Posle iznuđivanja izmajstorisanog Briselskog sporazuma aprila 2013. godine uz pomoć prijatelja, albanska strana dobila je sve – a Beograd – ništa!
Prvo, nezavisnost Kosova je izuzetno ojačana, de fakto priznanjem zvaničnog Beograda, koji je u pregovorima i postignutim rešenjima, zapravo uvažio ilegalnu državu Kosovo i motivisao niz drugih zemalja u svetu, da imaju podsticaj, ili makar alibi, da priznaju nezavisnost Prištine (imajući u vidu samo ponašanje Beograda.)
Sa druge strane prethodni sporazum Borka Stefanovića, naročito onaj o integrisanim granicama, koji nisu imali ni zakonski predviđenu proceduru donošenja i usvajanja da bi bili ustavni, a u svojoj suštini su protivrečili samom Ustavu, kako -tako su usvojeni od nove Dačićeve vlade.
Možda najveći u seriji poraza koje je zvanični Beograd usvajanjem Briselskog sporazuma aprila 2013, a potom i njegovom operacionalizacijom, naneo srpskom interesu, upravo je – severa Kosova!
A sever Kosova je, uz sve pritiske, etnička čišćenja, ostao do kraja srpski u prethodnih deceniju i po!
Imajući, i de jure, potkrepljenje po Rezoluciji 1244 i u činjenici da je to u najvećem delu zemalja sveta i dalje teritorija države Srbije.
Međutim, Briselskim sporazumom, i njegovom daljom operacionalizacijom, sam sever je doveden u pitanje, a time i čitava strategija države Srbije počevši od 1999. godine: de jure istrajavati na tome da južna srpska pokrajina u celini deo Srbije, a i de fakto i de jure držati čvrsto sever koji sam po sebi ima višestruku važnost – od toga da je to ipak deo pokrajine odakle se može vršiti politika reintegracije pokrajine u sastav Srbije, do toga da se na reci Ibru može lakše braniti geopolitički i geostrateški otadžbina od različitih iskušenja koje joj prete na južnom pravcu.
Tome treba dodati i privredni, kulturni, pa i svaki drugi značaj koji ovo područje nosi za čitavo srpstvo.
Sever Kosova je bio zalog u srcima miliona Srba da se vredi boriti za Kosovo, da smo prisutni na njemu, i da ćemo se uz istrajavanje te višedimenzionalne borbe, jednog dana u potpunosti vratiti u čitavu pokrajinu.
Poslednja runda pregovora u Briselu, od državnog vrha Srbije okarakterisana je kao ubedljiva i velika pobeda?!
Međutim, zapravo ovo možemo posmatrati kao težak debakl i operacionalizaciju briselskog sporazuma od aprila 2013, i koji predstavlja priznavanje de fakto suverenosti Kosova, a sa druge strane, ono što je možda još gore, prepuštanje i severnog njegovog dela pod ingerencije Prištine.
O tome najbolje svedoči da Zajednica srpskih opština nema izvršnu vlast. Ključni elementi njene slabosti su odsustvo suverenosti severa nad policijom i sudstvom.
Sa druge strane sporazum o realizaciji pitanja apelacionog suda, od proleća 2014, sedište apelacionog suda za sever je u južnoj Mitrovici, severu je pridodato čak još pet albanskih opština južno od Ibra, čime je izvršena, po ovom pitanju (apelacioni sud) majorizacija, a sa druge strane ipak u severnoj Mitrovici je sedište kancelarije za sever.
Kad je u pitanju policija njen komandir na severu je Srbin, a njen sastav je adekvatan etničkom sastavu stanovništva na severu.
Veliki problem, međutim, predstavlja most na Ibru, za koji se sada zna da će biti rekonstruisan, i približno od jeseni 2016 pušten u pešački saobraćaj, a delom i za vozila (krak prema Bošnjačkoj mahali i Tri solitera).
Na taj način se pospešuje prodor albanskog faktora severno od Ibra.
Najviše zabrinjava činjenica da će se nastaviti (velikim narko parama) kupovina stanova, zgrada i zemljišta od Srba i nealbanaca severno od Ibra, čime će se menjati etnički sastav stanovništva.
Edita Tahiri izjavljuje da će se vratiti etnički sastav u oblasti Tri solitera, Bošnjačkoj mahali, i naselju Brđani, zaboravljajući pri tome da je očišćeno čitavo Kosovo i Metohija od Srba i nealbanaca, i da će vlada u Prištini raditi baš na „poravnanju etničkog sastava od ranije“ u navedenim naseljima, što dovoljno govori da je vlast u Prištini ona koja brine samo o interesima Albanaca.
Jasno je da se od pritiska i promene etničkog sastava preostalog severa srpska strana može braniti samo kao što je to bio slučaj do nedavno; kada je raspolagala prerogativima policije i sudstva na lokalu, kao odbrana od preprodaje nekretnina na etničkoj osnovi i realizacije tih transakcija u praksi.
BAŠ po Briselskom sporazumu SLOBODNO Kosovo i Metohija, slika „realnosti“ na terenu
BAŠ po Briselskom sporazumu SLOBODNO Kosovo i Metohija, slika „realnosti“ na terenu
Ovako Beograd prepušta čak i sever dodatnom pritisku promene etničke strukture, kojima se, po šturim odredbama Briselskog sporazuma, ne može očekivati ni elementarna zaštita.
Paradoks je da je Beograd posle od Rusije u SB odbijanja Ahtisarijevog plana, prihvatio zaobilaženje ove institucije planetarnog nivoa, i na zaobilazan način, pod plaštom ideologije zvane put ka EU, prihvatio isključivo pregovore o delu sopstvene teritorije pod patronatom sila koje su promoteri kosovske nezavisnosti, i koje su sada garant realizacije Briselskog sporazuma?!
Jasno je da samo pozivanjem na Rezoluciju 1244, oslanjanjem na promenjeni, multipolarni svet, ali i na činjenicu da Briselski sporazum nije međunarodni ugovor (ima dosta nedostataka da bi se to smatrao u potpunosti), opozicione snage, pre svega legalističke u Srbiji trebaju tražiti mogućnost opstanka Kosova i Metohije de jure u Srbiji, a strateški i nakon svih etničkih čišćenja i dalje srpskog severa Kosova, kao i de fakto i de jure u Srbiji, kao što je to i bilo sve vreme od 1999. godine do današnjih dana, do operacionalizacije Briselskog sporazuma.
Kosovo Tension
Pitanje Kosova i Metohije je bolno pitanje i problem Srbije najmanje od 1981. godine do danas.
Iako su tu počinjene brojne greške i propusti, stiče se utisak da se upravo u vreme dve poslednje vlade – Cvetkovićeve, sa posebnom odgovornošću bivšeg predsednika Tadića (njegov ključni loš potez od septembra 2010. kada je zamenio predloženu Rezoluciju Srbije za OUN i predao svoju bitno izmenjenu) i Borka Stefanovića za potpisivanje protivzakonitih i protivustavnih sporazuma o tzv. Integrisanim graničnim prelazima, te Dačićeve vlade, gde je ključni momenat potpisivanje, takođe sa aspekta Ustava vrlo spornog Briselskog parafa, aprila 2013.
Da bi sve to dokusurila, čini se vlada Aleksandra Vučića, koja za šaku pohvala prihvata otimanje 16 odsto teritorije Srbije!
Dakle ovde se analiziraju rezultati pregovora Beograda i Prištine pod posredništvom EU poslednjih godina, sa akcentom na potpisani sporazum u Briselu aprila 2013. godine.
Imajući u vidu da je Srbija, uz pomoć, pre svega Rusije 2006-2007. odbila Ahtisarijev plan, postavlja se pitanje zašto je sada prihvaćen ovaj sporazum, koji se suštinski ne razlikuje od Ahtisarijevog plana?!
To je utoliko čudnije, ako se zna da je u međunarodnom poretku upravo u ovom periodu od 2007. došlo do vrlo ozbiljnih promena odnosa snaga, na štetu promotera kosovske nezavisnosti.
Amerika kao glavni promoter kosovske nezavisnosti, i dalje je vodeća svetska sila, ali sada u sve više multipolarnom svetskom poretku gde paralelno sa njom egzistiraju i druge svetske sile, poput zemalja BRIK koje ne podržavaju kosovsku nezavisnost.
Zvanični Beograd, odnosno aktuelna i prethodna vlada Srbije, se opredelio na ovako veliki nacionalni ustupak, dobrim delom iz ideologije tzv. pridruživanja Evropskoj uniji i to pod veoma neizvesnim i otežanim okolnostima u kojoj se i Unija i daljnji „evropski put“ Srbije nalaze.
Autor teksta smatra da ovako rizičan poduhvat, koji se u isto vreme i protivi aktuelnom Ustavu Srbije, za šta vladajuća garnitura nije dobila mandat naroda, morao bi da ima test demokratski izražene volje građana, i da se na demokratski organizovanom referendumu u tom pravcu i izjasne.
Briselski sporazum i međunarodno okruženje
Ukoliko se uporedi međunarodni momenat u odbijanju Ahtisarijevog plana 2006-2007. i sadašnje međunarodno okruženje Srbije, primetno je da su SAD i njihovi najbliži saveznici (koji stoje iza kosovske nezavisnosti) u ovom periodu – bitno oslabljeni!
Razvoj svetske ekonomske krize od 2008. najviše je pogodio SAD i neke druge zapadne sile, kako sa aspekta tvrde, tako i sa aspekta tzv. meke moći.
Neoliberalna ekonomija, oruđe u rukama angloameričke meke moći, nametana od ovih sila u poslednjih gotovo tri decenije je u nokdaunu, a praktičnim i teoretskim krahom ovog koncepta najviše su pogođene SAD i Britanija, iako se kriza potom proširila i na druge zemlje sveta.
Nasuprot tome sile BRIK su daleko manje i strukturalno i praktično pogođene svetskom ekonomskom krizom, a zahvaljujući njihovoj veličini i, pre svega, elementima tvrde moći, njihov napredak se ubrzava, i polako pristiže, a po bruto pokazateljima negde i prestiže razvijene zapadne zemlje.
Još nekoliko, istina manje bitnih procesa i događaja u međunarodnim odnosima proteklih godina, uticalo je takođe na pokretanje procesa prerastanja svetskog poretka ka multipolarizmu.
Na samom Balkanskom poluostrvu posmatrano geopolitički, albanski faktor koji podstiče i organizuje revizionističke projekte i poduhvate u odnosu na sve svoje susede, daleko je od toga da može računati na povoljnosti u okruženju.
Prvo, Albanci su, posmatrano etničkim poreklom, narod na Balkanu i Evropi bez srodnih, i sličnih poreklom, naroda.
Tako na primer Srbi pripadaju slovenskoj grupi naroda, koja je veoma rasprostranjena u Istočnoj, Srednjoj i samoj Jugoistočnoj Evropi (Balkanu), računajući i tako moćnu silu kao što je Rusija, ali i Ukrajina, Poljska, Češka, Slovačka, Bugarska i dr.
Albanci, računajući i Albance na Kosovu i Metohiji su po veroispovesti većinski muslimani, što je gotovo među usamljenim slučajevima te vrste u odnosu na druge evropske narode, a delom i na Balkanu.
Četiri srodne države Srbija, Crna Gora, Makedonija i Grčka su svake na svoj način, stvarno ili potencijalno, ugrožene od albanskog revizionizma.
Pored Srbije i slučaja Kosova i Metohije, njene južne pokrajine, Crna Gora se nalazi pred najvećim izazovom upravo u odnosu na albanski faktor. U samoj Crnoj Gori pravoslavni živalj, koji broji oko 450 000 ljudi, i čini oko 75 odsto stanovništva zemlje, okružen je sa istoka i severoistoka albanskom populacijom (Albanija, Kosovo i Metohija, zapadna Makedonija) koja broji i preko pet miliona ljudi, ne računajući Albance u samoj Crnoj Gori.
Iako iredentizam prema Crnoj Gori nije do sada posebno razvijan u samoj Crnoj Gori, na kartama Velike Albanije redovno su obuhvaćeni i delovi crnogorske teritorije, nekad i van stvarne većinske etničke rasprostranjenosti Albanaca.
Makedonija se nalazi pred evidentnim izazovom u pogledu zapadnog dela zemlje većinski nastanjenim Albancima, gde postoje određena trvenja i gde je 2001. došlo do oružanih sukoba i do oružanog incidenta 2015. godine.
Grčka ima takođe određene probleme sa Albancima, kako na svojoj teritoriji (deo Epira) tako i po pitanju pravoslavnog stanovništva grčkog porekla u južnoj Albaniji.
Čak i samo tehnička saradnja četiri prestonice Beograda, Podgorice, Skoplja i Atine, oko zajedničkog osujećivanja albanskog revizionizma koji na svoj način ugrožava, sada ili potencijalno, integritet i interese ovih zemalja, mogao bi da znatno umanji stvarnu opasnost po tom pitanju za ove zemlje.
Uostalom između dva svetska rata Mala antanta je prevashodno nastala na zajedničkom interesu tri zemlje (Jugoslavije, Čehoslovačke i Rumunije) da eliminišu revizionističke opasnosti od svog suseda – Mađarske.
Međutim, ono što zaista usložnjava čitavu poziciju je prisustvo i politika Amerike, koja, kao i Britanija, predstavljaju glavni oslonac i podršku albanskom revizionizmu na Balkanu.
U tom pravcu srpski faktor može računati na podršku Rusije, potom Kine i drugih zemalja BRIKS, što je posebno važno imajući u vidu Savet bezbednosti OUN, gde je blokiran pokušaj Amerike i drugih zapadnih sila da se podupre kosovska nezavisnost (2006-2007). i da prođe rezolucija o Srebrenici.
Februara 2008. SAD i druge zapadne sile priznaju jednostrano nezavisnost Kosova, međutim veći deo zemalja OUN to odbija da prizna kao i zvanični Beograd.
Srpski faktor u celini se izlaže tokom poslednje dve decenije pritiscima i jednostranoj politici zapadnih sila, pre svega SAD, a potom Britanije, Nemačke.
Za srpski faktor Kosovo i Metohija imaju ogroman značaj. Cak i samo četiri opštine koje se nalaze na njegovom severu, koje kontroliše srpska strana i koji i pored svih etničkih čišćenja koje su sproveli Albanci, posebno od 1999. godine, još uvek imaju isključivo srpski etnički karakter: Severna Mitrovica, Zvečan, Zubin potok i Leposavić.
Veličina ovog prostora je preko 1200 km kv i ono obuhvata nešto preko 11 odsto teritorije Kosova i Metohije.
Postavlja se pitanje zašto je za SAD, kada su već prekršili postulat Badinterove komsije upravo na štetu Srbije, važno da otuđe čitavu teritoriju bivše Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, čak i taj najseverniji deo koji je nakon svih etničkih čišćenja ostao etnički srpski, i što je veoma važno, njegov veći deo, opštine Leposavić i Zubin potok, bile u sastavu tzv. „uže Srbije“ dakle van Autonomne oblasti Kosova i Metohije sve do 1959. kada se jednoglasnim rešenjem Petra Stambolića, taj prostor poklanja AO Kosmeta?
To je činjenica koji srpski pregovarači i srpska javnost nisu dovoljno koristili.
Posebno je geopolitički značajno, da se taj sever kao špic zariva u ostatak teritorije „Srbije van Kosova“. Posebno je važno da susedna Raška oblast ima šest opština i da su u njene zapadne tri pravoslavni Srbi većina (Nova Varoš, Priboj i Prijepolje), a da su u preostale tri istočne muslimani većina (Novi Pazar, Tutin, Sjenica).
