Kako se zove najozbiljnija srpska firma? Socijalistička partija Srbije.
Kad jednu političku stranku označavamo kao firmu, nikako to ne činimo u pežorativnom smislu. Naprotiv. Ova organizacija je stvarno primer ozbiljnog preduzeća. A u ozbiljnim preduzećima ne samo da se zarađuje već se i radi na strukturi. I misli na budućnost.
Mnogo je onih koji će se saglasiti sa nama da je ova partija mislila na budućnost, ali svoju i budućnost svojih članova i zameriti joj prošlost. Ozbiljno joj zameriti prošlost. Sa razlogom. Neki im i do danas nisu oprostili.
Doista, imala je ova organizacija veoma loše godine i još lošije poteze koji su se, u najbukvalnijem smislu, odrazili i na živote svih građana Srbije. A neki su njihovim posrednim činjenjem ili nečinjenjem i izgubili živote.
Međutim, ako politiku posmatramo kao veštinu mogućeg — a to nam je danas fokus — socijalisti su ostvarili sve što su mogli. Ako politiku posmatramo kao umeće upravljanja i preživljavanja, nisu se baš nešto proslavili u kvalitetu upravljanja, ali su kvantitativno bez premca. Što se preživljavanja tiče tu im ne manjka ni kvaliteta ni kvantiteta.
Naime, ova politička stranka na vlasti nije bila samo četiri godine (2000-2004). Šta je to za partiju koja postoji 25 godina, a prema nekima i celih 70 godina, jer je i pravna i materijalna naslednica Komunističke partije? Ništa.
Koliko su ljudi koji njome upravljaju ozbiljni politički igrači pokazao je njihov jučerašnji glavni odbor, kad su kompletirali rukovodstvo. Taj skup dao je odgovore na sva pitanja koja postavljate dok čitate ovaj tekst i posle svakog reda koji, bar deo vas, ljuti što ne idemo oštrije prema SPS. Neki bi voleli čak i đonom.
Ali, da vas pitamo, zašto bi to radili? Ocenu političkih stranaka daju glasači. Dakako, daju je i mediji i novinari, a oko ove partije su ih se baš nadavali. Ponavljamo, naša želja je da pokažemo kako su uspeli da se održe do danas.
Zamislite da ste bili na njihovom mestu posle 5. oktobra 2000. godine. Izgubili jedne izbore, izgubili druge izbore, izgubili medije, krizni štabovi po preduzećima, a svaki od članova potencijalna meta tužilaštva i policije. Pritom, sve to se dešava u trenutku kad su i oni koji nisu glasali za tadašnje političke pobednike iz Demokratske opozicije Srbije protiv vas. Protiv vas je i međunarodna zajednica. Predsednika su vam uhapsili, pa isporučili u Hag. Finansijeri se povukli.
Ne, nema potrebe da ih žalimo, samo želimo da vas podsetimo gde su bili u tom trenutku. Lako je sadašnjim socijalistima — oni su u ovom trenutku prekaljeni i navikli su i da imaju i da nemaju, ali pre 15 godina su bili navikli samo da imaju. A navika je, kao što znamo, služavka koja se konačno udaje za gospodara. Trebalo je to i mentalno i materijalno preživeti. „Nakrali se“, reći neki od vas. To opet, nije ni tema ovog teksta, ni naš posao.
Strpljen spasen
Dakle, kako su to SPS-ovci preživeli? Pa zahvaljujući strukturi. Tom nevidljivom lancu političko-stranačkog DNK koji ih je povezivao. I održao.
I naravno, zahvaljujući političkoj doktrini Dačića. Ivice Dačića. Suština ove doktrine je: strpljen spasen, sedi i čekaj pravo vreme. A pravo vreme će doći. U međuvremenu promeni frizuru.
Tako je radio i kad je bio u milosti, pa u nemilosti Mirjane Marković — i preživeo. Tako je radio i kad je preuzimao partiju, a protiv sebe imao Miloševića u Hagu, deo članstva u Beogradu i pojedince iz DOS-a koji su mu kadrirali u partiji i pokušavali da je pocepaju. Tako je postupao i kad je podržao manjinsku vladu Vojislava Koštunice i kad je ušao u vladu sa Borisom Tadićem. Sve ih je preživeo i politički nadživeo. A tako je postupio i kad je kao ministar policije optužen da je ortačio sa licima na crvenoj poternici Interpola.
Ako se pitate zašto je tako vešt čovek kooptirao Nikolu Šainovića u GO SPS-a, odgovor je zato što se SPS nikad ne odriče svojih ljudi. Nije Ivica Dačić nimalo naivan političar pa da ne zna da vraćanje čoveka koji je bio na čelu vlade u vreme najveće hiperinflacije u Srbiji nije dobar potez. Savršeno je toga svestan.
Zato je ovaj potez javno sakriven. Ta vest se pojavila u medijima, glasačima i simpatizerima SPS-a je poslata jasna poruka da SPS pazi na svoje ljude, a opet su se mediji zalepili za nešto drugo. Za izbor istoričara Predraga Markovića za potpredsednika SPS-a. I niko nije pričao o Šaji, a svi su komentarisali Peđu.
I nije ovo samo medijski trik veštog Dačića kome u diplomi piše politikolog novinarstva i koji je zanat pekao kao portparol Slobodana Miloševića. Svi su tada mislili da je Slobodan Milošević jednako SPS. Međutim, ova partija ruši još jedan princip, a to je da je svaka firma direktor, a svaka stranka predsednik. SPS pokazuje da i jeste i nije.
Kad hoda između kišnih kapi
Pokazalo se da Sloba nije SPS. Kao što se pokazuje da je SPS jednako Dačić. I da ne mora u budućnosti biti Dačić. Nije ovaj sin policajca iz Žitorađe samo promenio frizuru (da ne ide na juriš već na dole, svedenije) već je pokazao kako je moguće hodati između kišnih kapi. Da baš tako. Sadašnjem ministru inostranih poslova Srbije mnogi zameraju da ne govori dobro engleski jezik, ali bi svi oni priznali da je Dačić perfektni politički poliglota.
Politički ćar od imenovanja Predraga Markovića za potpredsednika stranke je veliki, ma šta o tome mislili manje ili više ostrašćeni pripadnici i simpatizeri Dačićevih političkih protivnika. Ivicu to ne zanima. On pokazuje da je SPS otvorena partija. Da je partija koja se ne gadi ljudi iz drugih partija, nego im daje najviše funkcije. Pokazuje da je partija koja se ne gadi, pokazasmo, ni svojih starih članova. A pokazuje da misli i na one verne poklonike poput Velimira Bate Živojinovića koji je juče u kolicima došao na GO ove partije. Bata u kolicima je signal članstvu i glasačima da se čovek koji je i u TV studijima ustajao na pomen imena Slobodana Miloševića, da, o Bati pričamo, ne odriče ni ovog SPS-a, ali ni SPS njega. Jedina zamerka može se uputiti novinarskim ekipama: ne slikajte Batu u kolicima kumimo vas Bogom. Šta smeta krupnom kadru pa da Bata ostane onako krupan u našim sećanjima kakav stvarno i jeste.
SPS dakako nije u kolicima. Ma kako izgledalo, ako se već služimo televizijskom terminologijom, nije ni u drugom planu. Budite uvereni da su oni uvek u prvom planu. Jednostavno, vlast je njihovo prirodno stanište. Zato pomno posmatrajte poteze Ivice Dačića. Možda i vi naučite da hodate između kišnih kapi.
Nenad Zorić
rs.sputniknews.com
