O seriji Sablja ili ko je povukao oroz?

autor:Božidar Zečević
Mnogo je u seriji „Sablja” tih „zašto“ i „kako“ na koje nema odgovora, mnogo „rupa“, mnogo nedoumica koje mogu pobuditi sumnju u održivost „zvanične verzije“, ali vreme će lekovito uticati na priču, koja jednog dana može izgledati sasvim drugačije nego danas
Jedno je autorska sloboda i kreativna interpretacija realnosti a nešto sasvim drugo svesno zaobilaženje činjenica i selektivna imaginacija u duhu političke korektnosti i cementiranja „službene verzije“ atentata na premijera Zorana Đinđića 2003. godine.

Autori, koji se pozivaju na slobodu i maštu ne mogu prilagođavati faktografiju (kako oni razumeju istoriju) postojećoj zvaničnoj verziji ovog događaja prema bilo čijoj volji, jer bi tom nekom moglo da padne na pamet da napravi seriju o Hitleru koji pobeđuje kod Staljingrada ili Napoleonu koji dobija bitku kod Vaterloa. Nije baš sve u pokretnoj slici dozvoljeno kad su u pitanju istorijske činjenice.

Presuda iz Londona

Dva dana posle atentata na Zorana Đinđića londonski Gardijan znao je sve: i ko stoji iza ubistva srpskog premijera i iz kojih pobuda i kolika je mržnja naroda prema Đinđiću, čak i ko je povukao oroz! Čujmo ga: „Velika je verovatnoća da je u pitanju operacija iz podzemlja i da su Đinđića sustigle njegove veze sa organizovanim kriminalom… Ima mnogo ljudi u Srbiji koji bi drage volje povukli obarač“ (Neil Clark, The Guardian, 14. mart 2003).

„Prilikom svoje skorašnje posete Beogradu ostao sam zapanjen ne samo nivoom ekonomskih teškoća“ piše dotični Klark, „nego i mržnjom gotovo svih koje sam sreo prema premijeru, čiji je rejting prethodno pao ispod 10 posto“. Udaljenost od redakcije Gardijana do sedišta britanske tajne službe MI6 nije velika, ali da se baš ovoliko poklope njihova predviđanja u pogledu hude sudbe srpskog premijera malo ko je očekivao posle slavopojki srpskom „šampionu demokratije“.

Prelazeći preko zapadnjačkog oduševljenja Đinđićem, citata Buša Mlađeg o njegovom „snažnom vođstvu“ i Blera o „reformatoru Srbije“, taj Klark odmah iznosi nešto potpuno suprotno: „Uprkos zapadnim hvalospevima, neće mnogo ljudi u Srbiji žaliti za Đinđićem. Za veliku većinu Srba on će ostati kvisling koji se obogatio rasprodajom svoje zemlje onim koji su je nemilosrdno napali nekoliko godina ranije“.

Ispade sad odjednom da su svi u Srbiji mrzeli „Beogradskog kvislinga“, kako glasi naslov Gardijanovog teksta i da su se oni, koji su već „bili viđeni“ kao počinioci osvete, našli na poternici još iste večeri posle izvršenog zlodela, otprilike onako kako je britanski list predvideo i opisao.

Iz svega ovoga sledi i model atentata više puta primenjen u praksi false flag uklanjanja nepoželjnih političkih lidera. I šta će sad tu detaljna i nepristrasna istraga? Službeni narativ sklopljen je već u trenutku odobrenja „londonskog teksta“, koji navodi „da postoje dokazi“ o delatnosti „tajnih grupa koje je kontrolisao Đinđić“.

Kosovo sad i odmah

Sve ostalo se može naći u „službenoj verziji“ od koje je i sačinjena ova televizijska serija. Nevolja je u tome što su fikcionalni sadržaj i umetnička sloboda, na koju se neprestano pozivaju autori ove serije, mnogo osetljiviji i daleko prozorljiviji od suvog pravničkog narativa, od koga se, uostalom, i ne očekuje da „popuni baš svaku rupu“.

Ovde se „službena verzija“ ničim ne dovodi u pitanje, a dramaturgija sadrži tri izmišljene i međusobno prepletene linije, koje bi trebalo da je obuku u žanrovsko ruho: „politički triler“ obojen simpatijama i antipatijama.