Međutim, geografski ove tri opštine tzv. Sandžaka, se graniče na sve strane sveta srpskim etničkim teritorijama (severna Crna Gora na jugu, na zapadu ove tri srpske većinski pravoslavne opštine Raške oblasti, plus Republika Srpska, na severu Kraljevački region, i što je posebno važno na istoku četiri opštine sa srpskom većinom severnog Kosova – Severna Mitrovica, Zvečan, Zubin Potok i Leposavić).
Da li žestoki napori američke politike da čak ni ovaj patrljak Kosova i Metohije gde su Srbi većina i koji ne kontroliše faktički albanska vlast u Prištini, potpadanjem pod centralnu vlast Prištine i izloženošću daljim pritiscima, gde se svakako ne može računati na američku (NATO) nepristrasnost, zapravo odaju želju za nastavkom antisrpske politike na terenu, i daljim slamanjem Srbije?!
Jer bez obzira na novokomponovanu ideologiju montenegrijstva koje sprovodi Đukanovićev režim u Crnoj Gori, koga u ovim nedemokratskim poduhvatima podržava u kontinuitetu američka politika, i koji predstavlja svojevrsno nasilje nad vekovnim srpskim većinskim bićem na tlu Crne Gore, još uvek Raška oblast (Sandžak) predstavlja u geopolitičkom smislu oblast koja spaja Srbiju, Crnu Goru i Republiku Srpsku, i ovde je jedino moguće izgraditi tzv. transverzalu povezivanja islamskog faktora na Balkanu sa muslimanskim delom Bosne.
Badinterova komisija i Kosovo
Posle raspada SFRJ, i krize nastale na prostoru eks Jugoslavije, izazvane pre svega jednostranim secesijama Hrvatske i Slovenije, (a potom i nekih drugih bivših republika), međunarodni faktor je pokušao da pronađe univerzalno rešenje za čitav region, oličen pre svega u rešenjima Badinterove komisije.
Po tom rešenju međurepubličke granice unutar SFRJ su proglašene za međunarodno-pravne. To je tokom devedesetih najviše i izuzetno pogodilo srpski faktor, koji je recimo po Ustavu SFRJ bio konstitutivni narod u Hrvatskoj, zajedno sa Hrvatima, a u Bosni i Hercegovini, jedan od tri naroda nosioca konstitutivnosti, zajedno sa Hrvatima i Muslimanima.
Konkretno ni Republika Srpska, a ni Republika Srpska krajina, nisu imale na osnovu Badinterove komisije pravo na državnost van republičkih, a sada i međudržavnih granica Bosne i Hercegovine i Hrvatske.
Srpska strana je teško, ali ipak prihvatila Badinterovu komisiju kao neki univerzalni parametar u rešavanju granica na postjugoslovenskom prostoru, a iza rešenja i pravila Badinterove komisije su pre svega stajale zapadne sile, na čelu sa SAD kao jedan od garanta.
Priznavanjem nezavisnosti Kosova i Metohije 2008. od SAD i drugih zapadnih sila, srušeno je u praksi pravilo Badinterove komisije, i to na srpsku štetu, kao što je i poštovanje dotle tog pravila po pitanju neprikosnovenosti granica bivših Socijalističke republike Hrvatske i Socijalističke Republike Bosne i Hercegovine (Republika Srpska koja nije dobila pravo na samoopredeljenje) učinjeno je na srpsku štetu.
Da ne podsećamo i sledeću činjenicu da je na putu ka EU, Bosna i Hercegovina u više navrata centralizovana nametnutim rešenjima u odnosu na Republiku Srpsku i suprotno Dejtonskim rešenjima, a da je na tom istom putu ka EU Srbija i Crna Gora razlabavljena do te mere, da je to u jednom trenutku bilo na „dva koloseka!“, a potom je Crna Gora dobila referendum za samoopredeljenje 2006. iako je samo 14 godina ranije sa preko 80 odsto glasova za, izabrala zajedničku državu sa Srbijom!
