Napomene na početku
Kome se dalo da 20. maja 2021. godine ustane ranije, bar oko osam, mogao je iz jedne “analitične” televizijske emisije saznati da je “Srbija u diplomatskoj ofanzivi”.
Baš tako, iako je tri dana ranije na jednom sajtu objavljeno da Zapad nimalo diplomatski, čak “hohštaplerski… žuri da se otarasi problema Kosova i natera Srbiju da ga prizna uz sitne kontraustupke”.
Pokuša li “obično dobro neobavešten” čitalac ili slušalac da se snađe u tim diplomatskim protivrečnostima, saznaće od Vladislava Jovanovića (1933), nekadašnjeg jugoslovenskog ministra spoljnih poslova, da je pomenuta žurba uzgredna jer Zapad i inače smatra da “razbijena Jugoslavija i svi njeni delovi pripadaju samo njemu”, te da je “kontrolisanje tih delova… lak i jeftin način, što je činjenica koja i danas traje”, dok je stvarna žurba usmerena na “veliku geopolitičku ofanzivu protiv drugih suparnika, Rusije i Kine”.
Mimo toga, Jovanović će reći da te “uzgrednosti” ne bi ni bilo da isti taj Zapad nije pogrešio što je otezao sa prijemom Srbije u Evropsku uniju, “a forsirao NATO” (ne kaže u čemu i u koje svrhe), čime je Srbiji ostavio dovoljno prostora i vremena da održavanjem “dobrih odnosa sa svim zemljama” stekne brojne “plodove i poene, ali i zavist a možda i nezadovoljstvo što se mala zemlja na Balkanu afirmiše kao nezavisna jer – sutra može da postane zarazan primer i za neke druge”.
Zaista je teško razabrati da li se u svemu tome naslućuje jadikovka što je Žak Delor (1925), evropski posrednik u tek načetoj jugoslovenskoj krizi, prečuo predlog Slobodana Miloševića (1941-2006) “da se Jugoslavija po kratkom postupku primi u Evropsku uniju i (tako)… izbegnu unutrašnje protivrečnosti” ili je, možda, Jovanović naknadno shvatio da će Srbija, kao deo razbijene Jugoslavije, baš kroz “pogrešno zapadno otezanje” biti lakši plen zločinačkom Zapadu.
Da je bavljenje “pogrešnim otezanjem” samo poštapalica za naivne, kao potvrda može poslužiti i pitanje koje u pominjanom tekstu postavlja Borisav Jović (1928), u rečeno vreme član Predsedništva Jugoslavije, “kako je moguće da Arapi i Jevreji pregovaraju 50 i više godina a narodima u Jugoslaviji nisu dali ni 50 dana za pregovore nego je van granica odlučeno da ta zemlja treba da se raspadne. On veruje da je razlaz mogao da se reši bez rata – samo da su tako htele zapadne sile”. Kaže tako jer mo možda ne znajući da Jevrejima i Arapima nije ograničeno vreme za pregovore jer Jevreji ratuju (i pregovaraju) pod zaštitom međunarodno kažnjivog antisemitizma, dok Srbi sa kućom koju su “podigli nasred puta”, kako to “naučno” tumači Jovan Cvijić (1865-1927), već vekovima u ratnom stanju i bez stvarnih mogućnosti da se sa nekim nađu u korisnim pregovorima, uporno opstaju pod pritiscima najcrnjeg i uvek otvorenog antisrbizma, ne samo najbližih suseda.
U odnosu na antisrbizam, antisemitizam je dečja igra
U svojoj knjizi o Slovenima iz Turske, francuski slavist Siprijan Rober (1807-1865) predstavio je razlog koji srbske neprijatelje uporno održava u stanju najnakaznije genocidnosti:
“Nemačka nauka uzalud se sili, da nam predstavi Slovene kao uljeze u Evropi, međutim… oni su bili u Evropi pre Gota, tih nemačkih otaca. Može čak da se kaže da je Nemačka postala samo rasparčavanjem slovenskih kraljevstava, (da se) današnja Austrija sastojala samo od Slovena, a u Pruskoj, sve do 16. veka – uljez je bio Germanin, koji je tu živeo samo kao poljski vazal”.
Znajući sve to, on je srbskome narodu dao naziv početni narod majka, a njegovom jeziku, srbskom, naziv jezik-majka.
Pa, kad je već tako, onda to znači da je ljudska civilizacija iznikla iz krila srbskoga naroda. Neoboriv dokaz za takvu tvrdnju jeste činjenica da danas jedino srbski narod broji 7529. godinu; svi ostali narodi mnogo su mlađi i nastajali su na temeljima i tekovinama srbske civilizacije.
Oni “ostali” – opterećeni kompleksom Agare, sluškinje koja je Avramovom bezdetnom, jalovom braku rodila dete (1 Moj. 16, 1-15; Gal. 4, 23-25) -, duhovno jalovi, smešteni “na začelju stvaranja civilizacije u Evropi”, vrlo su se trudili da srbskoj civilizaciji dođu glave, čemu ponajbolje svedoče opšteprihvaćene zablude o navodnom primatu rimske i grčke civilizacije.
