80 godina od ustanka u Beloj Crkvi – „Srbija se umirit ne može“

2
459

Sukob partizana i žandarma u službi okupatora koji se odigrao pre 80 godina u Beloj Crkvi kod Krupnja nekada je obeležavan kao Dan ustanka naroda Srbije. Već nekoliko decenija vlast ovaj datum briše iz zvaničnog sećanja i menja narativ o događaju.

Spomen obeležje u Radanovcima na mestu gde je ubijen Narodni heroj Žikica Jovanović Španac; Foto: Adam Radosavljević / Wikipedia

 

U Republici Srbiji se danas više ne obeležava 7. jul – Dan ustanka naroda Srbije. Istorija Drugog svetskog rata na ovim prostorima postala je mesto sveopšte konfuzije kad su u pitanju pobednici i poraženi. Pobednici se danas uglavnom označavaju kao „zli komunisti“ koji su, oslobodivši zemlju, „pobili cvet domaće inteligencije i poštene srpske domaćine“. S druge strane, četnički pokret generala Dragoljuba Draže Mihailovića proglašen je antifašističkim bez ikakvog činjeničnog utemeljenja – njegova težnja za restauracijom monarhije i kapitalističkog sistema, saradnja sa okupatorom kao i politika „krvi i tla“ očigledno su izbrisani iz zvaničnog narativa, a čest argument desničara jeste da su četnički zločini izmišljotina „komunističke istoriografije“.

Istorijski revizionizam je u poslednjih dvadesetak godina naneo veliku štetu ionako posrnulom srpskom društvu, a posledice ovog „intelektualnog zločina“ koji su počinili akademski istoričari (uz veliku podršku države) mogle su da se vide i na ovogodišnjoj „proslavi“ Dana pobede uz izvođenje ljotićevskih koračnica, o čemu je Mašina već pisala. Republika Srbija je, umesto dostojnog proslavljanja velike pobede, oplakivanjem tzv. žrtava komunističkog terora decidirano stala na stranu zločinačke fašističke ideologije čiji su izvođači radova bili poraženi 1945. godine. Ovim tekstom ćemo se podsetiti kako je počeo ustanak u Srbiji 1941. godine i skromno obeležiti ovaj veliki jubilej.

Društveno-političke prilike do izbijanja ustanka

Nakon vojnog sloma Kraljevine Jugoslavije u Aprilskom ratu 1941. godine, Sile Osovine su okupirale jugoslovensku teritoriju. Italija je na Kosovu s Metohijom uspostavila „Veliku Albaniju“ (u koju su uključeni i zapadni deo Makedonije i granični krajevi Crne Gore), Nemačka je kontrolisala strateški važna mesta poput Trepče i Kosovske Mitrovice zbog eksploatacije ruda, Bugarska je uzela delove Makedonije, Vranjski i Pirotski okrug, a Bačka, Baranja i Međimurje bili su u nadležnosti mađarskog okupatora. Sloveniju su podelile Mađarska, Italija i Nemačka. Prekomurje je pripalo Mađarskoj, Italija je formirala tzv. Ljubljansku pokrajinu, a severni i istočni delovi Slovenije direktno su priključeni Nemačkoj. Na prostoru Hrvatske i Bosne i Hercegovine, izuzev Dalmacije koju su držali Italijani, 10. aprila 1941. godine proglašena je klerofašistička marionetska tvorevina Nezavisna Država Hrvatska.

Da Vas podsetimo:  Put ka društvenoj imploziji

Teritorija Srbije bila je pod nemačkom vojnom upravom koja je od prvog dana vodila surovu politiku gušenja bilo kakvog otpora. Formirana je i kvislinška Komesarska uprava na čelu s Milanom Aćimovićem. Gorljivi antikomunista i bivši ministar unutrašnjih poslova u predratnoj vladi Milana Stojadinovića, Aćimović je izabran na to mesto voljom nemačkog zapovednika za Srbiju. Faktički, to kolaboracionističko telo nije smelo da deluje bez dozvole nemačke uprave i njegov zadatak, između ostalih, bio je da učestvuje u suzbijanju eventualnog oružanog otpora.

Za Nemce su jednu od većih opasnosti predstavljali studenti i studentkinje, lekari, advokati i bivši španski borci. Uz podršku kolaboracionista, Nemci su zaveli veoma strogu kontrolu života u Srbiji, što se najbolje može videti na primeru Beogradskog univerziteta. Pošto je Univerzitet bio poznat kao stecište revolucionarne omladine, trebalo je da se izvrši njegova „reforma“, a zapravo se radilo o žestokom suzbijanju komunizma. Glavnu reč u ovom procesu imao je zloglasni pokret Zbor sa Dimitrijem Ljotićem, Veliborom Jonićem i Vladimirom Velmar-Jankovićem.

