Potraga za radioaktivnim zrnom ili kako je sve krenulo naopako

0
107

U polju kod Iđoša se pre dve godine izgubio radioaktivni deo čije je zračenje moglo da dovede u opasnost stanovnike ovog mesta. Ono što će nakon toga uslediti, do sada nije bilo poznato javnosti. CINS donosi priču o tome.

Bio je 4. jun 2021. i sunce je tako pržilo da su dvojica radnika skinula svoje kombinezone i zaštitne šlemove. Nalazili su se u polju u neposrednoj blizini Iđoša. Pred njima se pružala nepregledna vojvođanska ravnica.

Radoslav Miljković i njegov trideset godina mlađi kolega Radomir Stehlik, proveravali su da li su cevi gasovoda oštećene. Naizmenično su iz skalamerije poput metalne kutije „zabacivali“ sajlu u kanal, kao da pecaju ribe na suvom. Na vrhu sajle, umesto udice nalazila se kamera. Ona može da, baš kao rendgen aparat, kroz zemlju snimi u kom su stanju cevi.

Aparat u sebi ima deo koji je radioaktivan, pa zbog opasnosti na posao uglavnom idu jedan stariji i jedan mlađi radnik. Radoslav kaže da je Radomira čuvao kao da mu je sin.

Sve je izgledalo kao još jedan običan radni dan, ali onda je Radoslav čuo nešto kao kada kamenčić upadne u vodu. Znao je da su u opasnosti.

„Beži, Rade!“, viknuo je stariji kolega.

Iz aparata je ispao mali deo, veličine zrna pšenice. Njegova veličina je mogla da zavara jer je taj deo bio radioaktivan i zbog toga jako opasan. Manje doze zračenja mogu da dovedu do mučnine, glavobolje i groznice, ali veće oštećuju organe, mogu da izazovu rak, pa i smrt.

RADOSLAV ČITA DELOVE IZ SVOJE RADNE SVESKE I PRISEĆA SE TOG VIKENDA U IĐOŠU; FOTO: CINS

Otišli su u firmu za koju su radili i odatle pozvali Direktorat za radijacionu i nuklearnu sigurnost i bezbednost Srbije i Institut za nuklearne nauke Vinča.

Rečeno im je da se vrate i obezbede teren, a da će oni doći sutra. Takođe je obojici naloženo da ne mrdaju sa mesta gde im je radioaktivni deo ispao.

Noć su proveli u kolima. San im nije dolazio na oči.

Dan kasnije: Potraga za zrnom pšenice u polju

Rano ujutru u Iđoš je stigla ekipa za sanaciju iz Direktorata i Vinčine laboratorije Zaštita.

Radioaktivno zrno je bilo u kanalu dubine oko metar, prekriveno blatom. Previše sitno da bi se znalo gde je tačno ili da se izvuče, a da se neko ne ozrači.

Radoslav se priseća da je ideja operatera iz Vinče bila da tu i ostane.

„Baci se parče olova, ostavi se tu“, objašnjava Radoslav. „Tako bi na površini zemlje radijacija bila nula. Kraj priče.“

Da Vas podsetimo:  Za kancelariju Arnoa Gujona 367 miliona dinara iz budžetske rezerve

Međutim, kako Radoslav kaže, predstavnik Direktorata, inspektor Vladimir Janjić, tražio je da se izvor iskopa. Dokumentacija do koje je Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) došao pokazuje da Janjić u tom trenutku nije imao položen ispit za inspektora.

Iz Direktorata su rekli da je pored Janjića na terenu bio i njihov direktor i još jedan inspektor, kao i da bi ostavljanje izvora tu bilo nelegalno i u „suprotnosti sa principima sigurnog upravljanja radioaktivnim otpadom“.

RADIOAKTIVNI IZVOR U BLATU; FOTO: DIREKTORAT ZA RADIJACIONU I NUKLEARNU SIGURNOST I BEZBEDNOST SRBIJE

Bager je zabrektao i metalnom kašikom zahvatio veću količinu zemlje. Umesto rešenja, došlo se do novog problema. Izvor je sad bio na otvorenom pa je povećana opasnost da se proširi radijacija.