Prva o energičnoj i rastrzanoj novinarki koja više za svoj račun nego za medijum za koji radi (često i „uz nos“ istom) i koja je opsednuta istinom, druga je o „običnom“ policijskom tandemu inspektora u kome će doći do pucanja, pa će jedan ubiti drugog i treća o sitnom kriminalcu Urošu koji će se naći u vrtlogu obračuna velikih šarži i na kraju sam postati velika šarža, sve to u mračnom kriminogenom ambijentu na korak do zvaničnih krugova državne bezbednosti, vlade i rukovodstva Srbije.

Mnogo je konfuzije u ovoj skrivalici, teško se prate upleteni tokovi, a scenario i režija se prečesto sapliću u nedorečenostima i skrivalicama „Sablje“, što dodatno komplikuju nevešto izvedeni vremenski skokovi u radnji. Sa stanovišta gledaoca koji nije iskusio „Sablju“ ili koji uopšte nije upoznat sa koordinatama vremena, mesta i protagonista ove radnje, neće se raspoznavati ni „igra“ ni „protivigra“, a ličnosti „iz života“ lako će se svoditi na stereotipe.

Gde god se ukaže „rupa“ izbiće na površinu sasvim proizvoljna politička insinuacija u duhu poličičke korektnosti („nemoj pogrešno da me razumeš“) što izgleda da prati ovaj kreativni tim od početka do samog kraja u toj meri, da osim te političke korektnosti na kraju i ne ostaje bilo šta drugo.

Zapleteni krugovi nisu razrešeni, motivacije su slabe ili nepostojeće, ne vide se glavni uzroci, mnogo stvari je nekako zabašureno, samo ubistvo traljavo je rekonstruisano, dokazi su zamagljeni ili ih uopšte nema.

Ostaje utisak da je Gardijan bio u pravu i da je dao tačnu ocenu: Đinđić je bio sam kriv za svoju smrt, previše je dugovao tajnim centrima moći u zemlji i međusobno zakrvljenim kriminalnim grupama ovde i u bližem inostranstvu (u Crnoj Gori, naročito u Hrvatskoj…). Ko s đavolom tikve sadi…

Prema insinuacijama „novinarke Danice“ (inače, jako podvučenih „žutim“), tu nije rasvetljena „kobna uloga nalogodavaca“ iz Koštuničinog okruženja, ministra policije (obojici je danas ostalo samo da nemo prate ovu ujdurmu, Jočić iz invalidskih kolica, Koštunica iz političke penzije), potpuno su marginalizovane uloge ključnih aktera „Čede“ i „Bebe“ (njih jedva i da ima u priči), nema ni traga od Veruovićeve ispovesti u ključnoj knjizi „Treći metak“ (2014), ali najviše žulja doslovna kriminalizacija samog Đinđića, na kojoj se insistira u „londonskom narativu“, koji je nastao istog sekunda kad je srpski premijer počeo da smeta svojim dojučerašnjim nalogodavcima i sponzorima sa Zapada posle intervjua čikaškom radiju i Zidojče cajtungu u kojima je Đinđić tražio „Kosovo i Republiku Srpsku sad i odmah“.

Samo šest dana pre atentata (21. februara 2003) objavljen je i u našem listu intervju u kome Đinđić, između ostalog, kaže:

„Na dnevnom redu istorije našlo se ključno pitanje srpske državnosti. Pitanje bez čijeg rešavanja nećemo moći da planiramo ni svoju budućnost, niti da rešimo problem srpske etničke ugroženosti koji je u dobroj meri i posledica nejasnog statusa srpske države kojoj preti opasnost da postane predmet tuđih etničkih apetita. Prva stvar je da Srbi dobiju status konstitutivnog naroda, a ne nacionalne manjine na Kosovu i Metohiji“.

Mnogo je konfuzije u ovoj skrivalici, teško se prate upleteni tokovi, a scenario i režija se prečesto sapliću

Bio je to neočekivani šok za politički Zapad, a ni njegovim tajnim službama nisu mogli promaći delovi intervjua, od kojih neke ovde donosimo u okvirima (na dnu teksta, prim. Novi Standard). Atentat je usledio u najkraćem mogućem roku i takvi zahtevi se više nisu ponavljali.