Veliki deo nastavnog osoblja bio je uhapšen ili penzionisan, a studenti su uglavnom prešli u partizanski pokret. Komunistička partija Jugoslavije (u daljem tekstu KPJ) je od 1921. godine bila van zakona i delovala je konspirativno. Ona je bila svesna da se rat ne može izbeći, na šta je u martu 1941. godine ukazao tadašnji generalni sekretar Josip Broz Tito tokom savetovanja s članovima Pokrajinskog komiteta KPJ u Beogradu. Još od Pete zemaljske konferencije 1940. godine, komunisti su računali na borbu protiv fašizma i ništa nisu hteli da prepuste slučaju. Većina istaknutih jugoslovenskih komunista imala je tu prednost što je stekla iskustvo boreći se na strani republikanaca u Španskom građanskom ratu, a deo srpskih komunista imao je vatreno krštenje i u Aprilskom ratu. Nema sumnje da je ovo vredno iskustvo doprinelo da partizani pobedonosno okončaju rat na prostoru Jugoslavije.

Do 22. juna, kad je započela Operacija „Barbarosa” (napad Nemačke na Sovjetski Savez), komunisti u Srbiji nisu bili masovno progonjeni. Moskva je dobijala depeše od Tita u kojima se izveštavalo o organizaciji kadrova i pripremama za borbu. Komunisti u Srbiji su privukli pažnju kvislinškog Komesarijata za unutrašnje poslove zbog rasturanja letaka. Policija je imala pune ruke posla u praćenju i reagovanju na komunističke akcije u Srbiji. Konačno, na dan kada je Nemačka napala Sovjetski Savez, Centralni komitet KPJ je izdao proglas u kojem su omladina, radnici, seljaci i članovi Partije pozvani da se bore protiv „fašističkih bandita“. Za komuniste je to bio trenutak kada je otpočela dosledna antifašistička borba. Nakon nemačke invazije na Sovjetski Savez, usledila su i hapšenja i streljanja komunista po Srbiji, a kasnije su neki od njih završili i u paklu Banjičkog logora.

Da Vas podsetimo:  Vraćamo se lažno normalnom životu
Ustanički plakat koji poziva na borbu, 1941. godina

Ustanak u Beloj Crkvi

Ustanku u Srbiji prethodio je spontani masovni ustanak u istočnoj Hercegovini posle nemačke invazije na Sovjetski Savez 1941. godine, kao odgovor srpskog stanovništva na progon i zločine koje je počinila Nezavisna Država Hrvatska. Ipak, bez jake organizacije i discipline, uspeh ovog ustanka nije bio moguć. Glavni štab Narodnooslobodilačkih partizanskih odreda Jugoslavije (NOPOJ) bio je formiran 27. juna 1941. godine, na čelu s Titom i drugim rukovodećim komunistima (Milovan Đilas, Aleksandar Ranković, Ivo Lola Ribar, Svetozar Vukmanović Tempo). Još jedan važan datum je 4. jul (nekadašnji Dan borca), kada je u Beogradu održana sednica Politbiroa CK KPJ, na kojoj je doneta odluka o podizanju opšteg narodnog ustanka. Obrazovan je i Glavni štab Narodnooslobodilačkih partizanskih odreda za Srbiju, a potom je objavljen i proglas Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju s pozivom na otvorenu borbu protiv okupatora.

Potenciralo se nacionalno oslobođenje, ali je i socijalistički internacionalizam bio ključna komponenta partijske propagande. Prve akcije odigrale su se u Beogradu i one su podrazumevale paljenje garaža i transportnih sredstava, a na pruzi Niš–Leskovac presečene su telegrafsko-telefonske veze. Presudan datum za početak ustanka u Srbiji bio je 7. jul 1941. godine. Ovde ćemo izneti poznatu verziju samog događaja.

Na verski praznik Ivanjdan, u Beloj Crkvi kod Krupnja u zapadnoj Srbiji održavao se tradicionalni seoski vašar. Predsednik opštine Sredoje Knežević pokušao je da rastera stanovništvo usled „vanrednih okolnosti“, ali ga nisu svi poslušali. Tada je došla grupa boraca koja je pripadala Rađevskoj četi Valjevskog partizanskog odreda, kojom su komandovali lekar Miloš Pantić i apsolvent književnosti Živorad Jovanović, poznatiji kao Žikica Španac. Jovanović je taj nadimak dobio zbog svog učešća u Španskom građanskom ratu, kao pripadnik dobrovoljačkih Internacionalnih brigada, koje su se borile na strani republikanaca.

