Blokade ulica blokiraju i protok kapitala, a oni koji kontrolišu kapital možda već kucaju na vrata onih koji žele da kontrolišu sve društvene i političke tokove u zemlji. Možda se rešenje krije baš tu – u još više blokada.
Prostori slobode se otvaraju (videćemo da li na kratko ili ne), vlast ni izdaleka ne izgleda toliko jaka kao samo pre nekoliko meseci (zapravo nikad nije ni izgledala slabije), redom veliki broj institucija otkazuje poverenje, pa lako može da izgleda da ona trulež iz centra sada kreće da metastazira i jede celo telo vladajuće oligarhije. Fenomen kule od karata je nešto bliži, ako ne baš mnogo vremenski onda svakako izgleda da se približio.
Dobro, budimo realni: možda nije došao kraj, ali je on možda na horizontu. Dakle, poprilično dugačije nego u globalnim okvirima gde se na retko kojoj tački mogu videti organizovaniji obrisi otpora struturama moći. Drugim rečima – poprilično smo sami i manje više protiv svih.
Uz sve to valja navesti i specifikum ovih poslednjih oblika otpora: avangarda su prvenstveno studenti i srednjoškolci, što je presedan, s obzirom da je ovo jedan od prvih puta da se studentski pokret organizuje oko bilo čega što nije neposredni interes studenata još od dvehiljadite (ako i tada). Sve to, dakle, ukazuje na vanrednost protesta, pa i sama dužina koja, eto, polako ali sigurno uspeva da dogura do tri i po meseca, ali ovog puta bez simptoma opadanja – naprotiv.
Sve ovo se sasvim komotno može okarakterisati kao izuzetan uspeh, posebno u poređenju sa sličnim protestima poslednjih deceniju i tri godine – čija je trajektorija redovno bila silazna neposredno nakon početne kratkotrajne euforije. Razloge o tome – a i o tome da li su ovi protesti uopšte uspešni ili ne – daće istorija, ali mi svakako možemo notirati da se možda – a to je možda i najvažnije – mrdnulo sa mrtve tačke. A zašto je to tako?
Misterija?
Možda je jednostavno stvar kapi koja prelije čašu, možda je stvar tvrdoglavosti, možda je ova hrabrost posledica jednostavne nade.
Zato svaki put valja govoriti o strukturi, a do strukture se dolazi obilaznim putevima, te zabeležimo jedan na prvi pogled samo estetski, pa možda i naizgled sasvim slučajni fenomen. Postoji sličnost za koju bismo mnogi rekli da je posve površna i slučajna, gotovo efemerna sličnost između protesta koji se – najčešće sa sasvim drugačijim razlozima – dešavaju u globalnim okvirima i onih koji se dešavaju u Srbiji, a onda doživljavaju svoj poseban život amplificirani iz pomoć društvenih mreža i njihovih algoritama, koji nam pod nos guraju sadržaj sve više ne bi li nas formirali no samo zadržali pažnju.
Njihova je pojavna forma gotovo identična: neki ljudi zauzimaju i blokiraju ulice (iz ovih ili onih razloga, poslednjih godina u pitanju su uglavnom protesti protiv upotrebe fosilnih goriva koliko sam primetio), a neki drugi ih gaze automobilima (zanimljivo, uvek iz posve sličnih razloga), pa algoritmi onda to dalje diseminiraju nakon što ih obogate nekim političko identitetskim sadržajem koji, vidimo, ima moć i da odluči američke izbore.
Ostale estetske sličnosti gotovo da idu u paketu: uvek su u automobilima neki muškarci, brzi i zauzeti, sa nekim neodložnim obavezama, najčešće solidno nabildovani i opremljeni atributima barabe.1
Na drugoj strani su uvek neki malo manje zaštićeni – najčešće i pravno i fizički – krhkiji, očigledno slabiji i manje agresivni, neke „lagane mete“, naizgled sposobni samo da dobijaju batine. Uz sve to, ide i oprema: sem te upisane krhkosti upisuje se i neracionalnost, neozbiljnost te su na kraju najčešće opisani kao dangube i/ili neracionalni histerici (najzgodnije je, naravno, kad su u pitanju neke žene, njima se histerija nekako najslađe prišije).
No, ovi prvi u istoriji sasvim uspešno samo plivaju i svoje identiete (sasvim kukavički) solidno kapitalizuju, ali oni drugi ju pišu. Uostalom, histerija je specifični oblik otpora masovnom gaslajtovanju koje je postalo globalni model socijalnog menadžmenta – ali tome povremeno dođe kraj.
I naravno da su u pitanju tropi, ali tropi ne bi bili to što jesu da i mi sami ne pokušavamo da se u njih uklopimo, nekad iz estetskih preferencija, najčešće iz čiste političke nužnosti i bespomoćnosti. Utoliko, malo se kristališe i jedna od implicitnih poruka protesta u Srbiji: ne živimo u standardnim vremenima u kojima jednostavno idemo svojim poslovima i mimoilazimo se, pa to ne mogu da se više – barem na nekoliko minuta dnevno – pretvaraju ni ti tipovi u svojim neodložnim obavezama i poslovima. Posredno se kristališu i poruke protesta u globalnim okvirima: ne možemo se više praviti da je se samo business as usual. I hajdemo još jednu stvar: cilj svake vlasti i jeste da se njene pozicije počnu prihvatati kao da su prirodne te da su otpori zapravo samo slučajne aberacije – to je ideološka hegemonija.
Zapravo je u krajnju ruku jako jednostavno: sprega kapitala i politike toliko je postala moćna a ideološka hegemonija tako neprobojna da makar i minimalni zahtevi – a to je najčešće zahtev za nekom daleko više simboličkom nego stvarnom pravdom – zahtevaju od svih tih masa koje su zaboravljene i ostavljene (a to smo, uglavnom svi mi, samo možda nismo još došli na red) da sosptvena tela (na ulici) stave kao zalog političkog uticaja i agensnosti. Dakle, naša tela su ono što mi stavljamo na astal pa i ne treba da začudi i ona estetska sličnost između naizgled potpuno nepovezanih događaja.
Naravno, ruše se sada i oni poprilično ustaljeni i naizgled regulisani džepovi: sada razrešavamo i pitanje svereniteta nad ulicama – odnosno čije su ulice, pešaka ili automobila – ulica koje su zaista dugo bile mesto politike i društvenog angažovanja i interakcije, dokle su sada, sasvim neprimetno postale mesta cirkulacije (prvenstveno) kapitala. Stoga nije iznenađujuće da ono što danas doživljavamo kao „normalnost“ (a to je da ulice prvo pripadaju vozilima pa tek onda pešacima) posledica ozbiljne i dugotrajne regulacije zarad razvitka industrije automobila, a danas zarad omogućavanja cirkulacije roba i kapitala koji se nužno kreću ulicama.
Državni aparati
Razloge uspeha ovih protesta tek ćemo tumačiti i tražiti objašnjenja, ali pokušajmo da jedan od razloga navedemo sad: hteli mi to da priznamo ili ne, uspeli su da čačnu upravo krvotok kapitala. Svakodnevne blokade tamo i ovamo, praktično gde god pogledate, ugrožavaju cirkulaciju kapitala i time ono što je do sada bilo najčvršće strateško političko savezništvo: ono između kompanije za menadžment društva (SNS-a) sa jedne i različitih frakcija kapitala sa druge strane. Zapravo, kapacitet SNS-a da pacifikuje društvene otpore centralnim političko ekonomskim procesima, kapacitet za homogenizaciju državnih aparata te kapacitet za sinhronizacijom frakcija kapitala i jest ključ za razumevanje razloga za ovih poslednjih trinaest godina.
Protesti su sada te tokove zakrčili pa možemo i pretpostaviti da se neki agensi kapitala sada svakodnevno motaju po vladama, institucijama i predsedništvu (posebno predsedništvu, jer tako vam je to kad hoćete i nož i pogaču), te ih zamaraju zahtevima2 da država-nešto-duradi ne bi li se business as usual što pre nastavio. A ukoliko se situacija ne razreši uskoro – veoma uskoro – naćiće nekoga ko će je razrešiti.
Tako da, ukoliko želimo da ovi protesti na kraju rezultuju realnom političkom promenom – to je put: ciljati na sve one tačke koje omogućavaju strateški savez između kapitala i političke oligarhije. A to su uspešno, bez obzira na to da li je bilo slučajno ili ne, uspeli ovi protesti: ulice su i krvotok kapitalizma.
A ako postoji neka teška artiljerija: to je generalni štrajk. Jer postoji jedna gotovo strukturna sličnost između štrajka i stajanja na ulici i čekanja da vas pokosi neki automobil i njegov – gotovo uvek – mačo vozač: i jedan i drugi zahtevaju da na astal kao zalog stavite telo. U protestima ispred automobila, u štrajku egzistencijalnu sigurnost (i na kraći ali i na duži rok): on je sa jedne strane egzistencijalni rizik, u izvesnom smislu i u njemu stavljamo svoju egzistenciju na astal, a sa druge strane generalni štrajk je oruđe koje blokra cirkulaciju kapitala ne bi li izborila neki politički cilj. I zato on i jeste teška artiljerija: moć generalnog štrajka je u tome što zaista može da nanese ozbiljnu štetu obojici saveznika u paktu kapitala i politike moći. Prvima tako što obustavlja krvotok (cirkulaciju roba i kapitala) drugima tako što šteti prvima.
