Ko to ne razume Staljina?

I sad nas predsednik Srbije uverava kako mi nismo razumeli Staljina. Ne zna se šta je pogubnije. Da se predsedniku Srbije sviđaju Staljinov metod vladanja i njegova ideologija socijalizma u jednoj državi ili da o Staljinu i staljinizmu pojma nema, pa izgovara notorne koještarije

Taman pomislim da predsednik Srbije ne može izgovoriti veću besmislicu, a on me opovrgne. Ova, o našem (ne)razumevanju Staljina, prevazilazi sve prethodne. Čak i onu o Nataši Raskoljnikovoj kad je pobrkao Tolstojevu junakinju i junaka iz romana Fjodora Mihailoviča. Neverovatno, ali istinito.

Dakle, šta nam istorija kazuje o Josifu Visarionoviču? Po nacionalnosti je bio Gruzin. Po obrazovanju – nesvršeni bogoslov. Po opredeljenju boljševički revolucionar.

Staljin jeste bio u samom vrhu partije, član prvog Politbiroa 1917, osoba koju je sam Lenjin pomenuo u svom političkom testamentu. No, nije bio ni ideolog, ni lider. Nalazio se na čelu partijskog sekretarijata, sa ovlašćenjima i dužnostima više organizacionim i administrativnim nego političkim. S tog položaja, međutim, mogao je da kontroliše čitavu partijsku mrežu i sebi odane ljude postavlja na rukovodeća mesta. Nije bio jak u državi, niti je bio jak u boljševičkom najužem vođstvu. Zato je u širokim masama boljševičkog članstva bio neprikosnoven. Pokazalo se da su mu upravo to mesto i ta uloga doneli prevagu. I prevagu i pobedu.

Prvo je razbio trijumvirat leve opozicije

Lenjin se na njega oslanjao kao na vernog aparatčika bez opasnih namera i preteranih ambicija. U svom podozrenju prema Trockom naročito, Zinovjevu i Kamenjevu, on u Staljinu nije video konkurenta prvog reda. I ostali čelnici boljševika, uglavnom su potcenjivali ovog preduzimljivog i pritvornog Gruzina. Za održavanje partijske i opštenarodne discipline baš je jedan takav karakter bio potreban. U to rano doba, Staljin nije pokazivao ni onu revolucionarnu beskrupuloznost Đeržinskog, ni ono vizionarstvo Buharinovo. Njegova istinska narav otkriće se tek pošto učvrsti i osigura svoju ličnu vladavinu.

Kroz frakcionaške borbe posle Lenjinove smrti i oko Lenjinovog nasleđa izašao je trijumfalno. Prvo je razbio trijumvirat leve opozicije (već pomenuti Trocki, Zinovjev i Kamenjev) izolujući ovog prvog od kog mu je najveća opasnost pretila. Potom je lako i brzo, završio sa preostalom dvojicom. Od 1929. uspostavio je svoju potpunu dominaciju i odmah počeo izgradnju sopstvenog kulta ličnosti krijući se iza ogromnog Lenjinovog autoriteta. Vođ sovjetske revolucije je uveliko bio mrtav i nije mu se mogao suprotstaviti. A njegovo okrilje mu je i te kako moglo pomoći u ustoličenju na vlasti.

Ako je bilo okrutnog vladara u dvadesetom veku, a bilo ih je napretek, onda Staljin svakako predvodi tu grozomornu listu. I oni gori od njega, bili su njegovi sledbenici. I njegovi učenici

Ako je bilo okrutnog vladara u dvadesetom veku, a bilo ih je napretek, onda Staljin svakako predvodi tu grozomornu listu. I oni gori od njega, bili su njegovi sledbenici. I njegovi učenici. Sovjetskim Savezom vladao je dvadeset četiri godine (1929-1953). Do sudnjeg dana. Čeličnom pesnicom i smrtonosnom rukom. Očevici tvrde da čitavog dana niko nije smeo ući u njegovu sobu kako bi se uverio šta je s njim. U predvečerje je, najzad, konstatovana njegova smrt. Mnogi komunisti iz celog sveta verovali su u njegovu besmrtnost. Među njima i naš Gojko Nikoliš, iako po struci lekar, koji je to pošteno priznao u svojim memoarima naslovljenim „Korijen, stablo, pavetina“.

U svojim „Razgovorima sa Staljinom“ Milovan Đilas piše ovo. Parafraziram. Tokom prve posete Moskvi, Đilas se upoznao sa Staljinom. Probuđen u sitne sate, vozili su ga crnom „čajkom“ po gradu neko vreme pre nego što su ga ostavili u Kremlju. Bilo je već rano izjutra kad je stupio u prostoriju u kojoj su, dobro zagrejani, sedeli vodeći boljševici sa Staljinom u čelu stola. Hteo, ne hteo, morao je nazdravljati po komandi „percovkama“ naiskap. U jednom momentu, piše Đilas, on je „česterfild“ cigaretom poslužio Molotova koji je sedeo do njega. Ovaj uze cigaretu, ne zapalivši je. Na to mu Staljin dobaci:

„Uzimaš imperijalističke cigarete, tovariš Molotov, uzimaš, hah?“

Sovjetski komesar za spoljne poslove ućuta i spusti cigaretu ispred sebe više je ne taknuvši, sećao se Đilas. Sa Staljinom se nikad ne zna da li je ozbiljan ili se šali.

