Aleksandar Vučić se često hvali finansijskom situacijom države kojom upravlja, bilo sa premijerske, bilo sa predsedničke funkcije, već tuce godina.

Posebno ističe kako javni dug iznosi tek 52,2 odsto nacionalnog BDP-a, primetno ispod evrounijske granice od 60 odsto.

Mada 38,5 milijardi evra, koliko će nakon rebalansa ovogodišnjeg budžeta nominalno iznositi javni dug Srbije, deluje kao visoka planina koju savlađuju samo najveštiji i najpripremljeniji, predsednik Srbije samo ukazuje na brojne države Starog kontinenta čiji javni dug premašuje 80 odsto nacionalnog BDP-a, uporno ignorišući, recimo, susednu Bugarsku sa samo 23 odsto državne zaduženosti.

Spoljnotrgovinski deficit

Poslednjih dana, osim rebalansa budžeta, pažnju ekonomista privukao je i izveštaj Privredne komore Srbije o spoljnotrgovinskom bilansu za sedam meseci tekuće godine. Porazan je – deficit iznosi oko 5,4, a procene su da će do kraja godine premašiti 9,5 milijardi evra, skoro milijardu više nego lane. Narodski rečeno, za toliko više uvezemo nego što plasiramo u inostranstvo.

Po običaju, platni bilans uspevamo da izravnamo doznakama naših gastarbajtera, koje su prošle godine narasle na blizu 4,9 milijardi evra. Tu je i brzo rastući prihod izvoza IT usluga, te poslednjih godina više nego pristojna svota stranih ulaganja.

Međutim, postoje naznake da situacija počinje da se menja na našu štetu. Lane su stranci u Srbiju investirali rekordnih 4,5 milijardi evra, ove godine još uvek solidnih 3,1 milijardu evra, ali se do kraja godine ne očekuje veći priliv. Takođe, kriza je ozbiljno zahvatila IT sektor, što će se narednih sezona odraziti i na devizni prihod ovog neobično brzo rastućeg poslovnog sektora.

Dvostruko na kamate

Smanjenje inostranih investicija i kriza IT sektora ukazuju na to da nailaze dani kada nećemo moći na dosadašnji način lako izjednačavati platni bilans. Drugim rečima, postaje vidljivo da je spoljnotrgovinski deficit prevelik.

Otuda je iznenađujuće da je pri rebalansu budžeta vlast lako odlučila da ovogodišnji budžetski deficit uveća za 1,6 milijardi evra, pa će, umesto inicijalno planiranih 2,2, dostići svih 2,9, znatno iznad lanjskih 2,15 odsto BDP-a. Čak je i Fiskalni savet stava da je propuštena prilika za smanjivanje javnog duga Srbije.

Kako je došlo do rebalansa? Jednostavno, u prvih osam meseci prihod državne kase je, zahvaljujući visokoj inflaciji, bio za 132 milijarde iznad planiranog u početnoj verziji budžeta. Moglo se vratiti nekoliko nepovoljnih kredita na koje plaćamo kamatu iznad osam odsto. Ove godine ćemo samo na otplatu kamata izdvojiti 1,63 milijarde, naspram otprilike 840 miliona pre samo dve godine.

Preporuka Fiskalnog saveta

Zaduživanje proteklih godina, dobrim delom u vreme kada su kamate na tržištu bile blizu nule, nakon osetnog rasta cene kreditiranja, pokazuje drugu, neugodnu stranu. Ako se nastavi aktuelnim trendom, lako se može desiti da Srbija za dve godine samo na kamate izdvaja 2,5 milijardi evra godišnje, tek 300-400 miliona manje nego što su godišnji izdaci za prosvetu i obrazovanje!

Možda 52 odsto BDP-a javnog duga i nije previše, ali u slučaju Srbije problem je cena tog zaduživanja. Jednostavno, ubrzan rast kamata na tržištu učinio je spornim ono što je na početku moglo izgledati korektno.

Osvrnimo se i na Vučićevu tvrdnju da 52 odsto BDP-a nije veliki dug, iako je u strategiji zaduživanja Fiskalni savet preporučio da stopa zaduženosti Srbije ne prelazi 45 odsto. Podsetimo se Jugoslavije i ustaljenog mišljenja da se raspala, navodno, zbog prezaduženosti.

Slučaj Jugoslavije

U vreme najveće krize, početkom devete decenije prošlog veka, SFR Jugoslavija je bila zadužena nešto ispod 20 milijardi dolara, što je tada iznosilo oko 30 odsto nacionalnog BDP-a. Problem je bio što su u to vreme, tačnije posle 1979. godine, kamate na tržištu naglo narasle.

U jednom trenutku (1987. godine), guverner SAD Pol Volker je inflaciju suzbijao povećanjem kamata federalnih rezervi na 13, potom i 17 odsto, iako su ovako visoke stope bile protivne i američkom zakonodavstvu. Naravno, zbog uloge dolara kao rezervne svetske valute, politika visokih kamata proširila se na ceo globus.

Istovremeno, evropske države su zapale u recesiju, njihove valute su naglo slabile u odnosu na američku, a Jugoslavija je imala ne mali broj kredita podignutih u evropskim valutama, sa obavezom da ih vrati u dolarima.

Takođe, cene u zapadnoevropskim zemljama su naglo pale, dok je uvoz gotovo prepolovljen. Plaćajući izuzetno visoke kamate, te sa brzo opadajućim izvoznim prihodima, Jugoslavija je ubrzano tanjila devizne rezerve.

Sa druge strane, cena nafte, a Jugoslavija je uvozila između osam i po i deset miliona tona godišnje, bila je visoka, povremeno i ekstremna. Tako je bivša država došla u situaciju da je, uprkos oštrim „merama stabilizacije“, jedva vraćala kamate, dok je osnovni dug stagnirao.

Drugim rečima, bivša država nije propala zbog visoke zaduženosti, već zbog nemogućnosti da vraća prispele kreditne rate pošto je sve devize trošila na naglo narasle kamate.