Nije stvar filmske kritike da se uopšte meša u poslove istražnih organa i pravosuđa niti da se odviše bavi političkom zakulisom presuđenih zločina. Ali, ako te stvari očigledno škode dramaturgiji i režiji, onda se to ne može izostaviti iz ukupnog utiska o prikazanom dramskom proizvodu, koji bi trebalo da bude u nekom skladu sa javnim interesom.

Mnogo je tih „zašto“ i „kako“ na koje nema odgovora, mnogo „rupa“, mnogo nedoumica, čak i stranputica, koje mogu pobuditi sumnju u održivost „zvanične verzije“, ali vreme će lekovito uticati na priču, koja jednog dana može izgledati sasvim drugačije.

Preko četrdeset „rupa“

Ugledni beogradski advokat, bivši sudija Okružnog suda i učesnik sudskog procesa protiv okrivljenih za ubistvo premijera od početka do kraja, Goran Petronijević, govori je otvoreno o nedostacima i nelogičnostima „zvanične verzije“ iz svog, jurisdičkog ugla.

Mi ni danas ne znamo ko je ubio Đinđića, upravo zbog toga što nas je sud zatrpavao, odnosno nije dozvolio da se raščiste činjenice. Mogu da vam nabrojim preko četrdeset činjenica koje su ostale predugo nerasvetljene, a da smo ih rasvetlili sve bi bilo potpuno drugačije. Na Đinđića je, navodno, pucano iz ulice Admirala Geprata, kako stoji u zvaničnoj verziji, koja se sada pretvorila u televizijsku seriju (koja pokušava da učvrsti tu „službenu verziju“), ali Đinđić nije ubijen sa te strane. To glavom garantujem.

Đinđić je ubijen sa suprotne, desne strane, iz Nemanjine ulice. Odatle je doleteo projektil, koji nije istog kalibra kao onaj koji je pogodio telohranitelja Milana Veruovića. Đinđić je ubijen na licu mesta, nije više bio živ dok je padao na kolena. Do bolnice nije ni stigao.

To je takav projektil koji je specijalno napravljen za ovakve svrhe, razara sve iznutra – srce, jetru, krvne sudove. Onaj koji je ranio Veruovića je sasvim drugi kalibar, to su nebo i zemlja, što je potvrdila i balistika“, govori za tv „Ćirilicu“ advokat Petronijević, 19. novembra 2024. (Iz njegove izjave smo izostavili tehničke pojedinosti o svojstvima oružja, kalibrima projektila, nalazima obdukcije i medicinske anamneze, što je sve Petronijević potanko opisivao i citirao iz sudskih spisa).

Zatim, ona budalaština koju ste mogli da vidite u seriji, gde Đinđić, hodajući na štakama, uzima tašnu, pa se okreće leđima, pa pritiska kvaku na vratima, da bi odgurnuo vrata i krenuo prema ulazu u zgradu. Zamislite vi to da premijer, koji ima 16 telohranitelja, sam otvara vrata teška preko 400 kilograma, „namešta se za odstrel“, a metak kao da leti oko njega da bi ga pogodio sa druge, desne strane!

Ta vrata su bila otvorena, čak i učvršćena da bi premijer lakše ušao u zgradu vlade, što je i pokušao. Ali, pogođen je u tom trenutku sa desne strane, čak je i drvo bilo prerezano da bi vidik snajperisti, sa strane Nemanjine, bio čistiji. Nijedna sigurnosna kamera nije radila ili barem nismo videli snimke. Zamislite vi to!

Jeste, bila je preko puta tv ekipa B 92, novinarka i snimatelj, usmerena na dvorište vlade, to je onaj snimak kad iz parkinga izleće automobil sa Đinđićem i Veruovićem i zaustavlja celu kolonu iz Nemanjine. Ali ista kamera je radila i pre toga!

Snimak koji smo videli počinje u 33. sekundi, a gde su 32 sekunde pre toga, dakle možda i sam momenat ubistva? Gde su nestale te 32 sekunde? Više puta smo tražili od suda odgovor na to pitanje, ali niko se nije izjasnio na to, niti je sud tražio takvo izjašnjenje.

Zatim, zabranili su nadležnom istražnom sudiji da izađe na lice mesta! Aca Čolić, istražni sudija beogradskog Okružnog suda, koji je bio dežuran, saznao je za atentat sa televizije, tj. video je onaj snimak B 92. Niko ga nije pozvao, sam je, sa tužiteljkom, odjurio do vlade (to nije daleko od Palate pravde, oko 500 metara), ali policija nije htela da ga pusti na lice mesta!