Republika Srpska nikada nije imala priliku da se na demokratskom referendumu izjasni, poput Crne Gore ili Kosova i Metohije, o svom daljnjem državnom opredeljenju.
Strategija zvanične Srbije
Dakle od 2008. godine Srbija se nalazi u situaciji da promene i procesi u međunarodnom okruženju slabe promotere kosovske nezavisnosti, dok u isto vreme uticaj Rusije, Kine i drugih sila (pre svega BRIK) koje podržavaju teritorijalni integritet Srbije jačaju.
Kako je upravo 2006-2007. odbijen Ahtisarijev plan u Savetu bezbednosti OUN, bilo je jasno da promoteri kosovske nezavisnosti, a pre svega SAD, nailaze na ozbiljan problem u svom naumu promovisanja Kosova kao nezavisne države.
Međutim, vlade Srbije formirane nakon izbora 2008. i ona na čijem je čelu bio Mirko Cvetković, i ona na čelu sa Dačićem od 2012. i naročito ova, Vučićeva, stavile su načelno u istu ravan – nastavak EU puta i u isto vreme odbranu teritorijalnog integriteta Srbije – deviza „ i Kosovo i Evropa“.
Iako sve zemlje članice EU nisu priznale nezavisnost Kosova, jasno je da je većinska i dominantna volja na nivou EU u pravcu podržavanja kosovske nezavisnosti.
Tako se zvanični Beograd našao u paradoksalnoj situaciji, da zbog daljih koraka pridruživanja ka EU, inače u datim okolnostima krize u samoj Uniji i u isto vreme zasićenosti daljnjim pridruživanjem, dakle krajnje neizvesnim poduhvatom, postepeno žrtvuje svoje vitalne nacionalne i državne interese po pitanju Kosova i Metohije, što je između ostalog i u suprotnosti sa sopstvenim Ustavom zemlje.
U periodu vlade Cvetkovića posebno dva momenta vezano za Kosovo i Metohiju iziskuju pažnju, po svojim rđavim posledicama po srpske interese.
Prvi je iz septembra 2010. kada je srpska strana, a pre svega tadašnji predsednik Boris Tadić povukla predlog Rezolucije o Kosovu i Metohiji u OUN koji je imao podršku u Narodnoj skupštini Srbije i saglasnost zemalja koje još nisu priznale Kosovo, i predala novu koja je urađena u saglasnosti sa zemljama EU.
Uopšte, nekoliko rešenja tadašnjih vlasti Srbije u vezi Kosova i Metohije, postepeno je izvlačilo težište rešavanja ovog pitanja iz Saveta bezbednosti OUN, gde su bile Rusija i Kina i gde je već blokiran bio Ahtisarijev plan (i srebrnička rezolucija), i prebacivala u domen Evropske unije.
Drugo, Borko Stefanović funkcioner MIP, imenovan za tehničke pregovore sa Prištinom, postigao je nekoliko sporazuma tokom 2011-2012. koji nisu bili tada prošli kroz Narodnu skupštinu Republike Srbije, a uglavnom nisu bili ni u saglasnosti sa aktuelnim Ustavom republike.
Ovde će se taksativno nabrojati najvažniji od tih sporazuma.
Na osnovu tzv. briselskih sporazuma Stefanović-Tahiri, Vlada Republike Srbije je donela četiri uredbe i to:
1. Uredba o kontroli prelaska administrativne linije prema Autonomnoj Pokrajini Kosovo i Metohija
2. Uredba o posebnom načinu obrade podataka sadržanih u matičnim knjigama za područje AP Kosovo i Metohija.
3. Uredba o posebnom načinu obrade podataka sadržanih u katastru zemljišta za AP Kosovo i Metohija
4. Uredba o posebnom načinu priznavanja visokoškolskih isprava i vrednovanja studijskih programa univerziteta sa teritorije Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija koji ne obavljaju delatnosti po propisima Republike Srbije.
Sve četiri Uredbe Vlade Republike Srbije su predmet ocene ustavnosti.
