Prisiljeni smo da, sasvim protiv naše volje, odustanemo od progresivističkog doživljaja vremena prema kojem moramo brže, jače i bolje da zagazimo u budućnost, kao da sadašnjost nema nikakvu vrednost.
(Tema broja: Dobrota i solidarnost)
Godina koja je za nama mogla je u svakome da probudi filozofa. Neka od temeljnih pitanja od kojih se filozofija gradi u 2020. su nanovo i na sve strane postavljana: šta je istina, šta je stvarno, šta je život? Kuriozitet ove “krize” je što ta pitanja mogu postavljati svi, na svim delovima planete. Niko naprosto nije ostao pošteđen zapitanosti nad sobom i svetom čiji je deo. Svi smo, makar na časak, osetili sopstvenu neumoljivu konačnost, ali i konačnost bližnjih.
Svi smo doživeli krizu bliskosti, shvativši koliko blizinu uzimamo zdravo za gotovo, kako onu impersonalnu tako i onu najličniju: bližnji su postajali strani. Svi smo doživeli vezu između sopstvenih života i države, shvatajući da naše bazične sposobnosti – da se krećemo, okupljamo, govorimo, pa čak i da dišemo – država oblikuje u prava koja nam može uskratiti, čineći nešto za našu dobrobit ili manipulišući našom dobrobiti u druge svrhe. Svi, gde god da smo se zatekli, a virus nam je ponovo pokazao da nimalo nije nevažno s koje strane granice dišemo, doveli smo u pitanje osnovne kategorije iskustva, vreme i prostor. Vreme se usporilo, a prostor suzio. Naš prostor je postao skučeniji zbog drugih, zbog neobično nametnute brige za druge, a zbog neizabranog, neželjenog prisustva živog bića koje se pokazalo kao moćno, moćnije, iako golim okom nevidljivo, od društvenih mehanizama i onih najmoćnijih država sveta. To je, najzad, na dnevni red vratilo pitanje vlada li čovek prirodom, i da li to ovladavanje podrazumeva svojevrsnu humanizaciju planete, koja u konačnici vodi njenom uništenju. Ranjivost na “prirodu” nije jedina ranjivost koja se otvorila pred nama. Nestalnost naše egzistencije na Zemlji, naših poslova, našeg organizma, naša neprestana upućenost na druge, druge ljude, institucije, norme, otvorila se u svojoj nepodnošljivoj očiglednosti.
Pitanje kako živeti dobro kad je sve oko nas loše ponovo je postalo urgentno. Ova godina nam je pokazala da je sloboda uvek ograničena i da je arbitrarno ograničiva. Pokazala je i to da je jednakost, iako upisana u mnoge ustave sveta, gotovo isključivo jednakost u tome da virus ne bira u koga se useljava. Jasno nam je postalo i to da je moć retko u našim rukama, te da smo joj višestruko izloženi i na nju mnogostruko ranjivi. Pitanje vrline pokazalo se zavisnim od blagostanja na koje u redovnim okolnostima mislimo samo kad je u našim životima nešto izrazito neredovno. Virus nas je zaustavio, primorao da stanemo, nagnao nas da dovedemo u pitanje naše odveć često pojednostavljeno razumevanje smisla života koji se ogleda u pukom sticanju, pohlepnom nagomilavanju stvari i statusnih simbola, sebičnosti i otuđenosti. Takođe, prisiljeni smo da, sasvim protiv naše volje, odustanemo od progresivističkog doživljaja vremena prema kojem moramo brže, jače i bolje da zagazimo u budućnost, kao da sadašnjost nema nikakvu vrednost.
Šta mogu da znam, šta treba da činim, čemu mogu da se nadam – prema Imanuelu Kantu, tri najvažnija pitanja filozofije od nas traže da ih u svetlu ove duboke krize iznova promislimo. Trenutak se nametnuo svima, i pojedincima i društvima. On od nas zahteva da se zapitamo šta se može učiniti u ovim granicama, s obzirom na iskustvo kojim raspolažemo, na okolnosti koje su nas zatekle, u kojima jedino možemo stvarati zajednički svet. Još važnije, šta možemo učiniti drugačije, tako da svet postane pravičnije mesto, prostranije za svakoga, u kojem se briga neguje, ranjivost ne odbacuje s podsmehom, u kojem se u ljude ulaže, a priroda ne tretira kao puki resurs. Iako deluju lično, sva ova pitanja istovremeno su i temeljno društvena.
U šumi istina koje se pretvaraju u mere ne znamo šta možemo da znamo, nije nam jasno šta treba da činimo, a možda i ponajmanje čemu treba da se nadamo i na koga se u toj nadi oslanjamo.
Virus nas je vratio u sadašnjost, a sadašnjost je jedino što imamo. Poput provalije, pred nama se otvorila jalovost života u kojem odavno ne znamo ko smo, gde smo, a još manje kuda idemo, pokazavši nam koliko je ogromna iluzija da o tome ikada odlučujemo potpuno sami.
Autorka je istraživačica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu
Izvor: Novi magazin
