Sedim danas, na sitnih 35 (u hladu) na beogradskom asfaltu i pokušavam da udahnem barem malo vazduha. Zagađenog, da, ali, nije toliko bitno. Samo da može da se diše.
Ispred mene šolja sa kafom, a ja ispijam već treću čašu vode.
I nije mi dosta.
Preko puta mene sede tri momka. U svojim tridesetim. Ili se bave politikom, ili imaju neki svoj biznis. Ili rade u nekom ministarstvu. Nema mnogo razlike u oblačenju.
Pljuju po aktuelnoj vlasti i govore kako je strašno koliko nema posla, koliko su svi izvori para usahli, kako je rasprodaja zemlje uveliko u toku, kako nas neke budale guraju u rat…
„Ma bagra. Tri puta su gori od žutaća, jebote“, izgovara jedan dok lista po svom Ajfonu 6.
„Eeee, brate lepo ja vama govorim da ćete da pravite Đilasa od blata, samo da ovi dođu na vlast“, dodaje drugi. On na isti način značajno pregledava šta piše na njegovom najnovijem Samsungu.
Treći ima nešto slabiji Ajfon. Četvorku.
„Jeste, važi, eno ga Đilas liže se sa istim tim Vučićem, pa ti vidi… Što bih ga ja pravio od blata. Ko ga bre… Da ne kažem…“
„E, ali čoveče, je l’ ti vidiš kako nigde ništa ne možeš da pročitaš, nađeš informaciju?“, postavlja pitanje prvi koji ne diže glavu sa svoje šestice.
„E to si u pravu. Evo i internet ode u klinac. Niko više nema muda da piše protiv ovih nazadnjaka“, odgovori onaj sa četvorkom zadovoljno se smejući sopstvenom „štosu“ na račun SNS.
„Pa imaš, nije tako“, usprotivi se momak zvani „Samsung“. „Evo imaš…“
„E, nemoj života ti, znam šta ti čitaš, gledam šta deliš po „Fejsu“ to neki retardi popunjavaju sajtove misleći kako su pametni i kako su novinari. A i oni koji rade na nekim jakim sajtovima, u jakim novinama, ni oni više nemaju muda…“
Zaklimaju značajno sva trojica, povuku po dim-dva iz cigareta, srknu po gutljaj kafe, vode, soka, pa opet zabiju glave u ekrane.
„Eto. Šest punih dana čovek ne piše…„, rezignirano će jedan od njih i pokaza na svom mobilnom telefonu – moj stari tekst. I ovaj portal.
Rešim da se umešam:
„Možda nema šta da piše…“
„Kako bre nema? Pa vidite li šta se dešava sve vreme u Srbiji?“, upita me Ajfonovac šestica, sa primetnom dozom distance i persiranjem zbog razlike u godinama, koja je blizu punoletstva.
„Možda je otišao na more…“, pokušavam da opravdam svoje potpuno odsustvo inspiracije.
„Nemojte se ljutiti, ipak ste stariji, ali, možda je u šumi!“, značajno slobodnije mi odgovori sagovornik.
Taman zaustim da nastavim odbranu sopstvenog lika i dela, kad se umeša Samsungovac.
„Ma daj bre. Znam čoveka, nemoj da pričaš. Jednostavno. Prodao se.“
Štrecnu me nešto pa rešim da ne rizikujem sa eksperimentima, nego iz torbice izvadim lek. Preventivno. Teško je vreme.
„Kako to misliš – prodao se?“, upita ga Ajfonovac drugi.
„Lepo. Znam čoveka lično. Prodao se. Rekao mi je pre tri dana da je dobio kintu da više ne piše“.
Otvorim novčanik. Pogledam da li se išta, osim paučine, nahvatalo u mom buđelaru. Tek pokoja stotka. Mnogo tuđih i mojih vizit-karti. Kad kažem „stotka“ mislim na dinare, a ne evre.
„Ih… Kako se bre prodao?“, upita „šestica“ sa ozbiljnom dozom neverice.
Ja počeh da osmatram čoveka koji je upravo izjavio da sam dao dupe na rešeto. Za nepoznati iznos i još uvek nepoznatom partijskom tajkunu. Pokušavam da proniknem da li sam ikad razgovarao sa momkom. Pokušavam da prepoznam barem neku crtu na njegovom licu, koja bi mi odala „od kojih je“. Ne vredi. Ne znam čoveka.
„Možda ga i poznajem. Ali virtuelno“, pomislim odmah potom.
Shvatim da je to glupost. Jer, da je tako – ne bi odvaljivao takve gluposti.
Pogledam još jednom Samsungovca. Onda shvatim: taj čak i ne otvara moj sajt. Jer, ispod svakog mog teksta – slika. Moja. Nekom ružna, a nekom lepa. Ali moja.
Rešim da ćutim. I da se smeškam. I da slušam šta lupa. I da se ne mešam. Do kraja.
„Ja ne verujem. Ipak je on – barem se čini po tekstovima – jedan prilično principijelan čovek“, izbaci tezu „Šestica“, na šta „Četvorka“ zaklima glavom i otpi gutljaj vode.
„E, daj ne nervirajte me! Hoćete sad da zovnem čoveka da ga pitam pred vama kome je prodao svoj sajt?“
„E, hoću“, reče odrešito isti onaj koji mi je odbrusio samo par minuta pre toga.
Štrecnem se. Šta ću ako mi telefon zazvoni? Ako je nekad, negde pokupio moju vizit-kartu? Vidim – poziva neki broj… Moj telefon poslušno ćuti. A on nevoljko smišlja odgovor. Nedostupan je. Taj neko ko je prodao moj sajt. Odnosno ja. Nedostupan sam, iako razgovaram u tom trenutku sa petogodišnjom kćerkom. Na telefon.
„Zvaću ga kasnije“, kaže Samsungovac.
Ova dvojica klimnu glavom.
Ja ugasim cigaretu. Vreme je da krenem nazad. Da radim.
Ustanem. Otvorim novčanik i platim kafu. Onda ugledam na dohvat prsta sopstvenu vizit kartu. Izvadim je. Spustim pred Samsungovca.
„Probaj pravi broj“, kažem mu nadmoćno i pružim ruku ovoj dvojici.
„Pišem. Ali pravim pauzu od ludila. Neću da me uvlače u haos i priču o tome ko je kriv i kome treba jebati majku. Izvinite na psovkama“, kažem Ajfonovcima.
Namignem. Oni prasnu u smeh.
Eh, bando… Zapamtite:
Kolumnista nije na prodaju.
Aleksandar Bećić
Kolumnista