Nijedan od starih boljševika nije pretekao

Istorijske činjenice govore sledeće. Oko tri miliona tzv. kulaka, smatra se, stradalo je u kolektivizaciji koju je Staljin sproveo ubrzo po osvajanju apsolutne vlasti u partiji i državi. Još tri miliona je posečeno u čistkama i montiranim sudskim procesima tridesetih godina. Gotovo nijedan od starih boljševika nije pretekao. Ni maršal Tuhajevski, slavni vojskovođa Crvene armije iz revolucionarnog rata. Staljinova sekira raspolutila je lobanju Leona Davidoviča Trockog u dalekom Sijudad Meksiku 1940. Usmrtio ga je jedan od Staljinovih egzekutora katalonskog porekla dok je prekaljeni revolucionar i autor teorije o permanentnoj revoluciji, glavni pregovarač u Brestlitovsku 1918. i reformator Crvene armije, sedeo za pisaćim stolom. Ubica se kasnije vratio u Moskvu postavši heroj Sovjetskog Saveza i Staljinov miljenik.

Staljin je paktirao sa Hitlerom sporazumom o nenapadanju iz avgusta 1939. Sporazum je prekršio nemački firer napadajući SSSR juna 1941. Veličanstvenu pobedu nad nacizmom, Staljin je platio sa dvadeset miliona života svojih sunarodnika. Nije ni trepnuo. Zagazio je u srce Evrope, stotinu kilometara zapadno od Berlina. Samo mu je to bilo bitno. Da li je to primer Pirove pobede ili nije?

I sad nas predsednik Srbije uverava kako mi nismo razumeli Staljina. Ne zna se šta je pogubnije. Da se predsedniku Srbije sviđaju Staljinov metod vladanja i njegova ideologija socijalizma u jednoj državi ili da o Staljinu i staljinizmu pojma nema, pa izgovara notorne koještarije

Što se nas tiče, jugoslovenski i srpski komunisti bili su većinom staljinisti, i to ubeđeni staljinisti, sve do juna 1948. Oni koji nisu bili, nestali su u tminama moskovske Lubjanke: Sima Marković, Milan Gorkić, braća Vujović…

U junu te 1948. došlo je do definitivnog razlaza između Josipa Broza i Josifa Visarionoviča. KPJ je, rezolucijom Informbiroa, isključena iz te organizacije što je okupljala sve komunističke partije u istočnoj i još poneku iz zapadne Evrope. U Jugoslaviji su staljinisti podvrgnuti sistematskom progonu, kažnjavanju i robijanju. Hiljade su oterane u logor za prevaspitavanje na Golom otoku. Oni najzagriženiji dopali su zlokobne Petrove rupe i tamo skončali.

Dekonstrukcija kulta

Uporedo s tim, istina o Staljinovim užasima, masovnim zločinima i teroru izbila je na videlo. Stravična istina o patnjama i stradanjima Rusa u sibirskim koncentracionim logorima zvanim „gulazi“. Neizbrisivo svedočanstvo o tome ostavio je Aleksandar Solženjicin u nizu svojih knjiga za koje je nagrađen Nobelovom nagradom za književnost, 1974, ako se ne varam. Na udaru su se našli i Pasternak i Bulgakov i mnogi drugi ruski pisci i intelektualci svetskog dometa i ranga. Ejzenštajn, Šostakovič, Rahmanjinov… Staljinizam je postao sinonim za jednoumlje ispranih mozgova, zabrane i cenzuru.

Tek po Staljinovoj smrti, Sovjetski Savez je ušao u period destaljinizacije. Postepeno su dekonstruisani njegov kult ličnosti i prava priroda njegove vlasti. A Staljinova rođena kći, Svetlana Alilujeva, spektakularno je prebegla na zapad 1967. Američka državljanka postala je 1978.

I sad nas predsednik Srbije uverava kako mi nismo razumeli Staljina. Ne zna se šta je pogubnije. Da se predsedniku Srbije sviđaju Staljinov metod vladanja i njegova ideologija socijalizma u jednoj državi ili da o Staljinu i staljinizmu pojma nema, pa izgovara notorne koještarije.

Teško nama sa ovim nesrećnikom što stoluje na Andrićevom vencu. Ko zna kakva nas još čuda i pokore s njim čekaju. Kreće li on Staljinovim stopama ili mi se to ipak priviđa? Daj Bože da je ovo drugo…

autor:Milan St. Protić
istoričar i diplomata