Na tromeđi između reka Save i Bosne te obronaka planine Vučijak, smestilo se selo Donja Dubica. Na samo 5 km odavde, nalazi se granični prelaz Šamac. Ovuda su prošli milioni automobila, hiljade vozova i brodova, desetine miliona ljudi od kojih je malo ko čuo za Donju Dubicu.
Poslednje oslobođeno selo od fašizma u Evropi, dve nedelje posle pada Berlina. Uoči Drugog svetskog rata Srbi su u ovom selu činili većinu. Tada je pod okriljem Hrvatske seljačke stranke formirana paravojna formacija „Hrvatska seljačka zaštita”, koja se odmah stavila na raspolaganje novouspostavljenoj ustaškoj vlasti. Uporedo s tim, u Odžaku je formirana i ustaška vojna formacija sa logornikom Zdenkom Odićem na čelu.
U ovu formaciju su se regrutovale ustaše iz redova najgoreg šljama. Kao da to nije bilo dovoljno, dovođene su cele ustaške porodice iz Hercegovine i naseljavane na oduzeta srpska imanja u Donjoj Dubici. Te ustaše su već „očistile” Srbe iz doline Neretve, pobile i proterale Srbe iz Mostara, te živim Srbima napunile mnoge hercegovačke jame bezdanice.
Srpske kuće, imanja i blago, bila su krvava nagrada za njihove počinjene zločine.
Ali i obaveza, da i ovo područje Posavine mora biti očišćeno od Srba.
Na samom početku ustaše su uglavnom primenjivale hapšenja po selu i odvođenje u logore Jasenovac i Gospić, te na prisilan rad u Brod i Derventu ili dalje za Nemačku. Onda je, početkom decembra 1944. godine počelo i fizičko istrebljenje Srba iz Donje Dubice.
Na narodnom zboru 3. decembra u Vlaškoj Mahali govorio je Pavelićev doglavnik Mile Budak. On je okupljene podsetio da na ovom terenu ne smije ostati nijedno srpsko uvo.
Ustaše su 3 dana kasnije, 6. decembra te ’44. godine na 4 stratišta ubili 120 Srba, a sutradan njih još 590.
Za samo 2 dana masakrirano je 710 Srba, od kojih njih 386 u dvorištima Mirka Zarića i Lazara Vujičića gde su na prevaru dovedeni. Srbi su kao zveri skupljani po većim dvorištima, a onda su masakrirani noževima, ručnim žagama i sjekirama. Posle izvršenih zločina, ustaše su priređivale sijela i pijanke. U crkvi Presvete Bogorodice sagrađenoj 1911. godine, ustaše će klati ikone i vaditi im oči. Ista crkva će po’ veka kasnije biti zapaljena. Kako se bližio kraj rata, ustaše su žurile da pobiju što više Srba. Tako je 14. maja 1945. godine sjekirom isječen Milan Goranović i bačen u bunar.
Milan je bio poslednja žrtva u Donjoj Dubici. Ipak, lov na Srbe trajao je sve do 25. maja ’45. godine, kada padaju Vlaška Mahala i Odžak, poslednja ustaška uporišta. Bilo je to tačno 16 dana posle kapitulacije Vermahta. Posle rata, preživeli Srbi vratili su se u svoju Donju Dubicu gde su ih dočekala zgarišta. Sahranili su mrtve i nastavili život u avetinjski pustom selu, dok su ih nove vlasti nagovarale na ćutnju, pomirenje i oproštaj.
Međutim, Dubičani su znali da onaj ko zaboravlja zločin, i sam postaje u njemu saučesnik. Zbog toga su pamtili a pamte i dan danas. Posle pola veka ćutnje, scenario je bio isti, Donja Dubica granatirana je 18. aprila 1992. godine iz ustaškog sela Prud. Struktura stanovništva već je bila izmenjena, u selu je tada živelo 45% stanovništva srpske i 55% hrvatske nacionalnosti.
Srbi su opet bežali sa svojih ognjišta da ne bi bili dovedeni na rub biološkog nestanaka.
Oni koji su pohvatani, završili su u ustaškim zatvorima i logorima i na njima se vežbalo ubijanje. Instinkt za ubijanjem su nasledili od đedova koji u 2 zaseoka Donje Dubice, Trnjaku i Centru, od decembra 1944. do maja 1945. godine ubiše preko 800 Srba.\
Ovo pitomo posavsko selo, postalo je tako mesto novog srpskog stratišta. Za njihove mučeničke duše, u subotu će na osamdesetu godišnicu stradanja, u crkvi Svetog apostola Pavla u Trnjaku biti služena sveta liturgija. U 13:00 časova na spomen-kosturnici u Donjoj Dubici, održaće se parastos žrtvama i položiti venci. Milenko Ristić i Milan Borojević o ovom pokolju napisali su knjigu „Srbi u paklu ustaškog genocida.”
Stvari su zaista nazvali pravim imenom, jer je ovo genocid nad srpskim narodom. U tom fanatičnom tamanjivanju Srba stradalo je 333 dece mlađe od 15 godina. Njih 133 bile su bebe u kolevci. U Donjoj Dubici, danas Srba više nema…
Piše: Deki RS
