ACULA, srpski ratni konj,SRBIJA
Muzej u Šapcu krije priču o Aculi, koji je sa svojim vlasnikom prošao sve golgote – od Cera do Krfa i nazad, a sahranjen je kako i dolikuje – vojniku.
Priča o konju Aculi iz mačvanskog sela Uzveće po mnogo čemu podseća na scenario filma Stivena Spilberga, „Ratni konj“.Štaviše, Aculina ratna odiseja je kudikamo dramatičnija od one prikazane u filmu, jer je sa svojim vlasnikom prošao sito i rešeto ratova od 1912. do 1918, uključujući i povlačenje preko Albanije.Za vreme snežnih mećava Acula je grejao svoga gospodara i spasao ga od sigurne smrti. Galopirao je na Mačkovom kamenu i Drinskoj bici. Tokom Kolibarske bitke vojevali su u prvim redovima.Vukao je i nosio iznemogle i iscrpljene po Albanskim gudurama. Acula se izdvajao od drugih konja po hrabrosti, snazi, poslušnosti i lepoti. Doživeo je duboku starost i sahranjen uz sve vojničke počasti.
Ova veličanstvena životinja pripadala je Dragomiru Rajiću (1886 – 1974), zemljoradniku iz sela Uzveće, udaljenom petnaestak kilometara od Šapca. Bio je to snažan jahaći konj,vičan ratovanju, sjajne crne dlake i uvek poslušan. o kome je Dragomir brinuo od kako se rodio, pa se među njima vrlo rano uspostavila čvrsta veza.
Dragomir je kao borac konjičkog puka Drinske divizije vojevao u oba Balkanska i Prvom svetskom ratu, a pošto je i Acula bio vojni obveznik, morao je da ga vodi sa sobom. U Mačvi je, inače, oduvek bilo dobrih konjanika, a bilo je uobičajeno da se zajedno regrutuju konj i vlasnik, jer niko nije mogao bolje da brine o potrebama konja od njegovog gospodara.
Dragomir i Acula učestvovali su u Kumanovskoj i Bregalničkoj bici, da bi potom nastavili ratovanje u Prvom svetskom ratu: Cerska, pa Kolubarska bitka, a u međuvremenu borbe na Drini i Mačkovom kamenu. Usledilo je povlačenje preko Albanije, kada je Acula tokom snažnih mećava u Albanskim gudurama grejao svog gospodara i spasao ga od smrzavanja. Stigao je Dragomir sa konjem i na Krf, a potom su učestvovali u probijanju Solunskog fronta. Po povratku u Srbiju, stigli su sve do Osijeka, gde je Dragomir sa konjem demobilisan, pa su se 1919. godine vratili kući u Uzveće – priča Svetlanka Milutinović, muzejski savetnik u Narodnom muzeju u Šapcu, gde se čuva sedlo koje je koristio Dragomir Rajić.Sedlo je Muzeju 1992. poklonio je Dragomirov unuk Dragoljub Rajić, profesor srpskog jezika i pesnik iz Uzveća, nakon što je decenijama ležalo u štali na porodičnom imanju.
Dragoljub nije imao dece, ali je njegova sestra Radojka priču o dedi i njegovom konju prenela svojim potomcima.
Njih dvojica prešli su hiljade kilometara pod kišom metaka, izloženi hladnoći i gladi, provlačeći se kroz ruševine gde je i čoveku teško da prođe, a kamoli konju…Dragomir je gledao kako mrtve ljude bacaju u more i, iako su tokom povlačenja preko Albanije mnogi pomrli od gladi i iscrpljenosti, on nije želeo da ostavi konja.
Jedna od najtežih prepreka koju je trebalo savladati u Albaniji bila je reka Maća, a okolo močvarni teren…Tu su stradali mnogi naši ljudi. A Acula je uvek išao prvi, pre drugih konja, jer je uvek trebalo da jedan konj prvi pređe prepreku da bi ostali krenuli za njim. Acula bio tako dobro dresiran da je Dragomir davao i drugima da ga jašu kada je trebalo savladati neku prepreku. Konje su utovarivali na francuske brodove tako što su im ispod stomaka podvlačili šatorsko krilo vezano konopcima, a onda ih podizali. Prava je sreća da se Acula vratio živ u Uzveće, jer su pri povlačenju kroz Albaniju bili veliki gubici i ljudstva i konja. Spasen je, tvrde, tek svaki deseti konj.
Kroz kiše metaka i serpentine probijali su Solunskom frontu, terali su neprijatelje čak do Osjeka. 7 godina su vojevali i prešli hiljade kilometara, sve dok se 1919. nisu demobilisali.
Po povratku u Uzveće Dragomir je Aculi dao „doživotno voljno“ – nije više radio seljačke poslove ni vukao čeze jer je svoje odužio. Samo ga je hranio i negovao. A kada je 1932. Acula uginuo, Dragomir je pozvao preživele saborce na sahranu, a sahranio ga je kao što dolikuje borcu – uz sve vojničke počasti.
Acula je sahranjen na obodu sela, pored pašnjaka na kojem je za života pasao. Aculin grob nalazi se između nekadašnje ciglane i bunara .
Svojevremeno su Rajići na tom mestu imali i jednu kolibu. Dragomir je svakoga dana radio na njivi, a pošto je bio druželjubiv, često su mu svraćali prijatelji, sa kojima je, uz rakiju, pretresao svakodnevne probleme i prebirao po uspomenama.
Aculu, kažu, nikada nije zaboravio.
Na porodičnom imanju Rajića u Ulici Dragomira Tanasića u Uzveću još uvek se nalazi štala u kojoj je boravio Acula, kao i niz objekata iz tog vremena, uključujući i čeze.