Partizani su tom prilikom održali vatrene govore i time su privukli još novih boraca. Nakon njihovog odlaska u šumu, pojavila se žandarmerijska patrola. Kvislinški žandarmi Bogdan Lončar i Milenko Braković zahtevali su da se narod raziđe, jer je okupator zabranio javna okupljanja. O tome je obavešten Žikica Jovanović Španac, pa su se partizani vratili kako bi razoružali žandarme. Pošto su žandarmi prvi zapucali, Jovanović je uzvratio paljbu i Lončar i Braković su poginuli na licu mesta. Pokupivši puške, Jovanović je navodno izjavio: „Ovako će proći svak ko digne ruku na naš narod“.

Da Vas podsetimo:  Napuštaju Lagunu zbog Lukasa

Savremeni revizionistički narativ o ovom događaju nastao je na osnovu knjige „Građanski rat u Srbiji 1941–1945“, čiji je autor bio ljotićevski emigrantski pisac Borivoje M. Karapandžić. Po Karapandžiću, akcija u Beloj Crkvi predstavljala je početak „komunističke revolucije u Srbiji“, a cilj komunista bio je „borba protivu srpskog naroda i za uspostavu komunističke diktature nad njim“. Nažalost, često se govori kako je akcija u Beloj Crkvi dan kada je „Srbin pucao u Srbina“ i kada je počeo „bratoubilački rat“. Namerno se ispušta činjenica da su Lončar i Braković kao kvislinški žandarmi bili u službi nemačkog okupacionog aparata i da su već počele represije nad komunistima i njihovim simpatizerima.

Plamen ustanka se raširio po celoj Srbiji, a kasnije i u drugim delovima okupirane Jugoslavije. Zbog svoje nesposobnosti, Milan Aćimović je ubrzo smenjen i postavljena je kvislinška Vlada narodnog spasa, na čelu s generalom Milanom Nedićem, velikim germanofilom i čovekom koji je prema revizionističkom narativu proglašen za „spasioca Srba“.

Spomen kompleks Bela Crkva; Foto: Vanilica / Wikipedia

Umesto zaključka

Nakon pobede u ratu i revoluciji 1945. godine, socijalistička Jugoslavija je slavila 7. jul kao Dan ustanka naroda Srbije. Posle „demokratskih promena“ 5. oktobra 2000. godine, ova tradicija je prekinuta 2001. godine, kada je Vlada Srbije ukinula praznik. U skladu sa skandaloznim Zakonom o rehabilitaciji, žandarmi Bogdan Lončar i Milenko Braković su 2008. godine rehabilitovani odlukom Okružnog suda u Šapcu. O tome je izvrstan tekst napisao istoričar Milan Radanović.

Predstavnici akademskog istorijskog revizionizma uradili su svoj prljavi posao doprinevši urušavanju kulture sećanja na ovaj, ali i na druge važne događaje iz socijalističkog perioda. Iako po značaju pripada slobodarskoj tradiciji srpskog naroda, Sedmojulski ustanak je svesno prepušten zaboravu. Ovaj datum ne treba da služi kao puko sredstvo nostalgije, nego da nas podstakne da stvaramo pravednije društvo i da nas podseća da nikad nije kasno za odlučujuću borbu protiv fašizma i kapitalizma.

Autor: Aleksandar Nikolić

IZVOR: Mašina

2 KOMENTARA

  1. „Partizani su tom prilikom održali vatrene govore i time su privukli još novih boraca.
    Nakon njihovog odlaska u šumu, pojavila se žandarmerijska patrola.“?!
    Зашто су партизани “оdržali vatrene govore“, а онда се повукли „u šumu“, и
    тако народ оставили на цедилу?
    Ако су имали храбрости да “одрже ватрене говоре“, морали су стећи и храброст
    да остану до краја, а они то нису урадили?
    Да су остали до краја, не побегавши у шуму, а било их је више десетина, вероватно
    би успели да разоружају та два жандарма, и не би дошло до крвопролића!
    Зашто су побегли, а пре тога потпалили народ на револт, и то на ЦРЕКЕВЕНО-
    НАРОДНОМ САБОРУ?
    Намера им није била часна јер су злоупотребили црквено-народни сабор, бројност,
    масу присутних, а сами нису били у стању да организују такав скуп, неки свој скуп,
    не нарочито тако и толико масован као што је то било на Ивањданском сабору
    7. јула 1941.
    Уосталом, колико је било уопште бројно стање назови комуниста, уочи и почетком
    рата?
    Бројно стање се уопште не помиње, а зашто?
    Деца и унуци назови тих комуниста су као плаћеници Запада учествовали у смени
    комунизма и довођењем “демократије“ 5. октобра 2000. године.

  2. 7 јули 1941 је почетак братоубилачког рата који се 1945 године наставио искорењивањем свих лица, група, друштвених слојева и класа које су се супротстављале апсолутној диктатури комунистичке партије и остваривању пројеката бољшевичке утопије.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime