Najlepše žene u hareme, najbolje mladiće u janjičare, a one neposlušne u ropstvo ili pod nož. Takav je bio život Srba pod osmanskom čizmom vekovima. Pred svako Sretenje mi se prisećamo tzv. „Prvog srpskog ustanka.”
Njega je ubrzao neviđen zločin zvani „seča knezova”, gde su obezglavljeni svi viđeniji Srbi stariji od 14 godina. Nakon tog masakra, počela je da se budi srpska nacionalna misao koja je još uvek imala jake temelje u državi Nemanjića. Nakon tog velikog masakra, kult srpskih vladara i svetitelja isplivao je na najviši mogući nivo.
Srbi su već odavno bili bez plemića, a sada su posečeni i svi velikaši i školovani ljudi.
Na ustanak se digao čisto seljački narod zaboravljen od celog sveta. Generacije ljudi spremnih da rizikuju sve, krenule su u borbu da se skine turski jaram s vrata. To je presudno uticalo na Srbe u novom veku i dovelo do stvaranja autonomne Kneževine Srbije, a zatim i Kraljevine Srbije. Srbi su dizali mnoge ustanke tako da je naziv „Prvi srpski ustanak” apsolutno pogrešan. Prvi srpski ustanak bio je „Dumanov ustanak”, kada se 1572. godine u Vranju diglo 5.000 Srba. Dvadesetak godina kasnije izbio je i veliki „Banatski ustanak” koji je sa ikonom Svetog Save predvodio episkop Teodor Nestorović.
Njega je temišvarski paša uhvatio i u Vršcu odrao živog. Episkop Teodor je kanonizovan 1994. godine i danas ga grad Vršac slavi kao svoju krsnu slavu.
U Marićevića jaruzi u Orašcu, na današnji dan 1804. godine, Karađorđe je ispod sena izvukao top i pokazao ga okupljenima. Ovaj top poklonio mu je vladika bački Jovan Jovanović i tada je počeo srpski rat za oslobođenje. Bio je to pravi rat a ne nekakav ustanak, iako bi se možda mogao nazvati prvim srpskim uspešnim ustankom.
Mada, ispostaviće se na kraju, ni on nije bio do kraja uspešan.
Pomenuti top će svoje vatreno krštenje imati par dana kasnije u Sibnici, gde je tokom paljenja jednog hana došlo do prve manje borbe između Srba i Turaka.
Prva veća bitka izbila je kod Drlupe 24. februara 1804. godine i tu je potučeno 400 najboljih dahija predvođenih Aganlijom. U ovom desetogodišnjem ratu ne postoji spisak velikih bitaka koje su vođene, smatra se da ih ima oko 30. Vrlo zanimljivo je to da Srbi i kada su gubili te velike bitke, broj turskih žrtava bio je dosta veći. Najbolji primer je bitka na Čegru 31. maja 1809. godine gde se 13.000 Srba sudarilo sa 40.000 Turaka.
Turski gubici iznosili su 15.000 a srpski 3.000 vojnika.
Po naređenju Huršid-paše, poginuli srpski borci su oderani i kože su im napunili slamom i poslali za Istanbul, dok je od njihovih lobanja sagrađena Ćele-kula u Nišu. Pri kraju ustanka Karađorđu i vojvodama je servirana priča da će Rusija čim zbije svoje redove posle Napoleona, sve svoje snage odmah da pošalje u Srbiju.
Ljudi u ulogama današnjih ambasadora, postepeno su ga nagovarali da se bez borbe povuče iz zemlje a kasnije će sve doći na svoje mesto. Njegovo povlačenje iz Srbije bez vojnog poraza do danas je obavijeno velom tajne. Sumnja se da je Karađorđe u poslednjoj godini rata od pojedinih saradnika i trovan što je po njegovim potezima svakako uticalo na moć rasuđivanja. Njegovim povlačenjem preko Save, izgubljen je dobijeni rat. Iza njega u zemlji je ostalo 60.000 spremnih boraca sa visokim moralom, stotine topova i puni šančevi hrane i municije. Turci su tako 7. oktobra 1813. godine ponovo zauzeli Beograd.
Pre toga su sami 3 dana stajali pred zidinama grada bojeći se nekakve zasede, sami ne verujući da će opet zauzeti grad. Beogradski mitropolit tada je bio Leontije.
On je kupio to mesto od Turaka koji su u zatvoru ubili njegovog duhovnog oca mitropolita Metodija. Leontije je morao da opravda novo radno mesto te je tokom celog „ustanka” hodao linijama fronta i srpski narod ubeđivao da se pokori Turcima. Svaka sličnost sa današnjim vremenom je slučajna…
Piše: Deki RS
