Maj je u našim krajevima najlepši mesec, temperatura je prijatna, sunce nas obasjava, u gradovima ljudi satima šetaju parkovima, uz reku.
Međutim, seljaci u Srbiji, naročito ratari, poslednjih godina upravo početkom maja počinju da brinu.

Tek što su posejali useve, a već ih muči sumnja da će rod biti skroman, mnogo niži nego što se postizalo decenijama unazad.

Niz uzastopnih suša

Tako poslednjih dana sa sela stižu vapaji da je i ovo proleće bezvodno. Sasvim precizno, u južnoj Bačkoj je tokom marta i aprila pala samo jedna kiša i u zemlju se slilo jedva pet, šest litara vode po metru kvadratnom.

U prosečnim godinama kiše je bezmalo desetak puta više, u boljim sezonama za dva prva prolećna meseca padne i po 70 litara kiše. Jasno je da seljaci strepe od suše, tim pre što je ista neprilika lane drastično redukovala rod, posebno kukuruza i soje, dve biljke koje su važne za srpsku poljoprivredu i čijim izvozom je Srbija ubirala lep devizni prihod.

Prošle sezone na vojvođanskim oranicama kukuruz je u proseku rodio jedva 4,5 tona po hektaru, što je 40 odsto manje spram prosečnih 7,2 tone. Soje najčešće nije bilo ni tone, mada je uobičajeno da paor sa hektara požanje i po tri tone ovog važnog stočnog hraniva.

Zapravo, lanjska suša je samo jedna od tri koje su u prethodne četiri sezone zadesile ratare u Srbiji. Uzastopne loše sezone su dotukle proizvođače, ostali su bez novca za zasnivanje novog proizvodnog ciklusa i možda se samo baš najbogatiji domaćini nisu morali zadužiti kako bi jesenas posejali pšenicu i druge ozime, a proteklih meseci i jare useve.

Sada strepe, ukoliko rod bude sličan kao prethodnih godina, ne da neće zaraditi kako bi preživeli do naredne žetve, već je pitanje hoće li uspeti da vrate kredite. Sled izrazito loših sezona napravio je od seljaka siromaha.

Ambijent za zarazu aflatoksinom

Kukuruz je glavna poljoprivredna biljka u Srbiji, svakog proleća seje se na otprilike 1.050.000 hektara i prosečne godine rodi oko sedam i po miliona tona, od čega je 4,5 miliona za domaće potrebe.

Izvoz preostala cirka tri miliona donosi blizu 500 miliona evra. Izrazito je kalorično i kvalitetno hranivo, a Srbija je decenijama konkurentnost u uzgoju stoke zasnivala upravo na ishrani zasnovanoj na dobrom hranivu.

Međutim, suše najviše nevolja zadaju upravo ovoj biljci. Ne samo da redukuju prinose, već su i idealan ambijent za pojavu aflatoksina u biljci, a koji se putem hrane prenosi i na stoku.

Naravno, ovaj mikotoksin se potom prekomerno pojavljuje u mleku i svim mlečnim proizvodima. Prisustvo aflatoksina je ishodište zaraze koja je krajem prošle godine zahvatila našu mlekarsku industriju. Otuda i pad izvoza mleka i mlečnih proizvoda, baš kao što je i prodaja na domaćem tržištu uočljivo snižena.

Protiv aflatoksin-zaraze, koja se u Srbiji prvi put pojavila 2013. godine, teško je boriti se. Pun uspeh se postiže jedino uspešnom preventivom, a da bi se došlo do mogućnosti zaštite, neophodno je znati mnogo o nastanku zaraze.

Osnov svega su upravo ekstremne suše i to je dublji dodatni razlog da seljaci ovih dana brinu zbog dva meseca gotovo bez padavina.

Kad je kukuruz umoran

Kukuruz je biljka čija tanka stabljika teško podnosi visoku temperaturu, posebno smetaju visoke noćne temperature. Ne stiže da se preko noći „odmori“ i sutradan je „umorna“, pa mlitavi. Kada olabavi, biljna štetočina kukuruzni plamenac uspeva da je nagrize i na stabljici napravi rupicu.

Potom se pojavljuje gljivni parazit Aspergillus flavus koji kroz rupicu na stabljici u biljku unese i sporan aflatoksin. Zarazni i poprilično kancerogeni mikotoksin se potom prenese u preživarski sistem životinje.

Kada uđe u telo krave mlekulje moguće je samo, ubacivanjem posebnih dodataka koji aflatoksin vezuju za sebe, smanjiti količinu aflatoksina. Ne može se u potpunosti eliminisati.

Tako se borba za zdravo i kvalitetno mleko umnogome zasniva na sprečavanju kukuruza da olabavi do te mere da mu kukuruzni plamenac probuši stabljiku. Tu je važan izbor hibrida kukuruza, voditi računa o optimalnom sklopu (broj zasejanih stabljika po hektaru)…, ali selekcionari, kako u Srbiji tako i u svetu, za sada ne govore o mogućnosti da selektiranjem dođu do kukuruznog hibrida bitno otpornije korice na stabljici.

Visoke temperature drastično umanjuju otpornost glavnog ratarskog useva ovdašnjih oranica i održanje zdravog i kvalitetnog roda vodeće biljke srpskih polja postaje važno, centralno pitanje ovdašnje poljoprivrede. I svakim danom je sve aktuelnije.

Iskustvo suseda

Sa istim nevoljama se bore i stočari u Rumuniji i Mađarskoj i dok naši severni susedi razmišljaju da ishranu stoke ubuduće zasnivaju, poput Danaca, na specijalnoj sorti pšenice, Rumuni su se odlučili da navodnjavanjem i preciznim zaprašivanjem iz vazduha suzbiju zarazu pre nego što se i pojavi. Istovremeno i bezmalo dupliraju prinos.

Važno je stabljiku kukuruza učiniti što snažnijom. Rumuni su pošli od shvatanja da precizna nega, ishrana i napajanje vodom, čine biljku snažnijom, baš kao i otpornijom na visoke temperature. Naravno da ovakvim pristupom biljka ujedno dobija u masi, odnosno uvećava rod. Sve bi se radilo sistemima kap po kap, u startu nešto skupljim, ali mnogo racionalnijim u potrošnji vode.

Uloga zaprašivanja dronovima iz vazduha je da se u startu uništi Aspergillus flavus. Kako je dnevno potrebno i po više puta obilaziti njivu nameće se upotreba dronova za potrebe agrara. Prva iskustva naših istočnih komšija su odlična, lane na njivama na kojima su primenjivali novu tehnologiju zaštite kukuruza, zaraze je bilo nebrojeno manje, pri čemu je rod dostizao 17 tona po hektaru, pa i više.

Jasno je da je reč o obimnim i dosta kompleksnim merama. Primena ovih mera bi pretpostavljala značajnije širenje primarne, sekundarne i tercijarne kanalske mreže odakle sistemi za navodnjavanje zahvataju vodu.

Na potezu je država

Naravno da seljak, i da je u najboljoj finansijskoj kondiciji, ne može finansirati širenje kanalske mreže, ni rad dron-stanica i upravljača ovim letelicama. Tu dolazimo do države čija je uloga u savremenom agraru velika, često i nezamenljiva.

Dobro je što aktuelna vlast ističe subvencije kojima podstiče najuspešnije agroproizvođače, nikada nisu bile veće. Međutim, sprečavanje nove aflatoksin-zaraze je mnogo krupnije i prioritetno pitanje. Zahteva i veća sredstva koja bi se, pokazuje to i rumunsko iskustvo, prilično brzo vratila ulagaču.

Ukoliko, pak, izostane, a bez učešća države teško da se može realizovati, priča o slabom rodu kukuruza i mleku sa previše kancerogenog aflatoksina ponavljaće se iz godine u godinu.

Subvencije jesu dobrodošle, ali u ovom trenutku poljoprivredi je potrebna znatnija i podrška usmerena na razvoj kanalske mreže, razvijanje navodnjavanja sistemom „kap po kap“ i uspostavljanje mreže stanica i operatera za upravljanje agrarnim dronovima.

Takav podsticaj bi mogao biti zamajac snažnoj transformaciji srpske poljoprivrede, sve ostalo je dobrodošlo, ali nedovoljno za agrar koji se u vremenu klimatskih promena praktično svake sezone rve sa sve većom sušom i manjkom vlage.