Došla je policija, vatrogasci, ali i još ljudi iz Vinče ali zrno nije moglo da se bezbedno izvadi. Usledila je promena taktike. Ideja je bila da radioaktivni izvor pronađu u grumenu zemlje i da ga potom zajedno sa njim spakuju u zaštitni kontejner. Dva sata kasnije, jedini rezultat bio je to da su radnici Vinče bili ozračeni.

Stalo se sa poslom.

Za Radoslava i Radomira bila je to još jedna noć puna neizvesnosti provedena na sedištu automobila.

Dva dana kasnije: Izvor u kutiju, kutija u kombi, kombi na bager

Nova ekipa iz Vinče satima je pokušavala da pronađe radioaktivni izvor. Blato pomešano sa travom se stvrdlo i više nije moglo da se kopa lopatama, pa je bio potreban novi plan.

Ovog puta rešili su da se iskopa grumen zemlje u kojem se nalazi radioaktivni deo, koji bi se potom stavio u metalnu kutiju obloženu olovom. Ta zaštitna kutija bi se ubacila u Vinčin kombi koji bi naposletku izvor prebacio do Beograda.

Kada su krenuli da rade ovako, shvatili su da zaštitna kutija ipak ne bi mogla da zaštiti vozača kombija od zračenja.

I onda im je sinulo: da se ceo kombi, u kom je metalna kutija s izvorom, natovari na kamion koji ima prikolicu. Dakle, poput ruske babuške, radioaktivni deo u grumen zemlje, grumen zemlje u kutiju, kutija u kombi, kombi na kamion.

Radnici Vinče više nisu želeli da učestvuju u ovakvoj akciji jer su već primili velike doze zračenja, navodi se u izveštaju Direktorata do kog je došao CINS. Jedan od njih je samo policajcu dao u ruke ključeve od kombija i ekipa iz Vinče se spakovala i otišla.

„To je kao kad bi doktor rekao ’evo ti moj skalpel, pa ti sad operiši kako znaš’. To je odgovornost direktora Laboratorije“, kaže nekadašnji direktor u Vinči Jagoš Raičević.

Da Vas podsetimo:  PACIJENTI I DALJE NA ČEKANJU ZA NASTAVAK LEČENJA, UGROŽENI I MALOLETNICI BORBA ZA TRAJNO REŠENJE PAUNOVE SE NE OBUSTAVLJA

Marija Šljivić-Ivanović koja je na čelu ove laboratorije nije želela da govori za CINS.

Prošao je još jedan dan. Radioaktivni izvor je i te noći ostao na polju, baš kao i dvojica radnika.

POLJANA KOD IĐOŠA U KOJOJ JE IZGUBLJENO RADIOAKTIVNO „ZRNO PŠENICE“; FOTO CINS

Tri dana kasnije: Akcija bez Vinče

Sat otkucava, dani prolaze, a problem i dalje nije bio rešen. Bez Vinče na terenu bilo je potrebno smisliti šta dalje.

Ujutro je održan sastanak predstavnika Direktorata i firme kod koje su radnici bili zaposleni.

Odustali su od operacije Babuška i dogovorili da se izvor ipak izvuče iz zemlje, a onda prebaci u kontejner u koji se i inače ovakvi izvori čuvaju.

„Iz tog blata se po 200 grama zemlje vadilo i stavljalo u kofe u kojima se se nosi beton“, objašnjava Radoslav. „Pratilo se na aparatima koji očitavaju zračenje. ‘U ovoj nije, u ovoj nije… u ovoj jeste, sklanjaj se.’ (…) Tako je odrađen posao.“

Kontejner je potom smešten u Vinčin kombi, pa je uz policijsku i vatrogasnu pratnju, sproveden do privremenog skladišta privatne firme u Pinosavi.

Jagoš Raičević smatra da nije smelo tako.