Da se zaista radi o zabludama kazuje nam Vergilije (70. pre Hrista – 19) u Enejidi da je celih trinaest vekova ranije, na Apeninsko poluostrvo stigao Enej sa svojim Srbima (Trojancima, Dardancima, odnosno Sarbanima) i tamo, uz pomoć zatečenih Srba (Etruraca, Rasena), porazio neka nesrbska plemena pridošla sa strane. U normalnim uslovima moglo bi se očekivati da će pobednici nametnuti “ostalima” svoja pravila, svoje moralne nazore, svoje kultove, svoje običaje i, u zavisnosti od vremenskog trajanja novouspostavljenih odnosa, i neka od svojih civilizacijskih dostignuća, jezik i pismo, pre svega.
Ali, ne, blagodareći sopstvenoj širokogrudosti i prekomernoj naivnosti, jedino što se Srbima, i pored pobedničkog ratnog ishoda na Apeninskom poluostrvu, nije dalo da izbegnu, jeste docnije bračno (porodično) mešanje pobeđenih i pobednika (najpre otmicama Sabinjanki, odnosno Srbkinja) i, posledično, rađanje novog naroda – Rimljana. Pa se, u takvim uslovima, desilo ono što se moralo desiti: boginja Hera užasavala se i same pomisli da bi Srbi u novoj državi mogli preuzeti vodeću ulogu, a bog Jupiter obećao je da će srbski (dardanski) jezik biti uklonjen i da će novom (hibridnom) narodu biti darovan drugi jezik, latinski.
Da se baš to i dešavalo, potvrdu nalazimo u vremenski nešto starijem delu pod naslovom Origines, u kome Marko Porcije Katon (232-147. pre Hrista) piše da je poslednji rasenski (etrurski, rašanski, srbski) grad pao pod rimsku vlast 296. godine pre Hrista, ali da mu Rimljani, i pored stvarne nadmoći, nisu u potpunosti mogli nametnuti latinsko pisanje. Ili, kako to čitamo na drugome mestu, “kada drevni Rašani-Etrurci više nisu imali nikakvih sloboda pod osionim rimskim gospodarima, oni su tragove o sebi ostavljali na nadgrobnm spomenicima: na svom jeziku i pismu”.
Kod Pavla Solarića (1779-1821) čitamo da mnogi fenički (čije je ime izvedeno od reči Veneti) i egipatski došljaci, kasnije prozvani Grci, “zadugo, i gotovo nikada nisu imali svoje zajedničko narodno ime, nego koliko državica toliko i imena”, ali su uspeli da u zaborav potisnu starosedeoce onih krajeva koje su zaposeli po dolasku u sadašnja staništa. A bila su to plemena koja su “najpre govorila na narečjima jednoga istog zadunavskog, u svim vremenima vrlo raširenoga jezika” koji grčki pisci prepoznaju kao starosrbski. Strabon (63. pre Hrista – 23) tvrdi da su “Geti sa Rašanima govorili jedan i isti jezik”, te da je “jezik Dačana i Geta isti… uistinu trački, ili getski, ili sarmatski”, Prokopije (500-565) piše da “Anti i Sloveni pripadaju istoj rasi i govore isti jezik i da su se oba ova naroda nazivala Sporima, to jest Srbima”, a Laonik Halkokondil (1430-1470) koji Tribale identifikuje kao Srbe, kazuje da se “Tribali, Mizi, Iliri, Poljaci, Sarmati između sebe služe istim jezikom.
Pa francuski istoričar Fistel de Kulanž (1830-1889), u svojoj studiji o pravu u državama staroga veka (1864) baveći se izvesnim etnološkim kategorijama, kaže da su Jelini, kao novodošli u zemlju danas zvanu Grčka, porobljavanjem mnogobrojnijih srbskih starinaca (prema svojim podložnicima bili svirepi, ili grki, odnosno grci, kako se to može čuti u nekim starijim govorima), postepeno preuzimali najveći broj njihovih kultova, pre svih kult porodice, kult ognjišta, kult braka, kult svojine, kult umrlih, i na njima temeljili ne samo svoje navodno prvenstvo na osvojenim teritorijama, već i svoju buduću civilizaciju kojoj danas sav “kulturni” svet priznaje prvenstvo.
Za početak, da bi se do toga i takvog prvenstva došlo, izmišljena je nekakva “seoba Slovena” tokom 6. i 7. veka, kao “naučna” podloga za stvaranje predstave o Srbima niotkuda, odnosno za prikrivanje i, čak, potpuno brisanje srbske prošlosti i duhovnosti srbskog naroda.
Posle je krenulo po receptu koji se i danas primenjuje: Srbi uvek svima na udaru!