Prvom Uredbom koja se odnosi na prelazak administrativne linije prekršen je član 8. st.1 Ustava Republike Srbije prema kojem je teritorija Republike jedinstvena i nedeljiva, kao i član 194 st. 1 Ustava koji određuje da je pravni poredak RS takođe jedinstven. Granica Republike Srbije je nepovrediva, a menja se po postupku predviđenom za promenu Ustava (čl. 8 st.2 Ustava).
Parafiranjem ovog briselskog sporazuma, te naknadno donetom Uredbom Vlade povređeno je i Ustavom zajemčeno pravo koje se odnosi na slobodu kretanja – prema kojem svako ima osnovno pravo da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati.
Drugom Uredbom koja se odnosi na obradu podataka u matičnim knjigama, Vlada RS je takođe mimo svojih nadležnosti, uzurpirajući nadležnost Narodne skupštine, propisala da se podaci iz matičnih knjiga koriste u skladu sa dogovorom Tima za dijalog sa tzv. Privremenim institucijama samouprave u Prištini i nadležnih organa Evropske unije i Ujedinjenih nacija, čime su prekršena osnovna načela Ustava izražena u čl. 1 (Republika Srbija), 2 (nosioci suverenosti), 3 (vladavina prava), 4 (podela vlasti) i 8 (jedinstvenost i nedeljivost teritorije) Ustava.
Treća Uredba odnosi se na obradu podataka sadržanih u katastru zemljišta. I ova Uredba doneta je mimo Ustavom određene nadležnosti Vlade Republike Srbije tj. uzurpacijom dela nadležnosti Narodne skupštine kao zakonodavnog tela. Tako je Vlada regulišući pitanja koja se uređuju zakonom, uzurpirala zakonodavnu vlast Narodne skupštine, što je suprotno članu 98. i 99. Ustava, ali je postupila i suprotno članu 122. i članu 123. Ustava. Takođe, donošenjem Uredbe povređena su i osnovna načela Ustava iz čl. 1, 2, 3, 4 i 8.
I četvrta Uredba je doneta uz iste povrede Ustava Republike Srbije, protivno zakonom uređenoj nadležnosti Vlade Republike Srbije. Radi se o priznavanju visokoškolskih isprava i vrednovanja studijskih programa ustanova koje ne obavljaju delatnost po propisima Republike Srbije. Ustav u čl. 194 predviđa da je pravni poredak RS jedinstven. I pored očigledne nesaglasnosti navedenih Uredbi sa Ustavom RS, postupak pred Ustavnim sudom neprimereno dugo traje. Iako je imao efikasne procesne mehanizme da bar spreči sprovođenje tzv. Borkovih sporazuma (tj. sporazuma Stefanović-Tahiri) donošenjem privremenih mera, Ustavni sud nije ništa preduzeo po tom pitanju, pa su sporazumi u međuvremenu uveliko počeli da se sprovode.
Tako su praktično na terenu nikli granični prelazi, te se otpočelo i sa naplatom carina na tim prelazima!
Vlada Srbije na čelu sa premijerom Dačićem, insistirala je na svojoj „međunarodnoj obavezi“ da prihvati prethodno postignute sporazume Stefanović-Tahiri, iako oni nisu prošli zakonom predviđenu proceduru, pored toga što su svojom sadržinom suštinski protivni postojećem Ustavu Srbije. Između ostalih i vodeći srpski stručnjaci za ustavno i međunarodno pravo oštro su se suprotstavili ovim tvrdnjama, da je država Srbija, odnosno vlada premijera Dačića u nedvosmislenoj obavezi da prihvati postignute sporazume Stefanović-Tahiri koji nisu bili prošli potrebnu zakonsku proceduru i protivni su Ustavu, što je priznao u Narodnoj skupštini čak i sam Stefanović.
Kosta Čavoški, Smilja Avramov, Ratko Marković, Branko Rakić i dr. su se tim povodom obratili javnosti stručnim radovima ili saopštenjima.
Da bi se naknadno pokušala popuniti pravna praznina u vezi postignutih sporazuma Stefanović-Tahiri postignuti u Briselu 2012. godine usvojen je u Narodnoj skupštini 13.1.2013. dokument „Prvi sporazum o principima koji regulišu normalizaciju odnosa“ između Beograda i Prištine“.
Sporazum nije nigde zvanično objavljen.
Prava ocena Briselskog sporazuma moguća je samo detaljnom analizom onog što u njemu stoji, ali i onog što u njemu izričito ne stoji, a jasno je da se između redova nalazi, jer predstavlja uslove i pretpostavke bez kojih Sporazuma ne bi ni bilo.
U Briselskom sporazumu se govori o dve strane, a nigde se ne spominju dve države.
Tako se kaže da dve strane neće jedna drugu blokirati, niti podsticati druge da blokiraju napredak neke od strane na njenom evropskom putu.
Međutim, uzimajući u obzir da evropski put vodi ka evropskim integracijama, a jasno je da članovi tih integracija mogu biti samo suverene države?!
Pristalice Briselskog sporazuma kao najvažniju pozitivnu tekovinu toga ističu Zajednicu većinskih srpskih opština, smatrajući da su baš te odredbe Sporazuma perjanica pregovaračkog uspeha srpske vlasti.
A upravo je obrnuto.
Besmislen!
Jer je Republika Srbija matična država srpskog naroda (čl. 1 Ustava).
Savršeno je jasno da se ova Zajednica može formirati samo negde van Srbije, gde Srbi dobijaju status nacionalne manjine.
Sporazum podrazumeva odvojen kosovski pravni sistem u odnosu na pravni sistem Republike Srbije.
Ta dva pravna sistema više neće imati nikakvu vezu jer Sporazum predviđa ustav i zakone tzv. Kosova, što nije u skladu sa našim Ustavom koji predviđa da je statut najviši pravni akt pokrajine.
Nadalje, navodi se da su pravne garancije ZSO zakoni i ustavni zakon („kosovski“). Nikakve posebne nadležnosti nisu predviđene za Zajednice srpskih opština u vršenju zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, odluka o njenom formiranju je u skladu sa postojećim „Ustavom“ samoproglašene Republike Kosovo.
Nadležnosti ZSO odgovaraju nadležnostima koje imaju i ostale opštine na teritoriji tzv. Kosova, osim što imaju puni nadzor (samo nadzor) u oblasti ekonomskog razvoja, obrazovanja, zdravstva, urbanog i ruralnog planiranja. Ona ima i dodatne nadležnosti koje na nju mogu (a ne moraju) da prenesu centralne vlasti u Prištini.
Ovom odredbom je na jasan i nedvosmislen način stavljeno do znanja šta se smatra centralnom vlašću za Zajednicu srpskih opština.
To je vlast u Prištini, a ne vlast u Beogradu!
Zato se kosovsko-metohijski Srbi i tretiraju kao manjinski narod.
Demokratska stranka Srbije je podnela Ustavnom sudu Republike Srbije predlog za ocenu ustavnosti Briselskog sporazuma.
I Srpska radikalna stranka je podnela inicijativu za ocenu ustavnosti odluke Skupštine Srbije o prihvatanju izveštaja o dosadašnjem procesu političkog i tehničkog dijaloga sa Prištinom, uz posredovanje EU i odluke Vlade Srbije o prihvatanju sporazuma o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine.
Ukoliko bismo postavili pitanje ekonomske komponente u vezi Kosova i Metohije, koja je samo jedna od važnih elemenata srpskog interesa da očuva svoju ustavom definisanu južnu pokrajinu u svom sastavu, možemo konstatovati da je ona daleko, daleko iznad bilo kakve dobiti od evropskih i sličnih integracija, uključujući i neposredne dobitke od predpristupnih fondova.
Ogromnom većinom Srbi sa severa Kosova su nezadovoljni postignutim Briselskim sporazumom i opiru se njegovoj implementaciji.
dr Dragan Petrović
http://facebookreporter.org