„Taj izvor koji je izvađen iz blata spada u radioaktivni otpad. Sav radioaktivni otpad mora da ode u javno preduzeće Nuklearni objekti Srbije (NOS) koje se nigde u izveštaju ne pominje.“

Ne samo to – radnici ovog preduzeća mogli su da pomognu i u pronalaženju izvora, pošto za to imaju dozvolu. Ipak, niko iz Direktorata ih nije zvao. Izvori sa kojima je pričao CINS tvrde da su direktori ove dve institucije bili u sukobu.

Iz Direktorata kažu da radioaktivni izvor nije ni tretiran kao otpad jer nije oštećen. U odgovoru koji smo dobili od njih, odgovornost za to što nije kontaktiran NOS prebacuju na firmu za koju su Radoslav i njegov kolega radili.

Radioaktivni izvor je u Pinosavu stigao u večernjim časovima. Iako je priča sa izvorom tu završena, za Radoslava je problem tek nastao.

Dve godine kasnije: Ozračenost i zabrana rada

Meštani Iđoša, do čijih kuća od mesta događaja deli par minuta hoda, nisu imali pojma šta se dešava u njihovoj blizini.

Novinarke CINS-a su posetile Iđoš početkom ove godine, ali žitelji sa kojima smo pričali za ovo nisu znali. Jedan od komšija je za gubitak izvora čuo, ali ne od nadležnih. Ceo događaj ostao je skriven od javnosti do nedavno, kada je Insajder izvestio o gubitku izvora i ozračenim radnicima.

Da Vas podsetimo:  Čvrst savez i drugačiji izborni uslovi

Radoslava smo našli u njegovoj kući u blizini Niša. On je živopisan čovek, koji dok priča o ovoj potrazi radioaktivne igle u plastu sena, ozbiljno čkilji iznad naočara za vid koje mu prekrivaju gotovo pola lica. Iako je u kući, sa glave ne skida plavu vunenu kapu.

Taj petak kada se sve ovo dogodilo bio je njegov poslednji radni dan sa radioaktivnim izvorima.

Radnici koji rade sa zračenjem na terenu nose uređaje koji mere da li su u toku rada ozračeni. Jasno je određeno koliku dozu smeju da prime – u proseku 20 milisiverta godišnje, ali nikada više od 50 za godinu.

U izveštaju Direktorata piše da je Radoslavov aparat očitao čak 962 milisiverta. Njegov mlađi kolega je, po papirima, primio oko pola te doze. I dalje mnogo više nego što je dozvoljeno.

Međutim druga dokumentacija i Radoslavljeve izjave pokazuju da primljene doze nisu toliko visoke.

On na primer kaže da su uređaji ostali zakačeni za radna odela koja su oni zbog vrućine skinuli.

„Kada radimo za NIS, nema kratkih rukava, moraš biti u radnom delu, šlem gore. Neka je plus 40, radna bluza mora biti sa vama. Ali posle pet sati, nema nadzora, nema nikog… Mi to bacimo. Mnogo je vruće.“

Nakon nalaza iz juna koji su spomenuti u izveštaju, Radoslav je imao još jedan pregled u oktobru. Doktorka Želmira Ilić, subspecijalistkinja radiološke zaštite, je ove nalaze analizirala za CINS i kaže da se primećuje veliko poboljšanje koje njoj nije logično.

„Ne vidim da neko može tako brzo da se oporavi. U tim godinama ne ide tako brzo. To bi išlo kod 19-godišnjaka.“

Radoslav je dobio zabranu za rad u zoni zračenja na pet godina. Nije ostao bez posla u firmi, samo sada radi s drugim mašinama i ne izlaže se zračenju. Posle svega je, ipak, razočaran.

„Kome vi dajete zabranu, onom ko vas je spasao? Rekao sam im ja to više puta.“

Tvrdi i da neke informacije iz zvaničnog izveštaja nisu tačne, a neke su izostavljene. Zbog toga mu je posebno krivo.

„Ja ovo radim godinama. Operater sam jedan, nema većeg nivoa. (…) I kad imam takav sertifikat, a neko me pravi na budalu, tera me da uradim nešto skroz naopako i kako ne valja…Opasne omaške. I ko je kriv? Ja sam kriv.“

autor:Teodora Ćurčić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime