5000

0
273
Foto: pixabay.com

Milosrđe je odlika velikih. To je svojevoljni altruizam masovnih razmera. Odluka da udeliš siromahu nasuprot njegovoj volji, iznenada, iz visina koje mogu da pošalju odozgo sve što im se prohte.

Milost je nastala iz filozofije sirotinjskog egalitarizma: jednakost u nemaštini. Svima po 5000 RSD. Svim penzionerima, osloncima prošlosti, ljudima bez izvesne sutrašnjice. Jedna izreka jasno ukazuje na biološku nepouzdanost generacije koja neopozivo odlazi u ništavilo: penzioneri ništa čvrsto ne mogu da obećaju.

A ipak tu ima izuzetaka nasuprot svakoj zakonitosti odumiranja. Neki su penzioneri simboli današnjice, stubovi, šipovi, armatura režima. Na spisku odanosti kočopernom i pobesnelom vođi, oni su većina, uzdajući se u svoje podaničke kapacitete i biološku izuzetnost: potpiši da ga voliš, da si njegov, pokloni mu se, iskaži divljenje, nije ti prvi put. Možda zatreba. Možda poživiš dovoljno da ti se poniženje isplati, već znaš kako to ide.

Dinastija Krkobabić, na primer, sastavljena je isključivo od penzionera, nezavisno od godina. Jedan od njih, valjda Milan, pošto je Jovan otišao, predsedava PUPS-om. On je penzioner, ali i nije. Uveravao je omamljene starce i babe da je otimanje penzija u njihovom interesu, i da najbolje tek dolazi. Njegova je poslanica umirovljenom svetu legendarna: Ako ne glasate za Vučića, ne čekajte poštara!

Milanov sin, još ispod trideset godina, nije penzioner, ali i jeste. Član je očeve partije, već je bio direktor i savetnik u banci koja se ubrzano raspada. Nema većih penzionerskih dušmana od starih i mladih pokvarenjaka u PUPS-u. Poznajem neke vojne penzionere koji tek u svom najizgužvanijem telesnom statusu, u službi kod Krkobabića, nose odela za koja nisu ni znali da postoje, kreću se tako skupo odeveni kao da su u gipsu, no ipak su srećni. Godine su samo broj, tuđi penzionerski životi su tek pred njima.

Da Vas podsetimo:  Vučić tvrdi da Babić nije vozio kod Doljevca, on i dalje direktor “Koridora”

Mali i ne preterano značajni radnik propalih robnih kuća u Beogradu, Branko Stefanović, svoje bi penzionerske dane otaljavao uz skromnu penzijicu, igrajući domine i mice sa sebi sličnima, uz kiseljenje futoškog kupusa kad mu dođe vreme.

Ali, on se na vreme pobrinuo za izuzetno potomstvo, njegov je junior bio dečko koji obećava, još od presudnog javljanja u Utisak nedelje. Nebojša iz Beograda, momak na donjoj granici varoškog proseka, tada je bez mere pohvalio već zapaženu Vučićevu izuzetnost. Gospodar može svemu da odoli, ali su laskavci njegova nastrana slabost, prima ih svuda kao gmizave, rikecije i druge parazite koji će mu doći glave.

Uskoro je Nebojša bio pri samom vrhu vladajuće stranke i vladajuće bande, pa se i penzioner, skromni tata Branko trgao: u najboljim sam godinama, kad ću ako neću sad. Iznenada je debeljuškasti brka postao gadan tip, skoro sličan likovima iz filma Opasni penzioneri, sa Džonom Malkovičem, Brusom Vilisom i Helen Miren.

Uz bitnu razliku: holivuske i britanske filmske zvezde videli smo samo u bioskopskoj igri, a tata Branko je pazario stvarne mine, zarađivao pare kakve nikada nije video ni u godišnjem pazaru svih beogradskih robnih kuća. Opasni negativac, izrastao naopakom evolucijom iz sopstvenog sina.

Neka od tih eksplozivnih sredstava su izgleda otišla teroristima u Jemenu, ali nema veze. Sin je sve to opovrgao, a gazda rekao da što se njega tiče nije prodao ni metak. Njegov metak, njegova stvar.

Ali, ključar državne kase ne pravi razliku. Tokom današnjeg dana (takva je formulacija davalaca) svim penzionerima linearno je uplaćeno, ili leglo po 5000 dinara srpskih. Za te pare može da se kupi skoro kubik drva, da se ponovo priključi isečena struja. Ili da se nabavi plastično bure, pedeset kila kupusa, paprika i zelen paradajz za turšiju.

Da Vas podsetimo:  Skote, sećaš li se Leskovca...

Da se babe i dede ne obrukaju za rođendane unuka, uz lekove za pritisak, kostobolju, zamenu iskršene proteze… Svako može sebi da odredi prvenstvo kako da utroši taj raskošni čin milosti i blagodejstvija koji dolazi iz najvažnijeg i najvoljenijeg srca ove zemlje, u kojoj penzioneri umiru sa osećanjem sreće i državnog olakšanja.

U jednoj fantastičnoj viziji tog čina dobre samovolje, vidim ozarene penzionere sa ispruženom rukom, desnom ili levom, svejedno je, kako zahvalno i ponizno primaju veledar za poznu jesen i novogodišnje praznike.

No, da li je to ponižavajuće, kako je pisac ponegde nagovestio u ovom tekstu?

Ma, taman posla! Nema više ničega i još nije otkriveno to što bi podanike niščih srpskih vladara ponizilo. Čak ni davno uočena okolnost da se milostinja deli od otimačine istima kojima je udeljena.

Mnogi će klicati živeo kralj, ushićeni pred njegovom dobrotom.

No, hoće li, na primer Krkobabići i Stefanovići uzeti svojih 5000 RSD?

Naravno da hoće. Takvi se ne gade ni sebe, zašto bi odbili sitninu!

Ljubodrag Stojadinović
Izvor: Peščanik.net

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime