Trećeg januara 1993. godine zvanično je započelo proterivanje nepodobnih novinara i ostalih medijskih radnika iz Radio-televizije Srbije.
Tog jutra, svi mi, koji smo stavljeni na tajni spisak nepodobnih i nepoželjnih, po nalogu Milorada Vučelića i Dragoljuba Milanovića, onemogućeni smo da uđemo na svoja radna mesta. Saopštenje da više ne radimo i zabranu ulaska, dobili smo od portira u Takovskoj 10. Oduzimali su nam propusnice, nismo mogli da uđemo čak ni da pokupimo lične stvari koje su nam ostale na dotadašnjim radnim mestima.
Nas 1.003 smo tako postali „tehnološki višak“. Sa nama i čitav nezavisni sindikat! U isto vreme, noseći fascikle i ostali pribor za rad, ispred nas su šetali novi kadrovi, sakupljeni „s koca, s konopca“, koji su čekali da zauzmu naša mesta, jer su, kako smo čuli, bili „veće patriote“ od nas. Uglavnom su to bili došljaci iz Hrvatske i Republike Srpske. Među njima, što je najgore, najmanje je bilo profesionalaca. Frizeri, kelneri, vozači…. odjednom su postali novinari, komentatori… „stručnjaci“ za radio i televiziju, koji su brzopotezno naučili da čitaju zadate tekstove. Jer, mi prognani smo bili protiv rata, a oni su došli sa ratnih područja.
Pisana rešenja o udaljenju s posla deljena su kasnije u toku januara i februara. A i za to smo mogli da uđemo samo do pisarnice.
Kad sam došla na red kod portira koji je sprovodio Vučelinu odluku, rekao je da mora da mi oduzme propusnicu. On lično se osećao malo nelagodno, jer je bio pacijent mog muža… Ali, naredba je morala da se izvrši.
– E, ne dam! dreknem glasno, i odjednom nastaje tajac. Svi se okreću prema meni, gledaju, ne shvataju. – Na propusnici je moja fotografija, a ja fotku poklanjam samo sa posvetom i to onome kome ja odlučim.
– Žao mi je, gospođo, ali, ja naredbu moram da izvršim!
– Da li ćeš da mi je nasilno otmeš?
Ćutao je. A onda se okrenuo i nastavio sa „poslom“, sa ostalima koji su čekali. Među nama su bili Nikita, Miša Kovač, Milica Lučić Čavić, Zoran Luković… i druga brojna poznata lica sa RTS ekrana.
A onda ga ja pitam da li mogu da uđem do svog stola, da bih uzela lične stvari. Kažem: ostale su mi neke knjige, šal, cipele… (koje sam ostavila kao rezervu da ne provodim ceo dan u čizmama).
– Ne možete! Žao mi je, gospođo! I brzo se okrene prema masi koja zbunjeno stoji u holu i čeka.
– Ok! Nema problema! Molim vas, poručite Vučeliću da moje knjige poklanjam biblioteci, a cipele dajte Ljiljani Milanović, supruzi mog glavnog urednika Dragoljuba Milanovića! Dobro će joj doći.
Tako je moja propusnica ostala kod mene.
Narednih dana smo se mi proterani okupljali na platou ispred ulaza u Takovskoj. Svakoga dana bilo nas je sve manje… Naše kolege koje su ostale unutra, prolazile su pored nas užurbano, praveći se da nas ne vide. Jedna koleginica, pravnica, rekla mi je: molim te, od danas se ne poznajemo. Izvini, moram da čuvam svoju kožu.
Narednih godina i oni su, jedan po jedan, izbacivani tiho, kao statistički brojevi.
Jedini nam se pridružio pokojni Nebojša Popović, sjajni filmski kritičar, ljudina, koga nisu proterali s nama. Bio je uz nas sve dok nismo i sami odustali od okupljanja.
U to vreme bilo je slobodnijih medija više nego sada. Držali smo konferencije, slali saopštenja, proteste… Obaveštavali domaću i svetsku javnost. Držali smo pažnju naroda. Jer je još bilo neporobljenih redakcija. NTV Studio B, Borba…Radio Index, B92… Osnovali smo NUNS, Medija centar. Stizale su nam podrške iz čitavog sveta.
