Knjiga laži

Knjiga M. Đorgovića Tragedija jednog naroda / Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe ili između rodoljublja i drugosrbijanstva

Drugosrbijanci ne biraju sredstva za prevaspitavanje zaostalih Srba, koji neće u EU, više vole Rusiju nego Zapad i stalno prkose očevidnostima svetske konfiguracije moći. U borbi protiv tvrdoglavih Srba, drugosrbijanci se često zamaraju. Da bi osvežili posustale redove svojih propagandista, ponekad traže nova lica. Recimo, turbofolkerku Jelenu Karleušu su „usvojili“ pre neku godinu, kao bi branila LGBT „brakove“ i slične „vrednote“. Poduhvat im nije uspeo: Karleuša nije Ceca.

Ovaj put prvo u drugosrbijanskom dnevnom glasniku zvanom Danas a zatim i u izdavačkoj kući Službeni glasnik rešili su da svoje teze našoj javnosti ponude koristeći pero novinara Momčila Đorgovića (na slici gore u sredini). Novi pokušaj dokazivanja da smo ološ zove se Tragedija jednog naroda / Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe.

Rekao bi čovek – pa šta? Kritička knjiga o Srbima nije nešto loše po sebi; ionako imamo gomilu negativnih osobina. Pravi patriotizam podrazumeva da se takve osobine uoče i da se ispravi što se ispraviti može. Sterija je bio rodoljub koji se rugao kvazipatriotizmu i pokondirenosti svog roda. Zar Radoje Domanović sa Stradijom i Dis sa Našim danima nisu bili rodoljubi? Naravno da jesu.

Ali stvar nije u rodoljubivoj kritici loših osobina naroda. Stvar je u tome što drugosrbijanci žele da izmene sam identitet naroda koga prevaspitavaju, da ga „prekodiraju“, da od njega naprave robove gospodara kojima oni služe i koji ih preko NVO sektora i na sve druge načine snabdevaju novcem i raznim vidovima pomoći. Oni pišu o našim negativnim osobinama, ali se bore i protiv naših vrlina, od kojih je ključna – nemirenje sa nepravdom odevenom u silu.

Šta je, dakle, srbski kod koji treba menjati?

SRBI SU DAVID PROTIV GOLIJATA

U svom ogledu Kosovski zavet i srpska strateška kultura Zoran Krstić i Branislav Grozdić kažu da su osnovne vrednosti našeg naroda čast, hrabrost, spremnost na žrtvu za nematerijalne ciljeve i poštenje – pravdoljubivost. Te osobine se u istoriji uvek projavljuju kao borba protiv nadmoćnijeg:

„Ako analiziramo situacije u kojima se jasno manifestuje ovako ustrojena strateška kultura, nalazimo da je tu uvek reč o potencijalnom (i realizovanom) sukobu sa ‘važnim drugim’. Kada pogledamo ko je taj drugi (Otomansko carstvo, Habzburška monarhija, fašistička Nemačka, NATO), vidimo da je za svaku od tih situacija karakteristično da je reč o borbi Davida i Golijata. U takvoj borbi ne postoje ni najmanje šanse da se neuporedivo brojniji neprijatelj vojno pobedi. Ako pokušamo da sagledamo zajedničke karakteristike za sve ove „druge“, dolazimo do toga da sukobu uvek prethodi nepristojna ponuda, koja u poslednjoj rečenici uvek nosi ultimativnu poruku, a cilj koji se želi ostvariti jasno je nepravedan, odnosno jako se teško (ili nikako), čak i od nekog imaginarnog, neutralnog posmatrača, može prekonstruisati u pošten, pravedan ili prihvatljiv; brojnost, opremljenost i vojna moć neprijatelja su takvi da se ishod bitke ne dovodi u pitanje. U skladu sa razmišljanjima Semjuela Hantigtona, tekođe je važno naglasiti i činjenicu da su ti ‘važni drugi’ uvek bili i druge vere.

Pokušaj primene konstruktivističke teze o identitetu doveo bi nas verovatno do zaključka da, kada ne bi bilo tog drugog (brojčano nadmoćnijeg, osionog, zlog), koji nas (Srbe) opaža kao male, slabe, i kukavice (kao one koji bi prihvatili nepristojnu ponudu), ne bi bilo ni našeg identiteta (pravdoljubivi, hrabri i časni). Oni, takvi kakvi jesu, omogućavaju nam da izgradimo ili utvrdimo sliku o sebi. Boreći se hrabro za pravednu stvar, spreman da za nematerijalne vrednosti podnese velike žrtve, jedan mali narod nalazi način da se, uprkos svemu, pokaže većim i boljim od svog protivnika. Tako on bezbrižno ulazi u bitku koju će, na izvestan način, svakako dobiti.

Srpsku stratešku kulturu stoga nije potrebno, a sasvim verovatno nije ni moguće menjati. Nije je potrebno menjati, jer vrednosti koje su u nju utkane nisu nešto što nas nužno uvodi u sukobe; one nisu prepreka normalnom životu u savremenom svetu. Vrednosti Carstva nebeskog nisu dosadne, nisu prevaziđene i nisu samo nama svojstvene. To su univerzalne hrišćanske vrednosti, najviše ljudske vrline. Tako ustrojena, srpska strateška kultura ustvari predstavlja jedan veliki potencijal, koji, ukoliko se pravilno iskoristi, može biti na dobrobit i naroda, i elita, ali i komšija i šireg međunarodnog okruženja.“

To je ono što smeta drugosrbijancima – kako se Srbi usuđuju da se protive jačima od sebe umesto da se drže one kukavičko – utilitarne: “Pokornu glavu sablja ne seče“?

SUŠTINA DRUGOSRBIJANSTVA

Kada su se Srbi početkom 90-tih godina digli da brane svoja prava u zemlji koja se raspadala s „befelom“ SAD i Nemačke, Koča Popović, predratni nadrealista, Titov komandant, zatim Titov diplomata i pregovarač s NATO, svojevrsni protodrugosbijanac, izjavio je da se „bašibozuk, bagra i brabonjci digao da obnovi Dušanovo carstvo“. I to je srž drugosrbijanskih poruka: Srbi su, kako bi rekao jedan hrvatski lumen u doba Tuđmana, „divlja stoka sa Istoka“, koja se nikad neće uklopiti u Evropu.

Ali današnji drugosrbijanci ne bi bili mogući da nije bilo komunista rođenih kao Srbi, koji su svoju odanost idealima proleterskog internacionalizma dokazivali odricanjem od Srbstva. Među njima su se pre rata isticali upravo tzv. „salonski komunisti“, poput pomenutog Koče Popovića i njegove nadrealističke družine, sinovi i kćeri bogataša koji su se igrali levičarstva pod zaštitom svojih moćnih očeva. O takvima je u časopisu Ideje pisao filosof Vladimir Vujić:

„Ljudi, čiji je simbol svilena pižama i mekuštvo, liju suze (krokodilske) nad socijalnom bedom potištenih, jer je „socijalno“ sada à la vogue, kao i izvestan kroj odela, kravata, način češljanja ili ma šta drugo toga ranga.“

Zato nije nimalo slučajno da je negdašnji partizanski komesar, pesnik Tanasije Mladenović, imao snage da iskreno prizna, u intervjuu Pogledima (20. novembar 1989):

“Mi, srpski komunisti, objektivno smo izdali svoj narod. Naglašavam – objektivno, jer subjektivno smo se borili stvarno za neke druge ciljeve i ideale. Danas se sve svodi na to da smo odigrali jednu lošu ulogu. Osvešćenje je došlo kasno. Kod nekih ranije, kod nekih kasnije, a kod nekih, na žalost, ni do danas“.

Ti koji nisu hteli da se osveste, sa svojim duhovnim (često i telesnim) potomcima, postali su Druga Srbija.

TITOIZAM, DRUGOSRBIJANSTVO I RUSOFOBIJA

U Drugom svetskom ratu, komunisti su Srbe za partizanski pokret pridobijali između ostalog pričom o tome da je Staljin neka vrsta ruskog cara baćuške i da je Sovjetski Savez ona ista carska Rusija koja je vekovima pomagala naš narod. U planinama Bosne seljacima su pripovedali bajku o tome da se kralj Petar ženi Staljinovom ćerkom. Zato je raskid sa Sovjetskim Savezom 1948. bio udar pre svega na Srbe i njihovu ljubav prema Rusiji, jer je mnogim Srbima priča o komunizmu bila surogat za ideju slovensko-pravoslavnog bratstva dva naroda.

Titoizam je suštinski formiran na raskidu između Srba i Rusa i uobličen tokom Brozovog okretanja Zapadu i zapadnim pre svega američkim kulturnim vrednostima. Tu i jeste koren današnjeg drugosrbijanstva. I celokupna drugosrbijanska propaganda kaže: Zapad nam je jedini put, a Rusija nam nikad nije pomogla; Rusija je tiranska, zaostala, a Zapad je svetlost, prosvećenost, prosvećenje.

O efektima titoizma na rusko-srbsku uzajamnost piše Milovan Danojlić u svom ogledu Rusija, naša daleka majka:

„U velikom hladnoratovskom sukobu mi smo, u ovom delu Balkana, igrali prilično neslavnu ulogu. U godinama kad se ruski narod, u uslovima ograničene slobode govora i mišljenja, po cenu velikih odricanja i stradanja, čupao iz zaostalosti, postižući zavidne uspehe u školstvu i zdravstvu, u industrijalizaciji i u osvajanju Kosmosa, mi smo upražnjavali izvesne polovične vidove slobode, kritikovali nedostatke sovjetskog sistema poštujući, u kući, neprikosnoveni kult ličnosti, likovali nad ruskim siromaštvom primajući američku vojnu i materijalnu pomoć koja nam je slana isključivo zato da bismo održavali deo bezbednosnog kordona prema Rusiji… Snabdevenost robom široke potrošnje platili smo ustupanjem svog geostrateškog položaja; pred retkim gostima iz bratske Rusije hvalili smo se farmerkama i šuškavcima kupljenim u Trstu. Za ovakvo držanje mogu se naći i neke olakšavajuće okolnosti, ali malo dokaza koji bi išli u prilog kolektivne ozbiljnosti i zrelosti. Sukob između dve partijske vrhuške nije bio sukob između dva naroda. Ostaje činjenica: kad je Rusima bilo najteže, mi nismo bili sa njima, pa nam ni izlazak iz tog razdoblja nije bio istovremen i istosmeran. Uznapredovavši pre vremena, na nesolidnim osnovama, prema slobodi mi smo se u trenutku raspada ideološke matrice našli u praznini; sporiji, jači i teži od nas, Rusi su u demokratiju ušli čvršćim korakom. Jugoslovenska nezavisnost, uzdizana na Zapadu, pokazala se, sa slomom državne zajednice, kao tužna samoobmana i prolazna laž.“

Drugosrbijanci žele da svoju laž održe i da Srbe ne puštaju „u zagrljaj“ Rusiji, čak i u doba kad se monopolarni svet Pax Americana ruši i kad se pojavljuje svetlost sa obzorja istorije, čiji je kraj, tako komično samouvereno, proglasio američki ideolog Frensis Fukujama.

ĐORGOVIĆEVA SRBIJA I STVARNA SRBIJA

Na drugosrbijanskom tragu je, već rekosmo, i knjiga Momčila Đorgovića Tragedija jednog naroda / Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe. Evo Đorgovićeve slike Srbije 19. veka, date u tekstu iz ove knjige Ispljuvak pun krvi:

„Ministarske stolice su vazda isprevrtane. Poslanici na prodaju. Popovi su krvoločni agitatori i saučesnici u ubistvima. Glasači su nepismeni, neinformisani i dezinformisani, nemaju pojma o svojim pravima, niti o karakteru državnih institucija. Vojska malo-malo strelja ljude okupljene u nekom buntu po čaršijama“…

Đorgović se svesno, u skladu s bolešću zvanom „drugosrbijanska katarakta“, opredelio da ne vidi drugačija svedočenja ne samo Srba nego i stranaca, pre svega zapadnjaka, o Srbima i Srbiji iz 19. i s početka 20. stoleća. Po savremenom engleskom istraživaču Gejlu Stouksu, autoru knjige Politika kao razvoj: uspon političkih partija u Srbiji 19. veka, Srbija je „imala politički sistem u najmanju ruku toliko napredan koliko i većina ekonomski daleko razvijenijih država“. Belgijski ekonomista Emil de Lavele u 19. veku pisao je: „Upravo u Srbiji, više nego bile gde drugde, za vlast bi se moglo reći da dolazi od naroda“. Englez Herbert Vivijen u tom veku Srbiju je zvao „rajem siromašnog čoveka“, ističući da u njoj nema proleterske bede kao u Engleskoj.

Slobodan Antonić u svojoj studiji o demokratiji u Srbiji 1903-1914. ističe:

„Na prelazu vekova, u celoj Srbiji bilo je svega tri poseda veća od 300 ha (…) s druge pak strane, 1897. svega 11 posto seljaka nema svoju zemlju (…) dok sopstvenu kuću 1895. godine nije imalo samo 3,8 posto seoskih porodica. Radi poređenja, u Engleskoj i Velsu, 1914. godine, tek deset posto porodica ima sopstveni dom (…) dok je do 1911. društvena nejednakost narasla u toj meri da je samo jedan posto bogatih imalo čak 69 posto društvenog bogatstva“.

To Đorgović, naravno, prećutkuje, rugajući se između ostalog Pašiću i ranim radikalima što su bili protiv izgradnje železničke pruge u Srbiji, i to stranim novcem. A oni su protiv koncesija strancima i razvoja divljačkog kapitalizma jer nisu želeli Srbiju u kojoj bi jedan posto bogataša držao 69 odsto narodnog bogatstva.

ZBOG ČEGA SMETAJU PAŠIĆ I RADIKALI?

Osnovna načela rane Narodne radikalne stranke, koja je bila više opštenarodni pokret a manje partija današnjeg tipa, jesu:

1. Ukidanje birokratskog sistema i uređenje zemlje na načelima samouprave. Državni činovnici moraju biti sluge naroda, i ne smeju raditi protiv njegovog dobra. Po rečima velikog seljačkog tribuna Adama Bogosavljevića: „Neka nam se kaže, kad je naš narod koji odi ćopav, izdrpan, dovoljno nenahranjen itd. odobrio i pristao da njegov sluga, to jest činovnik ima dve i tri hiljade talira plate?… Sav napredak u zemlji,to je jedino napredak naše birokratije“;

2. Ukidanje okruga (ondašnjih regiona) i podela na opštine i srezove kao organe lokalne samouprave. Prema rečima Pere Todorovića: „Kad narod bude delio i plate i činove, nijedan činovnik više neće imati interesa da bude protiv naroda i da mu radi o šteti“;

3. Državna nezavisnost i ujedinjenje Srbstva, kao i kulturno potpomaganje neoslobođenih delova našeg naroda. Pašić je govorio: „Nacionalna sloboda celog srpskog naroda bila je za mene veći i jači ideal no što je to bila građanska sloboda Srba u Kraljevini“;

4. Privredna samostalnost i oslonac na svoje snage: „Da se našim proizvodima prokrčuju stari i otvaraju novi putevi i nove svetske pijace“, tražio je radikalski program a Mihailo Vujić je isticao: „Put kojim nam valja poći u ekonomskoj politici našoj ukazuju nam same potrebe naše, a to je put koji vodi stvaranju naše domaće, narodne industrije“.

Aleksandar slika O 1023675Nikola Pašić je govorio: „Zadatak je svake vlade da napredak industrije dovede u saglasnost sa narodnim interesima i da ne dopusti da industrijska preduzeća, od kojih zavisi blagostanje naroda, padnu u ruke takvih preduzimača čiji su interesi dijametralno suprotni narodnim“. A to je, opet po Pašiću, značilo: „Drugim rečima, mi hoćemo demokratsku slobodu, decentralizaciju, hoćemo da narod sačuvamo da ne usvoji pogreške zapadnog industrijskog društva, gde se stvara proletarijat i neizmerni bogatašluk, no da se industrija podigne na osnovi zadružnoj“.

5. Takođe, radikali su isticali da Skupština mora biti izraz narodne volje, a ne interesa izvršne vlasti. Još 1881. godine je rečeno: „Umesto da vlada pita i čuje šta Skupština govori u ime naroda, a ono većina skupštinska pita vladu šta da radi i kako da izvršuje njene želje i njene zahteve“.

6. Narodno obrazovanje u skladu sa potrebama društva. Tako Nikola Pašić u Senatu Kraljevine Srbije na početku 20. veka upozorava da ne bi trebalo žuriti s prosvetnim reformama i kaže da se reforme izvode „po dugom tumačenju sviju potreba što ih jedan narod oseća. Izvode se onda kada se stvori tačno i opredeljeno mišljenje o tome kakvi treba da su građani jedne zemlje posle 15-20 godina, kojoj struci treba dati više prevage, a kojoj manje“.

Nikola Pašić je bio jasan: „Gunjac i opanak je oslobodio ovu zemlju od silnog turskog gospodstva. On je podigao ovu zemlju i ovu državu i on treba, po pravu i nauci, po radu i požrtvovanju, da bude gospodar u svojoj zemlji“. Radikalska „Samouprava“ od 7. novembra 1881. isticala je da je među radikalima „sav sirotni srpski narod, sve ono što nosi gunj i opanak, sva ona sirotinja što joj bogataši narezuju danke i pretovaruju na nju sve državne terete, svi žedni pravde i prosvete, svi potiskivani i globljeni“. Zato je ovaj list isticao: „Mi nemamo naročite barjaktare, nemamo vođe i šefove… Naša komanda je naš bratski dogovor i sporazum“.

U radikalskom programu iz 1881. jasno je rečeno da je cilj novog pokreta da „politički i ekonomski interesi naše domovine vazda budu očuvani i zaštićeni“. Radikali su se, kako smo pomenuli, borili protiv po državu štetnih ugovora, kakav je onaj o izgradnji železnice potpisan sa sumnjivim francuskim kapitalistom Bontuom, koji je uskoro i bakrotirao. To je tip ugovora koji je „nepotpun i nejasan, politički štetan i opasan, finasijski teretan i kaišarski“ (zelenaški). Godine 1907, povodom pokušaja Austrije da trajno učvrsti svoju ekonomsku moć u Srbiji, Pašić je jasan: „Jer kada jedna država primi obavezu da pazari kod druge države, i da joj prizna prvenstvo nad svima drugim državama,onda ta država nije nezavisna, ona je pod protektoratom druge države. A to, gospodo, Srbija nije mogla dopustiti!“

U pismu svom ruskom poznaniku Zinovjevu Nikola Pašić (koga je Austrijanac Redlih opisao kao „vatrenog rusofila i kao takvog u isto vreme vatrenog Srbina“), kaže: „Naša partija u spoljnoj politici držala se slovenske i pravoslavne Rusije, a unutrašnjoj politici srpskih običaja i duha“. Tvrdio je u tom istom pismu da bi od Zapada trebalo „uzimati samo tehnička znanja i nauku i koristiti se njima u slovensko-srpskom duhu“, a radikalsko političko „vjeruju“ iskazao kao „sveslovenski savez pod zaštitom Imperatora i cara ruskog“. Zbog toga je Pašić uvek kritikovao srpsku vlast kad je odstupala od saveza sa Rusijom; tako je 2. juna 1881. u Zaječaru izjavio: „Naša spoljna politika uvek je radila protiv saveta Rusije, i trudila se da uveri evropske države da se naša politika ne povodi za savetima Rusije, i tražila je simpatije i potpore zapadne Evrope, a izgubila je simpatije Rusije“. A 1893. godine, posle prijema kod ruskog cara, Pašić piše: „Kazao sam mu da u Srbiji vlada uverenje i kod naroda i, na sreću, kod mladog kralja, da su srpski interesi i srpska narodna budućnost tesno vezani sa mogućom i velikom pravoslavnom Rusijom, koja je pokrovitelj pravoslavlja i slovenstva, ta dva elementa na kojima je srpska država zasnovana“.

E, baš ovo smeta Đorgoviću i njegovoj nadahniteljici, Majci Druge Srbije, Latinki Perović. Ali Srbima, jasno je, ne smeta.

O AUTORU I NjEGOVOM POZIVARU U RAT ZA „SRBIJU NA ZAPADU“

Pošto u knjizi Tragedija jednog naroda nema biografsko-bibliografskih podataka autoru, čitalaštvo bi trebalo podsetiti: pisac je bio novinar Borbe, glasila Titovog Socijalističkog saveza radnog naroda. Borbu su poštom dobijali svi, a čitao ju je malo ko. Dok je pisao za Borbu, Đorgović se borio za komunističke ideale jednakosti. Onda su došla „pluralistička“ vremena, pa je Đorgović uređivao Nedeljnu Borbu i sa Ćurovijom Telegraf. Onda je bio urednik Nedeljnog telegrafa, koji je podsećao na „Sedmični udbograf“, i u kome su se oglašavali lumeni analitike, poput belog maga iz Rusija Lava Geršmana. Đorgović je pisao uvodnike poput Tajkune na vlast (11. jun 2008), u kome je tvrdio da moramo napustiti naš „ambivalentan“ odnos prema bogatašima i početi da cenimo „poštene kapitaliste“. Istoričar amater, objavio je roman Srpski valcer, koji pokušava da poveže naše doba sa dobom kneza Mihaila. Politički putopis o Usponu i padu Titove Jugoslavije i Rankovića na Brionima objavio je 2013. A onda je došao poziv koji se ne odbija – njegov stari saborac Radivoj Cvetićanin pozvao ga je da piše u nedeljnom dodatku dnevnika Danas o memoarima raznih političara i javnih ličnosti.

Ko je, pak, Cvetićanin? Svojevremeno ovaj gospodin beše drug koji je sa Savom Dautovićem bio glavni pištoljar Kompartije, „mirišljavog cvijeća“, u borbi protiv svih projava srbskog nacionalizma, a naročito protiv predratne „književne desnice“ na čelu sa Crnjanskim. Bio je Cvetićanin, kako kaže Dejan Medaković, komunistički „revnitelj i pravovernik“ koji se obračunavao sa SPC ako digne svoj glas protiv odnosa Vatikana prema Srbima. Bio je to čovek koji se oštro protivio unošenju Dositejeve pesme Vostani, Serbije u program proslave 175-godišnjice Prvog srpskog ustanka. To je čovek koji je, da bi Miroslavljevo jevanđelje nekako „komunizovao“, tvrdio da ono može biti i srpski i crnogorski spomenik i da „marksističkim metodom treba nadilaziti sve strasti“. E, taj isti, za vreme vladavine žutokrakih, bio je ambasador Srbije u Hrvatskoj, o čemu je objavio svoje lagane i opuštene bonvivanske dnevnike Zagreb Indoors.

O ČEMU JE REČ?

Đorgović se u Danasu raspisao o svemu i svačemu: tu su portreti stranih pisaca i političara, poput Selindžera, Josifa Brodskog, Džona Rida, Vilija Branta, Gintera Grasa, Marsela Rajha Ranickog, Salmana Ruždija, Žozea Saramaga, Tonija Blera, Medlin Olbrajt, Martija Ahtisarija, Torvalda Stoltenberga, Boisa Jeljcina, Mihaila Gorbačova, Mahatme Gandija, Henrija Kisindžera itd. Ali, naravno, najvažniji su portreti srbskih političara i javnih radnika, kao i pisaca. Tu su Marko Nikezić, Dragoljub Jovanović, Kosta Stojanović, Milan Piroćanac, Stanislav Krakov, Stevan Sremac, Isidora Sekulić, Branislav Nušić, Miloš Crnjanski, Stanislav Vinaver, Branko Ćopić, Nikola Krstić, Branko Lazarević, Jevrem Grujić, Prota Mateja, Čedomilj Mijatović, Tito, Nikola Pašić, mitropolit Mihailo, Božidar Nikolajević, Gavrilo Princip, Rodoljub Čolaković, Milovan Đilas, Peko Dapčević, Borislav Mihajlović Mihiz itd.

Knjiga je pisana tabloidnim stilom punim senzacionalizma (prema Đorgoviću, tu su „seks, ljubav, erotika, intima ličnosti, imaginacija, umetnost, književnost, falsifikati, omraze, propale iluzije i zablude, svet poraženih, prevarenih i poniženih“), koji povremeno upada u nepismeno oponašanje lirske i meditativne proze. Najvažnije je, međutim, oblatiti sve značajne ličnosti srbske slobodne povesnice i pokazati ih kao sebične degenerike, koji na narod nisu nimalo mislili. Dakle, Đorgović nas upozorava: knez Miloš je imao muškog ljubavnika, Arapčeta; Kapetan Miša je bezobzirni tajkun; Apis i apisovci su ubili kralja Aleksandra i zauvek žigosali Srbe kao ubice; kralj Petar Prvi bio je neka vrsta ubilačkog Legije s početka 20. veka; Nikola Pašić pljačkaš svog naroda; mitropolit Mihailo ruski sluga, a neobrazovan; Gavrilo Princip je terorista, srbski oficiri su upropastili vojsku u Prvom svetskom ratu, srbijanski komunisti smenili su „liberale“ Marka Nikezića i Latinku Perović da bi ugodili Brozu; Ranković je bio kosmopolita oženjen Slovenkom (i njega su smenili Titovi Srbijanci), Mihiz, Matija Bećković i Dobrica Ćosić su obmanjivali svoje čitaoce, i tako dalje i tome slično.

Ipak, ima tu i pravih lumena, ljudi dostojnih podražavanja. Đorgovićev ideal pravog Srbina vidi se u njegovom hagiografskom ogledu o Marku Nikeziću.

HAGIOGRAFIJA SVETOG MARKA SRBSKOG LIBERALIZMA

Ko je bio Marko Nikezić? Komunistički aparatčik, vođa tzv. „srpskih liberala“, u čije su „liberalno“ vreme zabrane u nauci i kulturi dostizale svoj vrhunac, o čemu, između ostalih, piše Milo Lompar u Duhu samoporicanja, nudeći „letimičan pogled u jednu radnu nedelju srpskih ‘liberalnih’ komunista: okružno javno tužilaštvo traži zaplenu Književnih novina i istragu protiv autora jednog članka – petak, 20. avgust 1971. godine; zabranjen je časopis Kultura zbog objavljivanja članka Nikolaja Berđajeva ‘Carstvo duha i carstvo ćesara’: to je isti dan, petak, 20. avgust 1971. godine; samo četiri dana potom – od kojih su dva dana bila neradna – zabranjen je vanredni broj Studenta: 24. avgust 1971. godine; posle tri dana, zabranjen je broj Vidika: 27. avgust 1971. Od jednog do drugog petka izrečene su četiri zabrane različitih časopisa: tako je izgledao ‘liberalizam’ titoističkog sistema“. Marko Nikezić je čovek koji je Srbima u Bosni 1971. godine poručio: „Vaše interese jedino možete ostvariti u Bosni i Hercegovini. Tu je vaše rukovodstvo.“ To je čovek koji je, kad ga je Tito sklonio s vlasti, i dalje glavnu opasnost video u „srbskom nacionalizmu“: „Za četiri godine rada sadašnjeg CK glavno političko pitanje bilo je borba sa velikosrpskim nacionalizmom. Ono ostaje takvo. To u stvari i nije jedno pitanje. U njemu se prelamaju sva pitanja srpskog društva, u fazi socijalističke revolucije.“ I to je čovek koji je u doba krize SFRJ Slavoljubu Đukiću mudro rekao šta bi nas moglo izvući: „Znate, nema Tita… On je mogao sve. Mogao je mimo zakona da reaguje, mogao je da kaže: nije važno gde je većina, ja to kažem kao predsednik“.

Đorgović je, sasvim u skladu sa duhom svoje knjige, Nikezića predstavio kao žrtvu srbijanskih varvara Petra Stambolića i Draže Markovića, koji su pomogli Brozu da ga smeni onako „progresivnog“ i „liberalnog“ (sa četiri zabrane časopisa i novina sedmično), sprečili da Srbiju povede u svetlu „američku“ budućnost (jer su, kako je Nikezić rekao Đukiću, „prozapadne formule – svetske formule“, a on je rano počeo da progledava upravo u Americi.)

Đorgović je ustvari napisao Nikezićevu hagiografiju. Ovaj „moderni Srbin, svetskih manira“ (Đorgović dixit!), „građanin sveta, aristokrata duha“ (Špiro Galović) imao je čak i čudesno rođenje – od oca Petra, poreklom iz Starog Bara, „veštog trgovca, levičara i globtrotera“, koji je za vreme rata, sa ženom i ćerkom, dva puta hapšen, a onda oslobađan na intervenciju državnog sekretara Nedićeve policije Cvetana Đorđevića, da bi, u Odboru Naroodnooslobodilačkog fronta Beograda, sa dr Sinišom Stankovićem, dočekao Titovu armiju oktobra 1944.

A majka mu je bila prava svetica kosmopolitizma. Suzan Depre, rođena u Parizu 1895, na Ostrvu Svetog Luja, pored katedrale Notr Dam. Đorgović veli: „Pariz je bio centar sveta u 19. i početkom 20. veka, i ona je odrastala i sazrevala u centru centra sveta“ (podvukao V. D.) Kada se udala za „levičara – globtrotera“ Petra Nikezića, on ju je dovukao u Beograd, koji je kod Suzan izazvao ogroman šok: „Naviknuta na bogate i raznovrsne zapadnoevropske pijace, držala je do delikatesne francuske kuhinje, a očajanje je bilo još veće kada je ustanovila da na oskudnoj beogradskoj pijaci može da nabavi samo žive piliće i prasiće“. (Zamislite šta je Đorgović otkrio: nije na pijacama tog palanačkog Beograda bilo ni sira, ni kajmaka, ni luka, ni kupusa, ni jabuka, ni šljiva, nego samo živi pilići i prasići! O, užasa, o!) Zbog toga, avaj, dodaje pisac Tragedije jednog naroda: „Suzan je često sedela na prozoru i plakala“.

Ipak, to joj nije smetalo da od svog sina načini viteza kosmopolitizma i prefinjenosti, insistirajući na tome da se „poštuje drugi i da u pričanju i obraćanju taj drugi ima prvenstvo“; ona je, po Đorgoviću, „uobičajeno naše ‘ja, pa ja’ smatrala skandaloznim primitivizmom“. Sin levičara – globtrotera i prijatelja prvog policajca Nedićeve Srbije i majke, uplakane gospe s divnim vokabularom, Nikezić i nije mogao postati drugačiji no što je postao: „Marko Nikezić je imao briljantnu političku i patriotsku karijeru od rane mladosti, a započeo je urbanom gerilom u zemunskom i beogradskom skojevskom pokretu okupatoru“, kaže njegov hagiograf.

I, naravno, posle svega: „Marko je davao prednost američkom načinu života“. Smatrao je da je za nas najveća opasnost Sovjetski Savez. Bio je, prema Đorgoviću, simpatizer evrokomunista, a naročio Enrikea Berlinguera, koji će raskinuti s Moskvom i prihvatiti NATO, jer se „pod tim kišobranom osećao sigurnije“. Zbog toga u Nikezićevo doba „u koka-kola socijalizmu počelo je da cveta hiljade cvetova“, a svuda je vladala „atmosfera poleta, razvoja, emancipacije, oslobođenja, Beograđani su se osećali građanima sveta“.

Ali, avaj! Broz je, prema Đorgoviću, „čvrsto i suvereno držao džojstik srpske i jugoslovenske prošlosti, sadašnjosti i budućnosti“ i rešio da ukloni Svetog Marka srbskog „liberalizma“, koristeći se, rekosmo, poslušnim komunistima poput Draže Markovića (koji, prema Đorgoviću, „iako je bio protiv Slobodana Miloševića, on je svojim demontiranjem liberala (zajedno sa Petrom Stambolićem) već tada utirao put Slobodanu Miloševiću i kobnim događajima“).

I Marko je, politički, skrhan. Ali ostala je poezija, koju je Nikezić voleo i čiju bit Đorgović nenadmašno dočarava: „Baš kao u Pasternakovim stihovima i sa njegovim vozovima koji tutnje beskrajnim stepama, Marko je bučnu sestru svoju – život, usmerio ka astralnom, nemirno njegovo srce je otkucavalo i plesalo na vratima vagona što jure ka zvezdama koje u vasionskim stepama migaju, ali i slatko spavaju, a tamo negde među njima spi i voljena i ljubljena fatamorgana, tajna ‘sestre moje – život’.“ (Šta je prema ovoj Đorgovićevoj pesmi u prozi jedan Matija Bećković? O Dobrici Ćosiću da i ne govorimo, on je tek varvarin iz Velike Drenove.)

No najveća tajna Nikezićevog života je njegova sorror mystica, biografkinja i platonska ljubav Latnika Perović, čiju ulogu u Nikezićevom životu pisac Tragedije jednog naroda ovako slika: „Latinka Perović je sebe učinila doživotnim pratiocem ličnosti i dela Marka Nikezića. Srebrna senka je Markovog života (podvukao V.D.), i posvećena mu je, bar sam takav utisak dobio, samo kako može časna sestra iz strogog manastira Tvorcu. Bez tog Tvorca ne bi bilo ni nje. A bez njenog angažmana istoričarke ni srpski liberali ne bi bili zabeleženi u istoriji. Modiljanijevski mlada i lepa, kako su primetili neki savremenici, brižno se bila nadnela nad starijim Markom i tako ostala do danas. Marko je nju izuzetno cenio i govorio da je on amater u poređenju sa njenom analitičnošću. U zavađenom srpskom političkom i društvenom životu, sa intelektualcima obuzetim međusobnim omrazama i obuzetim solipsistčkim pijanstvom svojih patuljastih, a razornih sujeta što smrde kao tvor, ne postoji takav primer saradnje i lojalnosti, uzajamnosti i poštovanja. Taj jedinstveni slučaj platonske ljubavi (podvukao V.D.) kod nas bi trebalo da bude posebno istaknut i obrađen. On je klesao nju, ona je isklesala njega. I, kada su svi zaboravili na srpske liberala, ona poput Selene srmi njihovim tragom (podvukao V. D.), ima već pedeset godina. Ako se Marko služio sokratovskim metodom babičke veštine da kod svojih slušalaca dijalogom porodi misaonost, Latinka je te dijaloge evidentirala, klasifikovala, zapisala, protumačila.“ (Dakle, čitaoče: Marko je bio Sokrat, a Latinka je Platon! Pamti ovo, pamti, ti, palanački primitivče, koji ne ceniš zasluge naših liberala!)

Đorgović svoj portret Marka Nikezića završava analizom njegovih skulptura, koje zli arheolog Dragoslav Srejović, iako ga je Latinka molila, nije hteo da izloži u Galeriji SANU.

RUSIJA I SRBIJA, PO ĐORGOVIĆU

Iako dobro poznaje zapadnu rusofobiju (i piše o tome u tekstu o Urkvartu), iako priznaje da bez Rusije ne bi bilo pobede nad Hitlerom, iako grdi Tonija Blera i njegovu ulogu u bombardovanju Srbije 1999, Đorgović nam, ipak, kao panaceju, predlaže Zapad. I nastoji da nam dokaže da kroz istoriju Rusija i Srbija nisu bile baš tako bliske jedna drugoj.

Pišući o misiji prote Mateje Nenadovića kod Čartorijskog, Đorgović kaže da je car Aleksandar, da bi postigao svoje ciljeve, bio spreman da Srbiju prepusti Austriji. Zatim dodaje: „Mala Srbija je zahtevala veliko mesto pod suncem, ogromna Rusija joj je pronalazila ono mesto koje je odgovaralo njenim strateškim interesima. (…) Često je Austrija više poštovala međusobne ugovore nego Rusija. Kralj Milan je sa Franjom Josifom mogao da se sretne kad god je hteo, što nije bio slučaj sa ruskim carem“.

U tekstu u kome se bavi Čedomiljom Mijatovićem, glavnim slugom Beča među srbskim diplomatama, Đorgović se dohvata lika i dela ovovremenog ruskog ambasadora u Beogradu Čepurina i svrstava ga među likove lakrdijaša, karakteristične za rusku književnost: „U ruskoj narodnoj tradiciji postoji lik spadala, sprdala, lakrdijaša koji na narodnom trgu razobličava licemernu stvarnost – to je Petruška (ponegde Crni Peter) (…) Smeh i šala ruskog ambasadora u Beogradu, skok Petruške u vašarskoj vrevi, satira su o konfuznoj stvarnosti i neodlučnoj politici“. Naravno, politici Srbije.

U tekstu o najvećim rusofilima u istoriji srbske borbe za slobodnu državu – mitropolitu Mihailu i Nikoli Pašiću – Srbija na liniji vatre, Đorgović Pašića i radikale naziva „nacionalsocijalistima“. Pašić je „hajdučki mistik sa padom u teroristički trans“ a mitropolit Mihailo, jedan od najobrazovanijih ljudi svog doba, je – „prilično nepismen“. Pašićev greh je u tome što ga inferiornost Srbije i Srba u odnosu na Zapad „baca u očajnički zagrljaj izmaštanoj Rusiji“. Pozivajući se na uspomene ruskog diplomate Vasilija Štrandmana, koji je u prestonici Kraljevine Srbije bio uoči Prvog svetskog rata, Đorgović veli da je Beograd „imao nekoliko ulica punih rupa, neravno kaldrmisanih, ne da nije bilo drvoreda, nego nijedno drvo nije bilo posađeno duž njih, bez visokih zgrada, samo dva automobila, jedan tramvaj, prazne ulice i retka zaprega. Sava i Dunav pust, bez rečnog saobraćaja. Noć i gluva tišina bili su presecani austrijim reflektorima sa Bežanijske kose.“

Naravno, Đorgović preskače punu istinu o Štrandmanovim sećanjima. A on kaže:

„Na panorami Beograda, na ušću Save u Dunav, isticali su se samo zvonik Saborne crkve – simbol vere, kraljev dvor sa tri kupole – simbol kraljevske vlasti, i hotel „Moskva“ – simbol vere u Rusiju“. Za razliku od našeg vremena, vremena pljačkaša narodne imovine maskiranih u političare, srpska politička elita onog doba bila je drugačija: „Državni činovnici imali su zaista mizerne plate. Čak je i ministrima sledovala godišnja plata od 12.000 dinara – a od njih se očekivalo da reprezentuju, da se odevaju po evropskom uzoru, sa redengotom, frakom i cilindrom za svečane prilike. Srpsko ponašanje i skromnost bili su dostojni svakog uvažavanja.“ Štrandman je bio oduševljen srpskim običajima, poput krsne slave, koju podrobno opisuje, i dodaje: „Religija je kod njih neraskidivo vezana za nacionalna pitanja. Ne podnose uvrede pravoslavne vere i na to reaguju oštro i složno. Pa ipak, verski su trpeljivi, ne diraju ljude drugih vera i žive u skladu sa svojom poslovicom ‘brat je mio, koje vere bio’. (…) Treba istaći da u Srbiji nije bilo jevrejskog pitanja. Jevreji (…) smatrani su iskrenim i pouzdanim srpskim patriotama.“

Svečano su slavljeni Savindan i Vidovdan, a narod je živeo skromno i čestito. Štrandman kaže:

„Srbija se meni činila kao mala bašta u cvatu, okružena sa svih strana neprohodnim šumama, iz koje su svakog časa mogli da se pojave dušmani koji bi uništili ovaj blagosloveni kutak zemljinog šara. Srbi su mi govorili da žive od danas do sutra pod pritskom straha od napada suseda. Kad sam ih pitao zašto je izgled njihove prestonice tako neugledan u poređenju s bugarskom prestonicom, odgovarali bi da nema svrhe zidati velike zgrade, jer će ih neprijatelj pre ili kasnije uništiti. (…) Pri tom su se pozivali na ‘majku Rusiju’, kao na stariju sestru, koja ih u predstojećoj borbi za slobodu neće napustiti“.

O ovome kod Đorgovića nema ni reči.

Vrhunac cinizma je obračun bivšeg Titovog novinara sa spomenikom caru Nikolaju Drugom u Beogradu. Što bi rekao pokojni Dragoš Kalajić, čitam i prepisujem: „Na stogodišnjicu početka Prvog svetskog rata (2014. godine) u Devojačkom parku u Ulici kralja Milana podignut je spomenik caru Nikolaju Romanovu, koji je izgubio rat i monarhiju, državu i glavu u tom ratu! Nestavrno izgledaju reči iz njegovog pisma prestolonasledniku Aleksandru iz jula 1914. uklesane u spomenik: ‘Svi moji napori biće usmereni na očuvanje dostojanstva Srbije… Ni u kom slučaju Rusija neće biti ravnodušna prema sudbini Srbije’. Posle ovih reči, Srbija je sravnjena sa zemljom, a da se vrati u život, među evropske monarhije, pomogao joj je Zapad. Rusija je postala boljševički SSSR. Kakva simbolika je trebalo da bude postavljanje ovog spomenika? Anti-zapadna? Anti-NATO? Napravili su ga i poklonili naslednici revolucionara koji su pobili Romanove. Romanovi su bili u zapadnoevropskoj Holštajn Gotorp dinastiji. Majka Nikolaja je bila Dankinja, a supruga Nemica. Ruski narod ih baš nije voleo.“ I tako dalje, do paroksizma, prema Đorgoviću, Srbi nisu učili od ruskih monarhista, nego od anarhista i revolucionara, od Bakunjina i Nečajeva, i više ih je stradalo na Golom otoku zbog ljubavi prema Staljinu nego zbog ljubavi prema caru.

Dakle, sama srž Đorgovićeve poruke: Rusija i Srbija ne treba da idu zajedno.

MILOVAN DANOJLIĆ O RUSIJI I SRBIJI

U svom ogledu Rusija, naša daleka majka akademik Milovan Danojlić ima jasnu predstavu o čemu je reč u našim odnosima, kao i o tome kako drugosrbijanština pokušava da izmeni istorijsku sliku rusko-srbske uzajamnosti:

„Naglašavaju se situacije u kojima je pomoć zvanične Rusije izostala, dok se primeri požrtvovanosti prećutkuju. U svim razdobljima naših odnosa mogu se naći dokazi i za povoljnu i za nepovoljnu procenu; od trenutnih računica zavisi na šta ćemo usredsrediti pažnju. Ako u Prvom srpskom ustanku važnost naše zbliženosti nije osećao Rodofinikin, Hajduk Veljko Petrović je dobro znao ko mu je glavni oslonac i saveznik. Jedna od odredbi mira u Kučuk-Kajnardžiju iz godine 1774. ozvaničila je pokroviteljstvo Rusije nad hrišćanima u Turskoj, i ta je obaveza, posebno prema Srbima u Crnoj Gori, dugo poštovana. Piščević i Crnjanski su, na istoj strani, videli zaklon od turskog nasilja i austrijskog unijaćenja, Lav Tolstoj je oštro osudio okupaciju Bosne i Hercegovine, dok su Solženjicin i Zinovjev digli glas protiv NATO bombardovanja. Godine 1876. Rusija šalje oružje i dobrovoljce, a godinu dana kasnije, Rusija, naša daleka majka, zvanično ulazi u srpsko-turski rat. Ušla je u Prvi svetski rat delimično i zbog nas, a zahvaljujući intervenciji cara zapadni saveznici su bili prinuđeni da se pobrinu o onome što je, posle prelaska preko Albanije, ostalo od naše vojske. I u Drugom svetskom ratu imali smo istog neprijatelja. Ideološka pozlata na stranu, ruski vojnici su, napredujući prema Berlinu, oslobodili Beograd. Hitler jedino od Srba nije tražio da šalju vojnike na Istočni front, znajući da od nas, tamo, ne bi imao koristi. Deo jugoslovenskih komunista, pre svega srpskih, odbio je 1948. godine da se pridruži antisovjetskoj histeriji, koliko iz dogmatske zaslepljenosti, toliko i zbog neizlečivog rusofilstva, za šta je platio cenu u krvi… Prošlost nas je opteretila iskustvima koja olakšavaju sporazumevanje; ožiljci robovanja pod Tatarima i Turcima upozoravaju nas na oprez prema novim mogućim osvajačima i porobljivačima.“

Kad ovo znamo, a zna svako ko želi, jasno nam je da drugosrbijanci ne čine ništa drugo nego istorijsku stvarnost rusko-srbskih odnosa guraju u Prokrustovu postelju mita o tome da nam „Rusija ikad nije pomogla“.

UMESTO ZAKLjUČKA

Đorgovićeva knjiga – kupusara (o svemu, svačemu i ničemu), takva kakva jeste, samo je uboga krivotvorina stvarnosti, o kojoj piše Slobodan Antonić u svom ogledu Slika jednog doba, objavljenom u dragocenoj knjizi Srbi 1903-1914 / Istorija ideja, pozivajući se na studiju uglednog istoričara Dimitrija Đorđevića. Evo kakva je stvarnost bila:

„Telefon je u Srbiju stigao 1883, već posle sedam godina od njegovog patentiranja; 1892. započela je elektrifikcija; 1905. električni tramvaji zamenjuju konjske; kinematograf je došao 1906, a avion 1911; Olimpijski klub je osnovan 1911, a dvojica srpskih sportista učestvuju na Olimpijadi u Stokholmu 1912. (…) Bogat i savremen društveni i kulturni život postoji u srpskoj prestonici toga doba: ‘Beograd je imao dom za stare žene i napuštenu decu, filatelističko društvo i društvo za kremiranje. (…) Narodno pozorište u Beogradu izvodilo je evropske klasike, među ostalima Ibzena, Gorkog i Tolstoja (…) Najbolji predstavnici srpske književnosti bili su okupljeni oko zapadnoevropski orijentisanog i liberalnog časopisa Srpski književni glasnik. (…) Društveni život odvijao se na tradicionalan način, oko kafana i brojnih mehana. Politika, umetnost i rekla-kazala išli su ruku pod ruku. Svaka politička partija imala je svoj štab u određenoj kafani; umetnici i boemi sastajali su se u svojim omiljenim kafanama; balkanski revolucionari i komite sa slovenskog juga okupljali su se u posebnim kafanama. Godine 1905. Beograd je imao 142 gostionice, restorana i pivnice. Atmosfera je kiptela od iščekivanja izražavajući revnost društva okrenutog prema nacionalnom’ (…) Novine su reklamirale francuski konjak i domaću šljivovicu, rum jamajka, švajcarski sir, italijanske sardine i klavire flügel. Knjižare su bile snabdevene domaćom i stranom literaturom. Reklamirano je hemijsko čišćenje i saloni za masažu. Hotel Pariz ponosno je objavljivao da je bio domaćin persijskom šahu. Hotel Grand je podsećao da je ceo osvetljen elektrikom (‘durshwegs electrisch beleuchtet’), a hotel Imperijal je nudio mogućnost kupanja u toplim kadama. Apoteke su reklamirale ‘japanske kapljice’ protiv zubobolje, ‘kinesku kremu’ protiv peruti i ‘restorer’ (reč je bila štampana ćirilicom) za bojenje kose. U radnjama su se mogle naći ‘american buldog’ cipele, persijski ćilimi, astraganska krzna i orijentalni kolači“ (…)

I u varošima po unutrašnjosti, kaže se dalje, život je cvetao, na jedan pouzdan i miran način. ‘Dobrostojeći građani živeli su u velikim, udobnim kućama. Svakidašnjica se sastojala od vođenja politike, igranja karata, lokalnih šala i ogovaranja’ (…). Niš je bio poznat kao važna železnička raskrsnica između Soluna i Istanbula, Pirot je bio čuven kao proizvođač ćilima, Kragujevac po vojnoj fabrici, Leskovac po duvanu, alevoj paprici i tkaninama, Vranje po siru, duvanu i grnčarstvu, Šabac po velikoj pijaci stoke, kukuruza i pšenice; varošice u srcu Šumadije – Mladenovac, Aleksinac, Jagodina, Kruševac, Paraćin i Ćuprija – bili su tržište poljoprivrednih proizvoda, pekmeza, svinja i stoke, a varoši u zapadnoj Srbiji – Užice, Kraljevo i Čačak bili su poznati po suvim šljivama, šljivovici, mlečnim proizvodima i drvnoj građi; na istoku Srbije – u Knjaževcu, i Zaječaru, pravljena su čuvena vina, a Smederevo i Požarevac su narasli kao tržišta preko kojih je išao izvoz, naročito tokom Carinskog rata s Austrougarskom. (…)

Čak su i sela u to doba doživljavala procvat, a napredak se osećao i u svakodnevnom životu. ‘Sela u ravnicama i dolinama bila su kompaktnija i usmerena ka poljoprivredi. Porodice su živele u glavnim domovima okruženim ambarima, štalama, mlekarom i sušnicama, bakarnim kazanima za pravljenje šljivovice i skladištima za suve šljive. Iza kuća su se obično nalazili voćnjaci. Do tog doba kuće su već postale savremenije, imale su temelje od kamena, zidove od opeka i zastakljene prozore’. (…)

Ovaj napredak je, izlaže dalje Đorđević, bio praćen izuzetnim poletom i u industrijskoj proizvodnji. Izvlačenje Srbije, tokom rata, od uništavajuće obaveze da mora biti otvorena za industrijsku robu iz Austrougarske, povoljno je uticalo na privredu. Dok su od 1873–1906. u Srbiji osnovana 144 industrijska preduzeća, od 1906–1911. otvorene su nove 284 industrijske firme – dvostruko više u šest puta manje vremena. Industrijska proizvodnja, u isto doba, porasla je sedam puta (…).

Sličan uspon doživela je tada i naša nauka. (…) Autor navodi ličnosti kao što su geograf Jovan Cvijić, matematičari Mihailo Petrović i Milutin Milanković, filozof Branislav Petronijević, lingvisti Ljubomir Stojanović i Aleksandar Belić, istoričari Stojan Novaković i Slobodan Jovanović, književni kritičari Jovan Skerlić i braća Bogdan i Pavle Popović… (…). Jednaki uspon doživljava i umetnost, kako u poeziji Milana Rakića, Jovana Dučića, Milutina Bojića ili Alekse Šantića, tako i u slikarstvu Paje Jovanovića i Uroša Predića (…).

Deo ovog kulturnog poleta može se objasniti i slobodom stvaranja, koju uživaju naučnici i umetnici. Ministar prosvete Andra Nikolić, pripoveda nam Đorđević, povodom Zakona o univerzitetu (usvojenog marta 1905), rekao je: ‘Mi predavanja ostavljamo na savest profesora kome je dotična katedra poverena i ne možemo administrativnim putem uvoditi nadzor toga kako će ih voditi. Ni ministar prosvete niti ikoji naročiti starešina ne može kontrolisati niti ocenjivati rad univerzitetskog profesora. U pitanjima kako će profesor nauku da predaje, u pitanju kako on misli o pravu, o politici, o društvu, o svim mogućim pitanjima koja dolaze u pretres nauke, ima samo jedan jedini sudija, a to je nauka’ (…).

Na kraju, Đorđević svoj rad završava opštim pogledom na odlike tadašnjeg srpskog društva, jednim odeljkom koji valja u celosti navesti: ‘Preimućstvo ovog socijalnog razvitka bili su njegovo egalitarijanstvo i demokratizam. Slabost mu je bila postojeći nesklad između prestonice, Beograda, i ostatka zemlje. Međutim, neke su tekovine bile zapanjujuće. Srbija se napokon priključila zajednici modernih evropskih nacija. Carinskim ratom s Austro-Ugarskom Srbija je stekla ekonomsku nezavisnost, neophodan dodatak političkoj nezavisnosti. Srpska vojska i finansijske snage bili su spremni za predstojeće ratove. Srpska kultura je prekoračila državne granice, dostigla je nacionalne razmere i stopila se s kulturom drugih Jugoslovena. Podloga tog procesa bila je demokratija, uvedena 1903. godine, koja je osnažila nacionalnu politiku i potonjim naraštajima zaveštala sećanje na jedno zlatno doba srpske istorije, koje se ponekad idealizuje’“

Zato, Srbine čitaoče, ne veruj Đorgoviću i drugosrbijanskim pretumačivanjima naše prošlosti. I kad ti u Danasu (20-21. avgust 2016) pišu da je u poslednjih petnaest godina u Srbiju ušlo 3,8 milijardi dolara američkih investicija, ti se seti da je Srbija zbog američkog NATO bombardovanja 1999. godine izgubila, po najnižoj mogućoj proceni proameričke NVO G17 plus iz 2000. godine, 29,6 milijardi dolara.

I pažljivo, Srbine čitaoče, izučavaj istoriju svog naroda.

Vladimir Dimitrijević

FSK

________

[1] Momčilo Đorgović, Tragedija jednog naroda / Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe, Službeni glasnik, Beograd, 2016.

[2] Milo Lompar, Duh samoporicanja, Catena Mundi, Beograd, 2015.

[3] Zoran Krstić, Borislav Grozdić, Kosovski zavet i srpska strateška kultura, Zenit / Magazin za umetnost, nauku i filosofiju 12/2012, str. 145-150.

[4] Vladimir Vujić, Od Špenglera do Svetog Save, Žagor, Beograd, 2013.

[5] Milovan Danojlić, Rusija, naša daleka majka, Catena Mundi, Beograd, 2015.

[6] Andrej L. Šemjakin, Ideologija Nikole Pašića (1868-1891), Zavod za udžbenike, Beograd 2008.
[7] Vasilij Štrandman, Balkanske uspomene, Žagor, Beograd, 2009.

8. Slobodan Antonić, Slika jednog doba, Srbi 1903-1914 / Istorija ideja (priredio Miloš Ković), Clio, Beograd, 205, str. 763-851.

[9] https://sr.wikipedia.org/sr/Materijalna_šteta_u_NATO_bombardovanju_SRJ, pristupljeno 24. avgusta 2016.

Fond strateške kulture