih odmeni ili da zakukaju za svojom nevoljom.
Istina je i jedino pismo, sem računa za struju i telefon, poreskih rešenja, poziva za mobilizaciju, koje sam u poslednjih 25 ili 30 godina dobio bilo je od Rajka, sa Golije. Jednom, desilo se, tada su mobilni još bili retki i skupi, završena crkva na Odvraćenici, pa Rajko seo u kolibu, odakle je pismo i papir nabavio, Bog sam zna, pa mi sve potanko opisao i kakva je crkva i ko je dao priloge da se napravi, pa još zamolio nekoga da slika crkvu, išao u Ivanjicu da napravi sliku pa sve to spakovao u koverat i poslao mi. Nije mu bilo teško.
I svaki put kad se čujemo telefonom, Rajko mi progovori koju reč o dobroti i ljudskoj milosti, gore sa Golije iz one njegove kolibe.
„Dobro jutro, Rajko“, „Dobra ti duša kod Boga“, ili „Dobro jutro, Rajko“, „Bog ti dobro dao“, ili „Dobro jutro, Rajko“, „Srećna ti duša kod Boga“, i sve tako teku naši dijalozi…
Znam zvaće i na Vaskrs ili ću ja njega, da čestita praznik, da pozdravi svu moju čeljad, da pita hoću li letos moći na Goliju da lutamo po brdima i radujemo se životu, belim oblacima po nebu, možda i plahoj letnjoj kiši, da gledamo jele visoke i po trideset metara kako štrče u nebo.
Svemu što smo mi ovamo zaboravili, što više ne vidimo, ne osećamo, nemamo vremena, a u Rajkovoj duši ostalo kao u torbi vruća pogača.