Posle 5. oktobra, Nenad Ristić, kao privremeni v.d.direktora, javno nas je pozvao da se svi vratimo na posao. Poziv je bio stvaran, ali teško ostvariv. Jer, oni koji su ostali na poslu, koji su preživeli i nas i promene, čvrsto su se držali svojih pozicija u strahu od naseg povratka.
Trideset godina kasnije, stanje u medijima je neuporedivo gore. Nema više slobodnih, nezavisnih medija. Postoje samo produžene ruke vlasti. Osim onih poput N1, NovaS, Danas…koji su pod neprekidnom „pažnjom“ predsednika Srbije lično i svih njegovih agentura i ispostava.
Neki naši saborci su se uspešno prekrcali na drugu stranu. I dobili značajne pozicije i privilegije. Među njima je i sadašnji generalni direktor, penzioner Bujke – Dragan Bujošević.
Od nas hiljadu, mnogi više nisu među živima. Veliki broj ih je u belom svetu. Moj drug Laki se skućio u Vankuveru, Cale na Novom Zelandu….
Na jednu privatnu televiziju vratio se Komrakov, a društvo mu pravi jedan od tadašnjih perjanica slobodnog Studija B, Zoran Ostojić.
Iako u poznim godinama, Vučela i dalje „pali i žari“. Dragoljub Milanović uhlebljen je u Agenciji za zaštitu životne sredine. Od kada je on tamo, Srbija je, iz godine u godinu sve zagađenija!
Jedan moj saborac iz tog vremena mi kaže da smo DŽABA KREČILI!
Ja mislim da nismo. Ipak, priznajem da smo USPEŠNO NAZADOVALI.
Građanima Srbije, izgleda, i nisu potrebni slobodni mediji i istinite informacije.
Izgubili su nadu.
Autor: Sena Todorović
Moram da priznam vrlinu Sene Todorović , a to je ISKRENOST !! U toj svojoj iskrenosti, pošteno je priznala svoje gluposti i neznanje, ali i to isto ,od svojih kolega koji su izgubili posao !! U svakoj civiliziranoj drzavi , postoji zakon ….. “ U SLUČAJ RATA I NEPOSREDNE RATNE OPASNOSTI „!!
Dakle pravila se drastično mjenjaju, sve do krjanjih granica, a to je primjena smrtne kazne, koje inače, u normalnim uvjetima je zabranjena. Cijela suština ovog teksta , sadrzana je u jednoj, jedinoj rečenici “ …..JER MI PROGNANI , SMO BILI PROTIV RATA …… “ Šta to znači ?? Neprijatelj oruzano napada Drzavu …….. ali ima onih koji su “ protiv rata “ ! I šta treba Drzava da čini ,kada je vojno napadnuta ,i nitko u toj Drzavi ne zeli rat ??? Treba da potpiše “ BEZUSLOVNU KAPITULACIJU “ i da moli za milost pobjednike, da ih barem streljaju, da ih ne kolju zive nozevima i “ srbosjecima “ !!
Upravo zato u zakonu postoji ono ……. “ U SLUČAJU RATA I NEPOSREDNE RATNE OPASNOSTI “ , po kojem ste Vi i vama slični izgubili posao. Posao koji ste Vi obavljali izuzetno je vazan ….u slučaju rata i neposredne ratne opasnosti , jer koliko god mozete pomoći Drzavi i Narodu u odbrani suvereniteta i teritorijalne cijelovitosti, toliko sa te pozicije mozete djelovati i u suprotnom pravcu !! Od kada se ugasila SFRJ , i od kada je nastala prvo SRJ, pa Srbija i Crna Gora, i na kraju Srbija, Srpski vojnik nije prešao granicu svoje drzave, pa čak ni u djelove bivše SFRJ gdje su Srbi bili apsolutna većina. Sve to u potpunosti razgolićuje i osvjetljava smisao Vaše izjave “ JER MI PROGNANI, SMO BILI PROTIV RATA“