On se lepo legitimiše, kaže. ‘Ljudi, jeste li vi normalni, ja sam postupajući istražni sudija, po zakonu o krivičnom postupku ja upravljam ovim uviđajem!’ Ne, ni govora, ne daju neki bliski saradnici pokojnog Đinđića, neću sada da ih pominjem, jer sam sve rekao na sudu. Zamislite, sprečiti istražnog sudiju da izvrši uviđaj!?“, iznosi advokat Petronijević.

Snimak koji smo videli počinje u 33. sekundi, a gde su 32 sekunde pre toga, dakle možda i sam momenat ubistva?

Među prisutnima tajac. Sluša sve to i Zora Dobričanin Nikodinović, Petronijevićeva koleginica, i sama angažovana tokom sudskog postupka, pa kaže: „Ceo postupak trebalo bi, jednostavno, ponoviti. To se u pravu zove ponavljanje postupka“, koji je ovde povređen, a jer su mnoge činjenice zanemarene ili ignorisane.

Onda, imamo i očevice zločina, koji nisu saslušani. Tek pošto je postupak završen, prevrćući po spisima predmeta, koje po tužilaštvima nazivaju „škart-papiri“, pronađemo izjavu svedoka-očevica. koju je uzela policija, ali sud ga nije saslušao. Bio je to vozač tadašnjeg ministra (Gaše Kneževića), koji je sedeo u službenim kolima, parkiran u dvorištu vlade, licem prema Nemanjinoj i video ceo događaj.

Dakle jedini pravi očevidac sa strane. Mi ga pronađemo, kaže čovek: „jeste, video sam događaj i Đinđića koji ulazi leđima okrenut, Veruović mu dodaje štake, i odjednom – nema čoveka. Vrata vlade i dalje širom otvorena, potkajlana“. Niko ga nije ništa pitao niti mu je pokazao foto-robot izvršioca zločina, koji je docnije sačinjen prema opisu izvesnog Kuja Kriještorca, koji je jedini video pravog ubicu Đinđića i koji je zbog toga – ubijen!

A taj foto-robot to je veran otisak čoveka koji nam je poznat, iz Hrvatske je, bio je u Legiji stranaca, nedavno je poginuo u Ukrajini kao instruktor-snajperista tokom jednog ruskog raketnog udara na centar za obuku terorista“. Prisutni i dalje zapanjeni, u čudu. Petronijević brzo i sigurno iznosi saznanja iz istrage i postupka, koji su doveli do „zvanične verzije.

Poznati rukopis

„Nemojte ništa da se čudite. Recimo, MI6 vrlo često koristi ljude iz našeg okruženja, naročito iz Hrvatske, koji i danas obavljaju poslove za njih. I atentat na Đinđića nosi isti rukopis, sve je izvedeno prema već ranije poznatom modelu i zato kažem da je u pitanju jasan slučaj političkog ubistva, ali ne zbog unutrašnjih političkih razloga, nego iz spoljnopolitičkih razloga.

Besan je bio Đinđić, jer je shvatio da ga politički zloupotrebljavaju kao demokratsku ikonu koju su oni napravili, da bi preko njega došli do onoga što rade i danas. To je razbijanje Republike Srpske, njeno utapanje u centralistički oblik BiH i naravno, odvajanje Kosova od Srbije. Tvrdoglavo je insistirao na objedinjavanju RS i KiM sa Srbijom.

Nisu imali vremena da ga satanizuju kao Miloševića i odlučili su se za model brzog i bezobzirnog, „false flag“ političkog ubistva.

Prisutni dr inž. Bane Ivković, bivši srpski ministar u više mandata, slaže se sa tvrdnjama Petronijevića: „Ja sam svedok da je Zoranu bio cilj da ujedini Srbe u jednu državu, znači nas i Republiku Srpsku i Kosmet, za koji je imao plan koji su sprečili“.

Tada sam se setio Klarkove presude u Gardijanu, naročito kriminalizacije Đinđića, koja je tu navedena kao glavni motiv ubistva, da sve izgleda kao obračun dveju suprotstavljenih mafija. „To su ti takozvani najbliži Zoranovi saradnici, „nosači kovčega“, koji su još iste večeri u osam sati (rano ujutro je izašao „londonski narativ“, B.Z.) objavili poternicu sa likovima mafijaša“, zaključuje Petronijević.

„Zato sam i rekao tužiocu: ‘Ovo što vi sada radite nije ništa drugo nego totalna kriminalizacija Zorana Đinđića po planu onih koji su ga ubili.’ Posle, u hodniku suda, prišla mi je Zoranova majka Mila, zahvalila mi i pružila ruku“.

Još u toku emitovanja serije sručila se na „tv Sablju“ lavina kritika sa društvenih mreža. Narod možeš vući za nos, ali ne i načisto prevariti. Još ljudi pamte štošta, još je živa većina svedoka i učesnika i što je najgore – sve se i dalje odvija prema poznatom rukopisu u korist naše štete. Dodatno nezadovoljstvo među najžešćim protivnicima ove serije izazvala je odjavna špica, na kojoj se navode partneri RTS-a u ovom poslu: Snežana van Hauvelingen, Agitprop Bugarska i Kreativna Evropa.

***

Moralni kukavičluk

„Serija Sablja je primer moralnog kukavičluka kakav nisam video nikad u životu. Kreatori su svu krivicu za propast Srbije uspeli da pripišu Draganu Jočiću, koji seriju gleda iz pozicije kvadriplegičara (paraliza sva četiri uda), i Vojislavu Koštunici, čoveku koji već 10 godina nije dao političku izjavu.

Valjda se računa da teški invalid i politički penzioner neće mnogo da se brane. S druge strane, ljudi koji imaju stvarnu političku i svaku drugu moć u današnjoj Srbiji, poput Bebe Popovića, prikazani su maltene kao sveci. Nijedan delić njegove (ili Čedine) uloge u „Sablji“ i pre nje nije scenaristički problematizovan, uprkos činjenici da su rukovodili svim odlukama Vlade nakon Đinđićevog ubistva, u periodu kad je naprasno srušena Šilerova pre uzimanja DNK uzoraka i kad su vođe ‘Zemunskog klana’ ubijene, da ne bi bili uhapšeni kao nezgodni svedoci.

Bez obzira da li je odsustvo hrabrosti plod kukavičluka ili svesne želje scenarista da pojedincima operu biografije, u pitanju je zločin nad istinom, moralom i pravdom“

Aleksandar Vujović,urednik portala „Novi Standard“, 15. novembar 2024.

Novi Milošević

Ne plaši li Vas mogućnost da bi, zbog promenjene pozicije, Zoran Đinđić od demokrate mogao postati „novi Milošević“ i velikosrpski nacionalista?
Đinđić: Prava Srbije na Kosovu i Metohiji nisu nešto što može da nestane. Niko nema, ni među Albancima, ni u svetu prava da nam kaže: Milošević je potrošio vaša prava i vi počinjete od nule. …Već je mnogo propagande na tu temu, mnogo lobija i međunarodnih nevladinih organizacija je uključeno u to. Dokazuje se da su moji stavovi o Kosovu – potvrda da se srpska politika nije promenila. Da sam, eto, bio političar evropskog tipa, a sad da sam postao srpski nacionalista. Time se u suštini tvrdi: da je sa Srbima uvek isto, da se na Balkanu samo maske menjaju. Ali, sve to me ne uzbuđuje mnogo. Meni je važno da su argumenti koje sam ja ponudio – neoborivi“.

„Večernje novosti“, „Srbija nije žeton za plaćanje dugova“, 21.februar 2003.

Ko to tamo pali svetlo?

„Kosmet je za mene državni prioritet broj jedan. Status Kosova je, u stvari, status Srbije. Mi ne možemo da zaokružimo državnost Srbije, dok ne znamo kakav je status Kosova i Metohije. Ja sam izabran da branim interese Srbije… Taman su bili napravili svoj koncept, a onda neki Đinđić počinje da „pali svetlo“. I govori: stanite, ne može više tako, da vidimo šta je dosad urađeno i kuda dalje. Meni je ova reakcija bila dokaz da, u suštini, postoji neki prećutni plan da se 2004. ili 2005. godine zaokruži nezavisnost Kosova“.

Zoran Đinđić, „Večernje novosti“, 21. februar 2003

Naslov i oprema teksta Novi Standard

Izvor: Pečat