Pojavljivanje dece u žiži političkih događaja svakako nije vrhunski domet naše civilizacije ali je rezultat procesa koje smo odavno dobrovoljno prihvatili i normalizovali. I sada se nalazimo, zato što je promena konstanta, na pragu novog nivoa dekadencije elementarne društvene etike
„Ako svi moraju patiti da bi stradanjem platili večnu harmoniju, šta će onda deca tu?“ – postavljajući jedno od najvećih pitanja u čovečanstvu, Ivan Karamazov, lik remek-delo unutar romana iste vrednosti, ne otvara samo vrata u bezdan metafizičke etike nego, zahvaljujući umeću i senzibilitetu svog tvorca, priziva duboko saosećanje za patnje nevinih, navodeći čitaoca da se, šta god da je prethodno mislio o opštem problemu dobra i zla, duhom zapita o opravdanosti sveta u kome pate najčistiji.
Slike petogodišnje devojčice koju roditelji zlostavljaju mažući je i hraneći fekalijama i malenog dečaka koga su pred majčinim očima rastrgli psi, izazivaju u zdravom čoveku gotovo nepodnošljiv osećaj besa i nemoći koji mogu da nadjačaju osećanje tuge. Baš zbog toga Ivan Karamazov i postavlja dete u centar svoje filozofske metafore – neupitna i apsolutna, dečija nevinost iz koje bi trebalo da proistekne pravo da budu pošteđeni stradanja, nalazi se u najgrubljem kontrastu sa načinom na koji funkcioniše realan svet.
U njemu, kakav je danas, za detinjstvo ima sve manje mesta. Kao naličje infantilizacije odraslih pojavljuje se svojevrsna neosetljivost, možda čak i zavist, ne prema konkretnoj deci, kao ranjivim pojedincima u zajednici, nego prema detinjstvu, kao vremenu koje izgleda mistifikovano i suvišno, te mora biti racionalizovano, tako da se razlike između doživljaja stvarnosti deteta i odraslih učine što beznačajnijim.
Na krajnjoj tački ove namere nalaze se, bez sumnje, manijakalni umišljaji i zlostavljački porivi, ali mnoge pojave koje svima nama danas izgledaju normalno, korisno ili bezazleno, u stvari su delovi kulturnog mehanizma za ukidanje detinjstva.
Sekularizovan, utilitaristički čovek sadašnjice doživljava iracionalno i bezbrižno doba odrastanja kao inverziju jedinog sveta u kome njegov sistem vrednosti funkcioniše. U stvarnosti deteta, najveći uspesi materijalističkog gladijatora mogu da vrede manje od gumene loptice ili omiljenog plišanog zeca, čak i nakon što je opran na pogrešnih sto stepeni u mašini za veš. To pojedinca nekada relaksira, ali uznemirava sistem, stoga nije preterano reći da je detinjstvo najveći neprijatelj posthumanog sveta. Iz deteta je, naime, najteže istisnuti ljudskost.
Imitacija sazrevanja
Paralelno sa dopuštanjem, a neretko i forsiranjem preranog odrastanja, što se često pravda jednostavno duhom vremena i nekontrolisanom dostupnošću sadržaja koji decu suočavaju sa informacijama neprimerenim uzrastu, prisiljavajući ih tako da grade ad hoc mentalne reakcije koje samo imitiraju sazrevanje, postoji, sasvim suprotna po prirodi, jedna egoistična fascinacija detinjstvom.
Hiljade mališana širom sveta odrastaju pred kamerama telefona svojih roditelja potpuno nesvesni da je mali crni uređaj neprirodni dodatak svakodnevici i način na koji njihova intima postaje javna. Milioni odraslih ljudi, sa druge strane tog fenomena, sa iskrenom ganutošću prate video snimke u kojima deca ne rade ništa neobično, nego prosto bivaju deca – hrane se, spavaju, smeju.
To nije teško razumeti, malo je sadržaja koji mogu momentalno da izazovu toliko lepih emocija kao što je osmehnuto lice deteta. Iako mi svakako nismo domoroci koji veruju u to da fotoaparat može čoveku da oduzme dušu, deluje da su oni bolje razumeli suptilnu zamku tehnike, jer sigurno je da neprekidno prisustvo kamere, preko koje hiljade ili čak milioni nepoznatih ljudi vire u mali svet deteta više može da oduzme nego da pruži tom istom mališanu.
Odavno smo već navikli na to da se maloletnici, nekad čak i predškolska deca, pojavljuju u televizijskim formatima za odrasle, mahom u muzičkim takmičenjima, gde nakon što su otpevali odabrane pesme, često potpuno neprimerene svom uzrastu, bivaju javno ocenjivani od strane žirija. Deca nisu pahuljice, niti je potrebno da to budu, ali detinjstvo jeste jedan delikatni, pre svega emotivni prostor, čije su granice veoma krhke.
Ujedno, to je ograničen prostor u koji ne može da stane sve što odrasli čovek, najčešće roditelj, ponekad iz najboljih namera, poželi da natrpa unutra. I dok je do same karikature produženo trajanje mladosti, jer niko ne želi da bude star, detinjstvo je svedeno na onaj kratki period koji dete uspe da proživi dok ga ne gurnu na igralište među drugare, sa telefonom u rukama. Od tog trenutka, ono je prinuđeno da se samo snalazi u svetu odraslih.
Potisnuta frustracija
Međutim, dete kao politička kategorija u našem javnom prostoru figurira kontinuirano bez mnogo kontroverzi. Najčešće kao refren predizbornih slogana, omiljena meta propagande namenjene običnim ljudima, biračkom telu. Iako pojavljivanje dece u predizbornim spotovima REM sankcioniše, ona su ipak tu, kao fraza ili kao deo programa, kako ko želi da vidi, uglavnom, može se reći da su još uvek, bar na nivou političke strategije, prepoznata kao ultimativna vrednost zajednice.
To je kategorija sa ogromnim političkim potencijalom, shodno tome, u javnom diskursu je fleksibilna, tako da se sužava, ali mnogo češće širi, u zavisnosti od interesa određene grupe. Jasno je da, izuzev možda u infantilnom društvu u kome jedna voditeljka komercijalne televizije, u ranim pedesetim, skoro svakog vikenda u svojoj emisiji izgovara rečenicu „mi, devojke“, studenti nisu deca u biološkom, socijalnom i mentalnom smislu. Ali danas ih veliki broj ljudi u Srbiji tako doživljava. To je simbolička preformulacija, kada više nije bitno šta nešto jeste, već šta ono znači.
Još od samog početka protesta, u jesen prošle godine, bilo je jasno da nam se događa društvena kriza, a ne politički bunt. To je istovremeno dobro i loše. S jedne strane, dug period potiskivanja kolektivne frustracije morao je da se okonča, i to je bila spontana mogućnost, mada nažalost izazvana tragedijom, da se pokrene društveni dijalog i da se pronađe konsenzus o najvažnijim stvarima, kako bi se izbegli kasniji radikalniji ishodi.
Neprijatna strana ove situacije jeste dubina krize koja, bar se tako čini, periodično uspeva da šokira obe strane društvenog sukoba, dok u stanju neprekidnog šoka drži onu treću i najomraženiju. Intenzitet emocija koje su involvirane u protest od samog početka krize jasno je ukazivao na udaljenost rešenja. I to je takođe nešto sasvim razumljivo. Stradali su ljudi, obični i nedužni, sa kojima svako može da identifikuje ne samo sebe, u egocentričnom strahu za život, nego pre svega one koje voli. Na prvom mestu, svoju decu.
U stanju uzavrele afektacije koja preterano dugo traje, kolektiv postaje rezistentan na određeni nivo emocije, i tada stvari počnu da izmiču kontroli u potrazi za novim stimulansom
To je jedan od razloga iz kojih se Srbija već skoro godinu dana nalazi izvan polja političke realnosti, do grla u domenu antipolitike. Stalno insistiranje predstavnika vlasti, i generalno, kritičara studentskih pa onda i građanskih blokada, protesta i pokreta, na neophodnosti uvođenja krize u tokove političke borbe ostaje jalovo ne zbog toga što, kako često govore, suprotstavljena strana nema šta da ponudi u kontekstu pragmatičnog političkog delovanja, nego zato što oni koji podržavaju tu opciju uopšte ne žele novi politički program nego etički i egzistencijalni preokret.
Iz toga proishodi i karikaturalni prikaz stvarnosti, dobra i zla, biblijska frazeologija i preovlađujuća emocija bunta. Društvo se nalazi u stanju produženog afekta, koji onemogućava, inače neosnovano obogotvoreni, ali ipak potrebni dijalog, kao neki vid kultivisanog i strukturiranog nužnog susreta aktera koji dele isti socijalni prostor, makar i nevoljno.
„Pumpanje“
Zajednica, kao i pojedinac, ima potrebu da svoja osećanja izrazi slobodno i u punoći intenziteta. Njeni članovi nadahnjuju se međusobno, podstičući nekada utihnule emocije da se razgore iznova. Zato deljeni emotivni naboj može da traje dugo – i sve smo to videli u prethodnim mesecima.
„Pumpanje“ je u stvari upravo to, nekada posledica autentičnog doživljaja, nekada medijske manipulacije. U svakom slučaju, mehanizam savršeno logičan i prirodan, bez obzira na to da li nam se dopada sadržaj koji afirmiše. No ipak, postoji li granica? U stanju uzavrele afektacije koja preterano dugo traje, kolektiv postaje rezistentan na određeni nivo emocije, i tada stvari počnu da izmiču kontroli u potrazi za novim stimulansom.
Već smo se navikli na srednjoškolce, pa čak i učenike osnovnih škola kao političke subjekte. To nije jučerašnji fenomen, naše najpoznatije dečije pozorište nosi ime po dečaki bombašu. Kada je u programu Javnog servisa, pre par meseci, jedan dečak izneo političko mišljenje, prorežimski deo javnosti reagovao je burno, pozivajući se na društveni dogovor koji decu treba da drži podalje od aktuelnih zbivanja, budući da nemaju iskustveni a ni emotivni potencijal da ih razumeju.
Ipak, postavlja se pitanje održivosti te distance u vremenu koje je, kako stoji i na početku ovog teksta, desakralizovalo detinjstvo sa težnjom da ga ukine. Deca odrastaju u konkretnim porodicama i tu usvajaju znanja o svetu, ali i moral. Kada kažemo da dete u stvari samo ponavlja ono što je čulo nismo ubedljivo diskvalifikovali autentičnost njegovog stava – i odrasli najčešće samo ponavljaju ono što su čuli.
Pojavljivanje dece u žiži političkih događaja svakako nije vrhunski domet naše civilizacije ali je rezultat procesa koje smo odavno dobrovoljno prihvatili i normalizovali. I sada se nalazimo, zato što je promena konstanta, na pragu novog nivoa dekadencije elementarne društvene etike.
Ostaviti decu na miru
Probudili smo se jednog jutra u ambijentu u kome je sasvim prihvatljivo govoriti o roditeljima koji „trguju“ svojom decom, o upokojenoj deci „prodatoj“ za novac ili popularnost, o tendencioznom i malicioznom momentu u pesmi čiji je protagonista kraljica Marija Karađorđević i mogućem provociranju unesrećene majke, o tome da li je majka prethodno ostavila svoje dete, da li je u žalosti ako nije u crnini, kako je primereno biti tužan: ta je retorika koliko nezdrava da, osim što ni u nagoveštaju nije politička, asocira na kolektivnu mentalnu bolest.
A na vrhuncu, ili se barem nadam da je to vrhunac, desila se najopasnija artikulacija besa. Nakon što je majka pokojnog Stefana Hrke određene pesme čiji je zvuk dopirao iz Pionirskog parka doživela kao provokaciju i posipanje soli na ranu, podrška njenom štrajku projavila se kao mržnja, ali ovog puta ne samo prema „ćacadi“, nego po prvi put i prema njihovoj deci.
Došli smo do te tačke, da udaramo jedni drugima baš na najmilije. I sa obe strane to se uglavnom opravdava na isti način – oni su prvi počeli
Stotine, ako ne i hiljade komentara odraslih ljudi koji su u identifikaciji sa gospođom Hrkom pronašli izgovor i opravdanje da više ne štede ni decu preplavile su društvene mreže. Ako je dete ćacija ćaci, onda još u kolevci zaslužuje sve najgore, i što se plastičnije opiše zlo koje mu se priziva, to je autor komentara moralno superiorniji.
Ja sam se lično suočila sa ovom inverzijom principa pravednosti još proletos, kada sam na svojim društvenim mrežama izrazila sumnju u to da je na protestu petnaestog marta upotrebljen zvučni top. Budući da sam u tom trenutku bila trudna, moje, tada nerođeno dete, a ne ja, postalo je meta pravedničkih kletvi, budući da su neistomišljenici ispravno pretpostavili da mi je ono najsvetije i najdraže.
Nije, dakle, više važno što je ujedno to samosvojno biće bez krivice. Došli smo do te tačke, da udaramo jedni drugima baš na najmilije. I sa obe strane to se uglavnom opravdava na isti način – oni su prvi počeli. Možda će u nekoj budućoj monografiji o našem istorijskom trenutku podatak o tome ko je počeo biti relevantan, danas se čini da je mnogo važnije to da se sa ovom nesrpskom i neljudskom retorikom odmah prestane.
Mi smo narod koji mora da gaji naročitu osetljivost prema deci, jer su samo srpska deca umirala u logorima koji su samo za njih napravljeni. Neprihvatljivo je brisanje granice koja čuva dečiji svet od nas. „Je li istina da smo svi ovako zli i prokleti, ovako crni i vragu prodani, kako jedni druge predstavljamo?“ – pitao se Pera Todorović još 1893. godine.
Danas obe Srbije, a sve glasnije, i ona treća, bez oklevanja uzvikuju da jesu, crni i vragu prodani oni drugi, protiv kojih se bore. I to je legitimno, jer predstavlja realnost koju moramo da proživimo, i do koje smo došli dugim putovanjem kroz istoriju.
Intimno, sasvim mi je svejedno na koju me stranu svrstavaju čitaoci ovog teksta, jer je njegova jedina poruka u stvari molba koju bih volela da nisam nikada morala da napišem – možemo li da ostavimo decu da se igraju bezbrižno u svojim detinjstvima? Može li ponovo da postane društveno neprihvatljivo proklinjanje i vređanje ma kog i ma čijeg deteta? Da li nam je ostalo barem toliko svesti i čojstva, dobrote i ljudskosti, da zaštitimo decu?
Jer, kako kaže Ivan Karamazov, „ja ne govorim o patnjama velikih, oni su jabuku pojeli, i đavo neka ih nosi.“
autor:Tajana Poterjahin, rođena 1987. godine u Beogradu, diplomirala je etnologiju i antropologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Autor je romana „Mučitelj” (Novi književni krug, 2012), „Varoška legenda: Prvi sneg” (Čigoja štampa, 2017; Dereta, 2021), „Varoška legenda: Đavolji tefter” (Dereta, 2021), „Varoška legenda: Neman” (Dereta, 2022) i „Vukovi i pastiri” (Dereta, 2023). Ekskluzivno za Novi Standard.
Naslovna fotografija: Tanjug/AP Photo/Darko Vojinovic