Potom je domišljena priča o Slovenima koje je trebalo opismeniti, gatka u kojoj je glavna uloga dodeljena solunskoj braći Ćirilu i Metodiju kao “pronalazačima” onoga što je, prema proračunima profesora H.T. Vaterbolka (1924-2020) s Univerziteta u Groningenu/Holandija, nastalo u Vinči pre bezmalo šest hiljada godina, a što je, prema istraživanjima Radivoja Pešića (1931-1993), bilo “izvor pismenosti za mnoge civilizacije ili su pod njegovim uticajem nastale brojne pismenosti s obzirom na njegovu najraniju pojavu”. Ili, kako on tu misao proširuje, “ostali su narodi u većoj ili manjoj meri preuzimali znakove za svoje pismo od vinčanskog direktno ili indirektno, neki znaci su preneti sa svojim identičnim oblikom, neki su stilizovani, dok je od nekih preuzeto samo nadahnuće”. (Podrazumeva se da je i današnja srbska ćirilica, odnosno srbica, nastajala izvesnim prestilizacijama izvorne vinčice).
I takav kakav je “naručen”, ćirilmetodijevski “izum” nije bio po volji crkvi u Rimu; vidimo to iz pisma pape Jovana VIII (872-882), kojim 879. godine traži od moravskog kneza Svatopluka (830-894) da Metodija (815?-885) koji je tamo “razvio svoj misionarski rad”, pošalje u Rim jer “drukčije uči, no što je bio obećao”. Istovremeno, papa piše i Metodiju i, uz poziv da dođe u Rim, “prebacuje mu upotrebu slovenskog jezika, koga mu je zabranio”.
Na to papsko “iskustvo” naslonila se rimokatolička crkva (ili jeres u hrišćanstvu) kada je 1059, pet godina po odricanju od Hristove vere, na jednom saboru svojih prelata u Solinu (kod Spljeta) srbsku ćirilicu nazvala “đavoljim izumom”.
Pa je posle sve pošlo “đavoljijem tragom”.
Kako su, u međuvremenu, pored verskih titula (episkop Rima, namesnik Isusa Hrista, knez apostola, namesnik Svetoga Petra, vrhovni sveštenik sveopšte Crkve…) pape sticale i političku vlast (najpoznatija je suveren države Grada Vatikana), moglo se desiti da Ugri, ili Madžari, Srbima geografski najbliži, “po službenoj dužnosti”, odnosno po papskom nalogu, krenu u krstaške ratove protiv svojih srbskih suseda.
Počelo je to pohodom ugarskog kralja Bele III (1172-1196) protiv srbskih “jeretika” u Bosni, a Vatikan je, uvek preko Ugarske, narednih dvestotinak godina, do vremena pape Grigorija XII (1326-1390-1417), petnaestak puta “krstašio” protiv pravoslavnih Srba u Slavoniji, Bosni i Dalmaciji, sve sa ciljem da ih rimokatolicizuje i “ukine” kao tvorce izvorne evropske civilizacije. S razlogom je češki istoričar i političar František Palacki (1798-1876) napisao da je dolazak Madžara u Panoniju najveća nesreća koja je ikad zadesila Slovene.
Naredni vekovi prošli su bez “krstašenja” jer se smatralo da će Turci, umesto njih, rimokatoličkih jeretika, porobiti i uništiti Srbe i njihovo pravoslavlje. Kako se tako nešto nije desilo, na smenu oslabljenoj turskoj opasnosti ponovo su, na samom početku 18. veka, stupili Madžari. Te godine, za Srbe u krajevima severno od Save i Dunava izuzetno teške, obeležio je ugarski feudalac Franja II Rakoci (1676-1735) svojim ustankom protiv Habzburške monarhije (1703-1711). Nekako istovremeno, bez ikakve veze sa Rakocijevim pokretom, došlo je do srbske pobune u Baranji. Nezadovoljni verskim progonima, ekonomskim iskorišćavanjem i skoro nepodnošljivim uslovima ratne službe, Srbi su imali za cilj da poboljšaju svoj položaj, ali su, u trenutku kad se postavilo pitanje kojoj se strani privoleti, oni “gotovo jednodušno prišli caru”. Raskol po toj osnovi odredio je njihovu buduću sudbinu: od cara jesu dobili privilegije i izvesnu, vrlo skromnu nacionalnu samostalnost, ali je, prema pisanju madžarskog istoričara Ignaca Ačadija (1845-1906), tokom Rakocijeve borbe za prava madžarske vlastele i madžarsku nacionalnu ideju, u Bačkoj i Baranji izginulo, najvećim delom poklano, oko 120.000 Srba. O kakvim se zverstvima radilo, svedoči i izveštaj izvesnog Rakocijevog zapovednika Boćana kako je “Bačku sve do Varadina nemilice opustošio, marvu oterao, sve posekao, sva imanja i sela popalio”.
Na sve to nakalemile su se i pojave poznate kao prosvetiteljstvo i demokratija, pošasti koje su odlučujuće uticale na revolucionarna zbivanja, najpre u Francuskoj (1789), a kasnije i po nekim drugim evropskim zemljama. Uglavnom se baratalo pojmom “sloboda”, što je italijanskog pesnika Uga Foskola (1778-1827) podstaklo da napiše kako “oni koji uništavaju narode upotrebljavaju reč sloboda na isti način kao što su pape iskoristili krstaške ratove”.
Narednih decenija, pošto je broj Srba u Bačkoj bio drastično smanjen, preduzeto je ubrzano naseljavanje Nemaca, uvek u srbska naselja. Takav vid naseljavanja bio je osmišljen namerom da se došljaci što više približe preostalim Srbima, da na njih utiču i, vremenom, sa njima orode, posle čega bi se lakše moglo otpočeti sa njihovim rimokatoličenjem i nemčenjem. Istovremeno, sprovođena je i sistematična madžarizacija, tako da je u vremenu od 1717. do 1850. godine asimilovano više od 1,700.000 nemadžara, među njima i Srba, a najviše Slovaka, od starine srbskoga plemena.
Klemens Meternih (1773-1859), od 1809. do 1848. godine austrijski ministar spoljnih poslova (i stvarni vladar), čvrsto se držao političke logike da “Austriji nikako nije u interesu da na svojim južnim granicama dobijemo slobodnu srbsku državu”, što je na samom početku svoga ministrovanja definisao u pismu caru Francu I (1768-1804-1835): “Srbija mora u našem najdirektnijem interesu ili Porti (Turskoj – IP) ili nama da pripadne… ali sama nikada – slobodna, nezavisna država”.
Revolucionarna 1848. godina i srbska Buna tokom njenog trajanja bile su, po mnogo čemu, tragične po srbski narod u Vojvodini Srbskoj.
S jedne strane Madžari i njihovo genocidno ratovanje, prema pisanju Miloša S. Milojevića (1840-1897):
“Mi bi od njihovih… nedela tisućima mogli nabrojati, kao i zakono propisanim pravilima potvrditi po kojima se imaju uništiti sve narodnosti živeće u tako zvanoj Madžarskoj, i po kojima moraju izgubiti jezik, vjeru, narodnost i t. d. pa se preliti u Madžare… Mi nećemo ovde navoditi utamanjenih preko 100.000 duša Srba za vreme dvogodišnje borbe Madžara i večne im braće i sajuznika, a u to vreme nebraće i krvnika srpskih, Poljaka, koji… učiniše jade i pokore u zemljama našeg naroda… Nećemo spominjati ni 46 crkvi i manastira u Bačkoj i novosadskoj epikupiji, 57 u temišvarskoj, 11 u vršačkoj i 1 u budimskoj episkupiji, svega dakle 115, koje crkvi, a koje manastira, što slavni Madžari sa svojom braćom, a našom tada po radu nebraćom… Poljacima, razoriše i utamaniše…
Tako isto nećemo navoditi ni zverska i bogomrska dela madžarska učinjena za vreme dvogodišnje borbe Srba sa ovima kao: nabijanja živih ljudi i žena na kolja; sečenje i nabijanje na plotove ograda školskih glava srb(skih) učitelja i nevine dečice srb(skih) đaka; sečenje duvana na čelima zarobljenika; natrpavanje slame, smole, sena i t. d. u čakšire ranjenih Srba iz kneževine, pa zapaljivanje ovih… na živim i ranjenim ljudima; obezčašćivanja, haranja, palenje građana, zavoda… i svetih hramova i oltara… paranja živih teretnih (trudnih – IP) žena i vađenje iz ovih žive dece. Drugih gadosti i zverstva nećemo i ne možemo navoditi samo zato da ne bi skrnjavili naše čiste reči našeg divnog i blagorodnog jezika… Ovo što navodimo, neje bilo za vreme borbe, neje se vršilo onda, kad su strasti radile, a razum bio samo podsmej i podloga ovih: ovo je rađeno ladnokrvno, i to onda kad ne beše borbe… i rađaše sve ovo ne pojedini prostak i zanešenjak, no država tada madžarska”.
Na drugoj strani Austrija čiju su (podmuklu) stranu u tim zbivanjima držali Srbi, ovoga puta prema zapisu Melhiora Erdujheljija (1860-1925), madžarskog istoričara Novog Sada, ne osobito raspoloženog srbski:
“Jelačić se u junu 1849. približavao Novom Sadu, potisnuo je u mostobran (mađarsku stražu)… pa topovima dade bombardovati most. Ni time ne postiže celji; ne ispade mu za rukom da most razori… Srpsko stanovništvo pobegne u logor, a mađarsko i nemačko preko mosta u grad (Petrovaradin). Jelačić se povuče pokraj Varoške kuće i produži otuda bombardovanje. Gradski zapovednik mađarske vojske Pavle Kiš na to 12. juna izda zapovest da se Novi Sad bombarduje… Jelačić je bez svakog trezvenog razmišljanja napadao i primorao grad, da topovima u mlevo satre jednu nastanjenu i bogatu varoš. Srbi Novosađani mogu s pravom reći: Bože, sačuvaj nas od tako dobrih prijatelja”.
Jelačić je, zapravo, raspolagao sa svega četiri mala topa i tim “pucketanjem” koje tvrđavi nije moglo naškoditi, samo je hteo da izazove Madžare i pruži im izgovor da bombarduju Novi Sad. Madžari su pruženu priliku do kraja iskoristili, tako da je sa Varadina počela snažna artiljerijska vatra; najveći deo grada bio je uništen i spaljen, a sa njim i neprocenjivo kulturno bogatstvo srbskog naroda, između ostalog i biblioteka Jovana Hadžića-Miloša Svetića (1794-1860), jednog od osnivača Matice srpske, sočinitelja prvog srbskog građanskog zakona iz 1844, s oko 3.000 knjiga i “dragocena građa za srpsku istoriju”; za srbsku kulturu i istoriju srbskog naroda bio je to gubitak po mnogo čemu uporediv i s uništenjem Narodne biblioteke u Beogradu, 6. aprila 1941. godine.
Kad se Jelačić povukao iz grada, vrate se Madžari u njega i popale “najveći broj srpskih kuća, te sva varoš, za malim izuzetkom, izgore”.
Može se smatrati nesumnjivim da je na “revolucionisanje” srbskih neprijatelja sa severne i severozapadne strane odlučujuće uticala “filosofska misao” Komunističkog manifesta čiji su “pisci” bili Karl Marks (1818-1883) i Fridrih Engels (1820-1895), ne samo ideolozi “naučnog socijalizma”, već i međunarodnog terorizma, što u sebi sadrži i genocidnu zamisao o uništenju srbskog i ruskog naroda. Engels je, naime, dokazivao da su Južni Sloveni (ovo se najčešće može čitati kao Srbi) “nužno kontrarevolucionarni”, te da je istorija osudila “reakcionarne” Srbe na nestanak s istorijske pozornice; nazivao ih je “rasno smeće”, zbog čega ih treba “istrebiti”. Marks je tvrdio da “ako bi fizički bilo moguće odvući Srbiju na sred mora i potopiti je na dno, Evropa bi postala čistija”, dok su obojica “znali” da je ostvarena “revolucionarna” parola sa same sredine februara 1849. godine, koja je pozivala na biološko uništenje Slovenstva: “Neka tada bude borba, ‘neumoljiva borba na život i smrt’ sa Slovenstvom; borba do istrage i bezobzirni terorizam”.
U Komunističkom manifestu, “naučnom” i stvarnom uputstvu za uništenje ruskog i srbskog naroda, oni su potrebu da se ukine familija svrstali u “pozitivne postavke o budućem društvu”, a svoju ideju da se u nekoj bližoj ili daljoj budućnosti obezvredi i izbriše stvarni i emocionalni odnos prema Otadžbini, iskazali su tvrdnjom da “radnici nemaju Otadžbine”, te da ono što nemaju ne može im se oduzeti. Ali, zato, oni “obećavaju” da će, kad proletarijat osvoji političku vlast, to biti prilika da se sam organizuje “u nacionalnu klasu”, odnosno da se “sam kao nacija konstituiše”.
Polazeći od takve “nacionalne” ideologije, svi socijalisti iz evropskih zemalja bili su nacionalisti, samo se od srbskih i ruskih socijalista tražilo da budu internacionalisti. Jedan od retkih, možda i prvi, koji je to na vreme shvatio, bio je Jaša Tomić (1856-1922), novinar, književnik i političar. U jednom trenutku Jaša je poverovao da bi socijalistička “nauka” morala služiti interesima onoga naroda u čijoj će se zemlji primeniti, ali je odmah naišao na otpor socijalističkih ideologa sa strane: nemački socijalista Vilhelm Libkneht (1826-1900) upozorio je njega i njegove sledbenike da se “u ime internacionalizma i opštečovečanske pravde” moraju okaniti šovinizma, nacionalizma i patriotizma. To je upozorenje protumačeno i shvaćeno na pravi način, tako da je Jaša svoj razlaz sa socijalizmom i “okanjivanjem” od njega, vrlo uverljivo obrazložio: “Brzo smo se otresli opsene i nismo više dozvolili da nas vode socijalisti drugih naroda”.
Na manifestni terorizam i Marksovo potapanje mislio je Džordž Grajm Vatson (1927-2013), istoričar i književni kritičar, profesor na Kembridžu, kada je napisao da “možda mnogima nije poznato da su samo socijalisti otvoreno zagovarali genocid u 19. i 20. veku. To je malo poznata činjenica i zvuči šokantno… a prvi put se pojavilo januara 1849. godine u Marksovom listu Nove rajnske novine… Marks je bio otac savremenog političkog genocida. Ne znam nijednog evropskog mislioca modernog doba pre Marksa i Engelsa koji je otvoreno zagovarao rasno istrebljenje”.
Kako je Rusija posle poraza u Krimskom ratu (1853-1856) ostala bez nekog bitnijeg uticaja na evropsku politiku, naročito u onom delu koji bi se ticao Balkana, posebno Srba, tom njenom “izostanku” brzo je nađena zamena: u veliku političku igru za taj tek “ruskoispražnjeni” prostor uvedena je Austrija. Naime, višedecenijsko delovanje Rizorđimenta, pokreta za nacionalno oslobođenje i ujedinjenje Italije, okončano je 1870, a praktično je privedeno kraju četiri godine ranije, trećim ratom protiv Austrije i njenim potiskivanjem iz Italije. Ova krupna promena na evropskoj političkoj mapi prošla je bez velikih trzavica blagodareći tome što su evropske sile – austrijsko povlačenje iz Italije i njenu potonju “kooperativnost” nagradile upućujući je da na Balkanu nadoknadi ono što je na Apeninima izgubila. Sve što se kasnije, u geopolitičkom smislu, sa Srbima događalo, posledica je takve strategije evropskih velikih sila i njihovog novog “štićenika” Austrije.
Suština pomenute strategije “ozakonjena” je na Berlinskom kongresu (1878), a sporedne njegove odluke bile su da se srbskim kneževinama Srbiji i Crnoj Gori prizna (ili udeli) nezavisnost, s tim da se Srbi moraju odreći nacionalne istorije i da ne smeju ni pomišljati na ujedinjenje. Da bi se to i osiguralo, Austrija je (sada već u uniji s Ugarskom) preko Raške oblasti trasirala koridor za svoje nadiranje prema Solunu, a istovremeno je svoju pažnju okrenula i prema prostoru na kome su živeli Arbanasi.
Nije trebalo da prođe mnogo vremena da Austrija i Vatikan u “dnevni red” ponovo uvrste nameru da s evropske karte “izbrišu” Srbiju. Iskazano je to kroz poruku sadržanu u tajnom izveštaju austrougarskog poslanika u Vatikanu, sačinjen 29. jula 1914. godine, na dan kad je objavljen rat Srbiji. Toga je dana, naime, poslanik bečkog ćesara u Vatikanu obavestio papu Pija X (1835-1903-1914) o merama koje Monarhija (uz nemačku podršku “da bude rat… da Srbija mora biti masakrirana”) namerava da preduzme protiv Srbije, a papina saglasnost sa time sadržana je u sledećem:
“U toku prošlih godina sv. Otac je više puta izrazio žaljenje zašto je Austro-Ugarska propuštala da kazni svog opasnog suseda na Dunavu. Papa i kurija vide u Srbiji rak koji će malo po malo prodreti do srži monarhije i koji će, ako mu se dade vremena, izgristi ga sasvim… Zato, isto tako kao što je direktna potreba za Austro-Ugarsku, zbog njezinog sopstvenog opstanka, da ukloni iz svog sklopa, ako treba i silom, ovo razorno zlo, isto tako je potrebno za katoličku crkvu da učini i odobri sve što se može učiniti da posluži tome cilju”.
Na “liniji” pape Pija našao se i njegov naslednik Benedikt XV (1854-1914-1922) izjavom da “Srbi pravoslavni i Srbija ima da nestanu sa lica zemlje”, a može se smatrati sigurnim da su sa tom politikom bili saglasni i Englezi. Jer, samo pet dana pre ovog izveštaja, engleski radikalni list Mančester Gardijan (osnovan 1821) prizivajući “divljaštvo na kome je zasnovana engleska kolonijalna moć” i parafrazirajući Karla Marksa, onoga u koga su se internacionalisti u Srbiji doskora kleli, pisao je da, “ako bi fizički bilo moguće odvući Srbiju na sred mora i potopiti je na dno, Evropa bi postala čistija”. A u danima dok je Srbija preživljavala svoju Golgotu (novembar 1915 – mart 1916), britanski stav prema srbskoj strani najbolje je “objasnio” njen ministar vojni Horejšo Kičener (1850-1916), rekavši da, “što se danas nalazite (Srbi – IP) u teškoj situaciji, sami ste krivi. Tvrdoglavo ste odbijali da Bugarskoj učinite koncesije… Radije ste hteli da svi izginete nego da Bugarima učinite ustupke”.
Englezi su se te logike držali i kasnije, tako da su u raspravama o važnosti Solunskog fronta tražili da se on raspusti, te da se vojskama sa njega, uključujući i srpsku, ojača zapadni front.
Uostalom, Engleska je i posle Velikog rata “brinula” da Srbima bude kako ne treba, tako da su agenti njene obaveštajne službe bili i: od 1926 Ante Pavelić (1889-1959), budući poglavnik genocidne Nezavisne Države Hrvatske, i od 1919. godine Benito Musolini (1883-1945), šef fašističke Italije i dugogodišnji Pavelićev zaštitnik.
Ako je Nemačka 1914. godine prepustila Austriji “prvu borbenu liniju”, ona je, u skladu sa dnevničkim zapisom Fjodora Mihajloviča Dostojevskog (1821-1881) da su “zanesenost, oholost i beskrajna vera u svoju neograničenu moć opili sve Nemce – narod koji je retko pobeđivao, ali koji je, za divno čudo, često pobeđivan”, procenila da je “nastupio novi sjajan i značajan period u njenom razvitku”. I ne samo da se se u njoj pojavili “ponos i šovinizam, već se pojavila i lakomislenost u odnosu na čitavu Evropu”. U takvoj lakomislenosti i veran sopstvenom uverenju da “sva dela imaju smisao, pa i zločin”, Adolf Hitler (1889-1945?) poručio je Nemcima izvan Rajha da “najmanje što možemo učiniti jeste da sprečimo dalji priliv slovenske krvi…. Mora se razviti posebna tehnika istrebljenja. Šta znači istrebljenje? Da li se pod tim misli na uništenje čitavih naroda? Naravno, tako će po prilici stvar ispasti. Ako imam snagu da bez ikakve griže savesti pošaljem u smrt cvet nemačke omladine, zar onda nemam pravo da uništim milione ove inferiorne rase, koja se množi poput gamadi. Ja ih neću sve poubijati, nego sprečiti da se množe, a zato ću muževe rastaviti od žena. – Ima više motiva da se jedan narod uništi sistematski i bez krvi. To će biti plansko uništavanje naroda. Jedna od najvažnijih zadaća nemačke politike u budućnosti biće ta da svim sredstvima spreči dalji porast slovenskih naroda”. Nije rekao, ali se podrazumevalo, njegov plan ticao se uništenja pravoslavnih Srba i Rusa.
I u tome Hitlerovom ratu poznatom i kao Drugi svetski, Vatikan se držao isto kao i pred sam početak onoga prethodnog, Velikog: bio je idejna okosnica ustaško-komunističkog sporazuma iz 1935. godine da će “zajednički, svim raspoloživim sredstvima… dok se ne slomi kičma srpstva i pravoslavlja”, uložiti trud u “uništenje svega što je srpsko i pravoslavno”. Drukčije nije moglo ni biti, budući da je na hrvatskom rimokatoličkom kongresu iz septembra 1900. bilo odlučeno da do 2000. godine sve u Hrvatskoj bude hrvatsko, a sve hrvatsko – rimokatoličko.
Što se tiče “uništenja svega što je srpsko i pravoslavno”, komunisti su svojim “ratovanjem” po Srbiji 1941. “izdejstvovali” naredbu nemačke okupacione sile o streljanju sto Srba za jednog poginulog Nemca i pedeset za jednog ranjenog, koja je važila sve do septembra 1943. godine kada je đeneral Milan Nedić (1878-1946) posetio Hitlera i ubedio ga da Nemci odustanu od te svoje naredbe. U prvom trenutku Hitler je rekao da su ga Srbi dva puta za srce ujeli – prvi put kada su odbili Trojni pakt, a drugi put kada su i posle kapitulacije napali nemačku vojsku – i treba streljati ne stotinu za jednog, već hiljadu za jednog. I rekao je da će, ako ga Srbi još jednom ujedu za srce, sravniti Srbiju jer je ona nezahvalna. To, kao prvo, a kao drugo – valja imati na umu i naredbu Josipa Broza (1892-1980) glavnom partizanskom štabu u Srbiji iz februara 1944. godine o “osobito strogom ponašanju prema srpskom narodu… posebno… drugovima iz partizanskih odreda Srbije da djeluju oštro i bez sentimenata prema svojim rođacima i prijateljima, jer je opći cilj iznad svih naših emocija”; desetak dana po ulasku u oslobođeni Beograd, to je opredmećeno Brozovom “preporukom” da se “mi u Srbiji moramo ponašati kao okupatori, Srbija nema čemu da se nada”.
O uništenju “svega što je srpsko i pravoslavno”, pola veka kasnije “brinuo” je i papa Jovan Pavle II (1920-1978-2005), Poljak, tako što je sredinom avgusta 1992. godine pozvao trupe Severnoatlantskog saveza (NATO) i Evropske unije na krstaški rat protiv Srba, budući da “Vatikan prema Hrvatskoj ima odnos iste pristrasnosti kao i prema Poljskoj i obe države i nacije smatra bedemom katoličanstva u borbi sa pravoslavljem”.
Valjda i sam zbunjen sadržinom sopstvenog poziva (da ne bi ispalo kako je rimokatolicizam ratoboran), Vatikan je početkom decembra iste godine, na konferenciji papskih nuncija iz istočnih zemalja, “odlučno” odbacio tezu da je rat u Hrvatskoj i Bosni verski. (U tome su ih, nažalost, podržali i “važni drugovi” iz vrha Srbske pravoslavne crkve, tumačenjem da se verski ratovi vode zbog kojekakvih crkvenih dogmi, a uništenje svega što je srbsko i pravoslavno – nije dogma). Jedini cilj bio je da se skine odgovornost Svete Stolice za umešanost, ili podsticanje ratnog požara na Balkanu, ali je već 30. decembra, vatikanski sekretar Anđelo Sodano (1927) izjavio da je “rat u Bosni neophodan, da je to legitimna odbrambena borba protiv agresora”, te da Sveta Stolica najavljuje još jedan svoj blagoslov muslimanskom i rimokatoličkom ratu protiv srbskog pravoslavlja.
I jedno i drugo imajući u vidu, početkom februara 1993. godine, u Listu engleske crkve objavljen je tekst “Hrvati bez pokajanja”, u kome se kategorički tvrdi da je suština svih tekućih sukoba u Hrvatskoj u tome što “Hrvati ne žele da se pokaju zbog svojih ratnih zločina” u Drugom svetskom ratu, što je “katolička crkva Hrvatske u veoma tesnoj vezi sa zverstvima nad Srbima” i što je Hrvatska, uz Nemačku, jedina zemlja koja je za vreme Drugog svetskog rata izgradila sopstvene koncentracione logore, od kojih, najveći, Jasenovac, za Srbe “ima istu konotaciju koju Aušvic ima za Jevreje… to je kulminacija slepog krstaškog rata sa ciljem da se iskoreni narod na koji su Hrvati gledali kao na jeretike i šljam. Ništa nije moglo da ih zaustavi”.
Kako dalje
Tako, dakle, hiljadu i više godina, ali to zvaničnim “istorijskim naučnicima” u Srba još nije doprlo do onoga što se kod drugih zove pamet.
Mnogi ozbiljni naučnici na strani znaju, pišu i govore da su Srbi “izmislili” vinčansku “pismenu” civilizaciju, i civilizaciju Lepenskog vira, i industrijsku proizvodnju metala, te da je srbska civilizacija starija od svake druge za koju svet zna.
Zna svet, ali ne znaju “nauka” u Srbiji i političari kojima je zla sudbina dodelila da upravljaju srbskom državom. Da je onoj prvoj stalo do znanja – to bi onda naučili i oni drugi, pa bi i jedni i drugi znali i za jedno nimalo retoričko pitanje koje Nikolaj Fjodorovič Fjodorov (1829-1903) ruski religiozni mislilac i filosof, postavlja šta uopšte postoji u istoriji pre Jelina i Latina s kojima, navodno, sve počinje, ali i za njegov odgovor da “postoji samo kontinuitet vinčanske civilizacije, kulturne matrice sveta koji je zvanična nauka prikrila”.
“Naučnom” prikrivanju te i takve istorijske istine uvek su služili neuporedivo brojniji i vojno nadmoćniji brojni predački naraštaji današnjih Zapadnjaka i njihovih prirepaka iz bliskog srbskog susedstva, a zdušno mu služe i naši savremenici. Svesni da je “svetsko prvenstvo” grčke i rimske civilizacije obično naklapanje, računali su, a računaju i sada, da će se sopstvenog kompleksa niže vrednosti osloboditi samo ako uspešno “nestanu” Srbe, stvarne tvorce ljudske civilizacije, posle čega bi svako od njih dobio priliku da izmišlja svoj “doprinos” na genocidu nasleđenoj civilizaciji.
Srbska odbrana od svega toga danas je unekoliko teža jer se na današnjem krajnjem srbskom severoistoku nalazi Rumunija, država stvorena od nekadašnje Dačke Srbije, sa ciljem da Srbe prostorno odvoji od Ruse, staroga srbskog plemena.
Ali, ako je engleski ministar za evropska pitanja Džim Marfi (1967) rekao 2008. godine da je “Srbija na nacionalnom i istorijskom raskršću – izbor je Evropa ili izolacija”, tu ocenu odmah je opovrgao američki novinar i književnik Dejvid Bajnder (1931-2019):
“Dugoročno gledano, možda bi se ta kuća nasred puta mogla sagledati na jedan znatno iznijansiraniji način. NATO bi mogao da potraje još neko vreme, Evropska unija nešto duže. Ali, ja verujem da će Srbija sa svojom kućom nadživeti i jednu i drugu grupaciju. Na kraju krajeva, preživela je i prethodna carstva”.
Nije rekao, ali se to može ovde dopisati:
Preživeće Srbija pod uslovom da se odrekne “adovih žvala” Evropske unije jer Srbi nemaju šta da traže u Evropi, Evropa će sama ponovo potražiti srbske istočnike. Dotle, Srbi treba da se najpre okrenu sebi, da prevaziđu kojekakve međusobice, da se vrate Svetosavlju, da posle viševekovnog posrtanja, po svojoj meri i svom istorijskom značaju učvrste svoju državu i takvi, okrenuti istočnom pravoslavnom svetu, čvrsto stanu uz Rusiju.
Zna se kako i u kom obimu, ali se ne zna kome će iz Države Srbije pasti u deo da u tome prepozna srbski nacionalni interes i da ga ostvari na polzu srbskoga roda.
Ne bude li toga, crno nam se piše – ni Bog nam neće pomoći.
Evrounijati, i ostali srbski “prijatelji”, samo na to čekaju.
Ak. Ilija Petrović
Ak. Prof. Dr Alek Račić
IZVOR: Srpski stav
