Agresija među decom: Kad je nasilje samo sebi cilj

0
201
Foto: pixabay.com

Lena (11) se potukla s dečakom iz škole, nakon čega je dobila moždani udar i ostala invalid. Luka (12) od prvog razreda trpi vršnjačko nasilje – tukli su ga, šutirali, otimali mu ranac i jaknu, psihički ga maltretirali, a u petom razredu je jedan od dečaka pokušao da ga baci sa trećeg sprata. Đaci drugog razreda jedne osnovne škole su vršnjakinji sa smetnjama u razvoju uzeli kokice, prosuli ih na pod, izgazili, vratili u kesicu i naterali je da sve pojede. Učenik osmog razreda jedne osnovne škole napao je direktora škole i više puta ga udario sedištem od bicikla. Sve se to dešava u Srbiji danas, tačnije u proteklih mesec-dva, i mnogi će po medijskim napisima zaključiti da je nasilje među mladima dostiglo novi kritičan nivo. Kako nam se to desilo? Zašto su nam deca tako agresivna? Psiholozi misle da imaju neke odgovore.

„Ne postoji dan da ispred neke škole neko ne bude pretučen“, konstatuje Vesna Brzev, psiholog i psihoanalitičar. „I u moje vreme je bilo tuča po školama, ali su se tukli pesnicama, obično zbog neke devojke, i bilo je fer. Posle su to zamenile sačekuše, a sad imamo premlaćivanje pred drugom decom. Posmatrači su još veći nasilnici, jer sve to gledaju s bezbedne udaljenosti i bez rizika da će biti kažnjeni… Pritom, primećujem kod nasilnika dozu voajerskog uživanja u prenošenju zla koje su učinili. Niko više nije zaštićen.“

Verovatno će svaka generacija imati svoje ideje o oblicima nasilja po školama, ali činjenica je da se zastrašujuća atmosfera koja danas vlada ne može adekvatno preneti brojkama. Ipak, prof. dr Jasna Hrnčić, psiholog s Fakulteta političkih nauka, iznosi statističke podatke koji pokazuju da broj krivičnih prijava nasilnih dela maloletnika (protiv života i tela) ima trend rasta sa više od 450 slučajeva tokom ove godine, dok statistički izveštaj Gradskog centra za socijalni rad samo na prvi pogled nagoveštava poboljšanje situacije u odnosu na 2007, na primer.

„Po brojkama bi se moglo reći da smo uspeli da prepolovimo broj maloletnika s poremećajima u ponašanju, da su se deca smirila i bilo bi super da je to tako. Nažalost, nije. I ljudi koji su radili ovaj izveštaj dodali su napomenu da treba imati na umu da je društvena kontrola i društvena odgovornost redukovana na teže oblike maloletničkog kriminala , a opstaje visok stepen tolerancije prema drugim deliktima. Pritom su razne manifestacije asocijalnog ponašanja izvan bilo kakvog društvenog interesovanja, samim tim i odgovarajućeg reagovanja relevantnih institucija i socijalnih službi. Dakle, ne prepoznaju se novi oblici nasilja niti postoji jasna procedura šta raditi s tom decom“, istakla je mr sci. med. Nevenka Badnjarević, psiholog iz Savetovališta za brak i porodicu, na konferenciji „Efikasni pristupi u radu s mladima sa agresivnim ponašanjem“.

Tom prilikom, stručnjaci su se okupili kako bi razmotrili problem agresije kod mladih danas, razmenili iskustva i ukazali na moguća rešenja. A za početak, pokušali su da objasne šta znači agresija kod dece i tinejdžera.

Kad su čeljad besna…

„Agresija podrazumeva da postoji povreda druge osobe i da ona nije slučajna. Ključno pitanje je zašto neko to radi. Najčešće je cilj da se postigne nešto drugo, što samo po sebi nije ni dobro ni loše, to je strategija preživljavanja. Svi smo sposobni da povredimo drugo biće ako smatramo da je to vredno našeg cilja. Mnogo je veći problem kad je agresija sama sebi cilj, odnosno kad je sam cilj povreda drugog bića“, ističe Jasna Hrnčić, i primećuje da u poslednje vreme kod mladih ne samo da postoji namera da se neko povredi, već se nasilje ponavlja, a zahvaljujući tehnologijama nasilnik ima mnogo veću moć. Ipak, ona naglašava da je agresija i danas naučeno ponašanje i prati emociju besa, koja je reakcija na osećaj ugroženosti.

Da Vas podsetimo:  Potreba za autoritetom i palanačka svest

Dakle, mladi su agresivni zato što su besni, a besni su zato što se osećaju ugroženim.

„Mladi bes doživljavaju kao nešto što je izvan njihove kontrole i to implicira da ako počine neko nasilno delo kad im ‘padne mrak na oči’, kao da nisu ni odgovorni za to“, objašnjava docent dr Vera Despotović, socijalni radnik s Fakulteta za medije i komunikacije. „Međutim, ako je bes instinktivna reakcija na pretnju, šta sve mladi danas doživljavaju kao pretnju kad imamo toliko besa?“

Ispostaviće se – mnogo toga.

„Priča o besu je u stvari priča o odnosu onog što se desi, onog što stigne do nas i onog kako mi na to odgovorimo. Istraživanja agresivne dece bila su vrlo šokantna, jer su pokazala da ona čak i najbezazlenije situacije procenjuju kao opasne. On, na primer, ima iskustvo iz porodice da kad ga neko popreko pogleda, sledi neprijatna rečenica. I onda kad ga vi pogledate tako, odmah će se osetiti ugroženo i pokušati da se odbrani i ne čekajući da bude napadnut. Do pogrešne interpretacije dolazi zato što deca imaju mnogo manji repertoar reakcija na osećaj ugroženosti, a ako nemaju druge veštine pozitivnog interpersonalnog ponašanja, biraće agresiju“, kaže Hrnčić.

Prema njenim rečima, ciljevi koje (misle da) postižu agresijom su odbrana (reakcija na nagoveštaj nasilja); dobijanje pažnje; sticanje dobara; zadovoljavanje agresivnih fantazija („Znate ona deca što ćute sve vreme i trpe, često su žrtve nasilja, a onda jednog dana dođu i pobiju pola škole? To je zadovoljavanje agresivnih fantazija“); osveta; ispoljavanje nadmoći (jer se „tako to radi“ u školi); sticanje društvenog statusa (jer vide da nasilnici dobro prolaze i kasnije u životu); adaptacija na društveni poredak (u kojem „nisi muško ako ne uzvratiš“)… Ili, adaptacija na određenu grupu s čijim pravilima se suočava, smatra prof. dr Dragan Popadić, socijalni psiholog.

„Agresivnost je jezik, način komunikacije koja se razvija u određenoj grupi. Kad pričamo o nasilju kao fenomenu koji se uči, postavlja se pitanje šta se uopšte smatra nasiljem u toj grupi. U nekim grupama, određeni oblici nasilja se uopšte ne registruju, ili se pravi podela na dobro i loše nasilje. Te norme se grade na različite načine, ali se dete nađe u nekoj takvoj grupi, na primer u školi, dolazi sa svojim vrednostima koje nosi iz porodice i na neki način pregovara s vršnjačkom grupom. Primetićete, najveći broj nasilnih epizoda dešava se pred drugom decom, a ne u nekom mračnom ćošku. Tako one postaju vrlo jasna poruka, imaju instrumentalnu ulogu – nasilnik time dobija određeni status u grupi, samopoštovanje… Nasilje i sve što ide uz to – kazne, sankcije, loša reputacija – za njega su vredni toga“, objašnjava Popadić.

Čini se da je pitanje koje svakako treba sledeće postaviti: Zašto se za tu decu nasilje nameće kao poželjno ponašanje koje dovodi ostvarivanju ciljeva? Ko je za to kriv?

Nasilje rađa nasilje

Zamislite dete koje je vremenom naučilo da će ako vrišti i divlja, njegovi roditelji odustati i popustiti mu. S druge strane je dete koje je za svaku grešku kažnjavano batinama. I jedno i drugo uče da se nasiljem postižu rezultati. Onda dođu u školu, među vršnjake, gde se najjači izdvajaju kao „face“. Onda kod kuće igraju igrice u kojima se šibaju s virtuelnim protivnicima. Onda uključe TV i vide političare koji prete šamaranjem ili rijaliti zvezde koje se mlate…

Da Vas podsetimo:  Žena koja je dokazala da je srpski jezik jedan od najstarijih na svetu

„To dete je trenirano za nasilje i automatski se ponaša na taj način, a postepeno uči da povećava svoje nasilne reakcije“, kaže Nevenka Badnjarević, koja se osvrnula i na jedan dosta upečatljiv slučaj na kojem je radila.

„Bila je to majka koja je dolazila kod mene sa dva sina, jedan ima 17, a drugi 15 godina. Razvela se od njihovog oca, ona je želela razvod, on nije. Ubrzo se udala za mlađeg partnera koji je bio jako strog i imao svoje ideje kad je upitanju vaspitanje tih dečaka. Na primer, vreme na mobilnom im je bilo ograničeno na sat vremena dnevno, za kompjuterom sat vremena dnevno, u slobodno vreme se čitaju knjige, u školu se ne ide u bermudama, izlasci su do 22 sata… Stariji sin je zbog toga, kad je imao 15 godina, ušao u sukob s majkom i pretio je da će je udariti. Ipak, nije to učinio, ali je skupio svoje stvari i otišao da živi s ocem. To nije prošlo dobro, prešao je da živi s babom i dedom, a na kraju se vratio kod majke. Mlađi sin, koji je sve to gledao, u školi je trpeo vršnjačko nasilje. Na kraju je ušao u fizički sukob s nasilnikom, hvalio se kako ga je nalupao par puta i nasilje je prestalo. Kod kuće je krenuo da nameće svoja pravila, ostajao je duže u izlascima, a majka bi ga udarala kad zakasni. To se ponavljalo, on bi svaki put zakasnio, ona ga je sve jače udarala. U nekom momentu je krenula da ga udari oklagijom, a on joj je oteo oklagiju, ugurao je u sobu i udario je nekom drvenom palicom. Tuča se nastavila i ona ga je posle izbacila iz kuće… Kad sam ga pitala kako je mogao to da uradi, objasnio mi je da je on shvatio da njegov brat i on odrastaju pod presijom. Otac mu je to govorio sve vreme, saznao je i od vršnjaka da oni drugačije žive i situaciju u svojoj kući je prepoznao kao zlostavljanje. Problem s vršnjacima rešio je tučom. I zato je za njega jedino rešenje bilo da udari majku“.

Kad se sve sabere, čini se da su najjači faktori u socijalizaciji mladih porodica i vršnjačka grupa. Zato su to uglavnom početne tačke u psihološkim studijama i programima.

„Umem bolje“, model koji radi

Kao jedan od primera efikasnih pristupa u radu s mladima s agresivnim ponašanjem, psiholozi su predstavili projekat „Umem bolje“, preventivni program za sprečavanje razvoja poremećaja mladih, koji su od 2003. pokrenuli Sekretarijat za socijalnu i dečju zaštitu i Gradski centar za socijalni rad. Program je sprovođen u osnovnim školama kroz niz preventivnih radionica, ali i različitih vannastavnih grupnih aktivnosti.

Prema zapažanjima tima „umem bolje“, kao uslovi za razvoj agresije kod nekoliko generacija ispostavili su se odrastanje u ratnom i posleratnom periodu; pad ekonomskih uslova, gubitak posla roditelja; raspad porodičnih uloga, raspada vrednosti; slabljenje društvenih institucija, tranzicija društva na nove oblike funkcionisanja i koncentrisanje na pretežno materijalne ciljeve; javni primeri kriminalnog ponašanja…

„U periodu usijanog puberteta uticaj vršnjaka je dominantniji nego uticaj roditelja. Kako to da iskoristimo? Deca i mladi koji su uglavnom na margini, koji se ne uklapaju, imaju teškoće u prilagođavanju, obično se udružuju. Mi smo ih spojili s prosocijalnim vršnjacima, onima koji su omiljeni u školi i koji imaju dobre socijalne veštine. Uspostavili smo saradnički odnos među njima i izbegli diskriminaciju i dalju stigmatizaciju te dece koja su se i ovako teško uklapala. Svi su se lako uključili u program kad su shvatili da će naučiti nešto što će za njih biti korisno, što ‘radi’ u svakodnevnim situacijama“, priča Vera Despotović.

Da Vas podsetimo:  Grlite svoju djecu. Nemojte suviše raditi do kasno.

Na kraju su deca kao najkorisniji segment izdvojila tehnike za kontrolu besa koje su mogli da primene u situacijama u kojima su se ranije „branila“ agresijom.

„Mi smo s njima najviše radili na tome da shvate kako se bes i ljutnja stvaraju, kakve su posledice, da razumeju te emocije, a onda i da nauče da ih kontrolišu. Bes je uobičajena emocionalna reakcija, ali moraju da prepoznaju situacije koje ih okidaju i obrade ih tako da ne dozvole da dođe do usijanja. Jer od našeg razumevanja, interpretacije određene situacije zavisi naš emotivni odgovor na nju“, kaže Vera Despotović.

Paralelno, stručnjaci su radili i s roditeljima, koji su, kažu, bili mnogo teži za saradnju u odnosu na decu. Uglavnom jer misle da je „problem u detetu“. A, zapravo, nikad nije problem samo u detetu.

Na primer, „Umem bolje“ insistira na konceptu restitucije, postupku popravljanja učinjene štete i kreativnoj samodisciplini. Težište nije na krivici, već na konstruktivnom rešenju i pitanju: Šta ćeš da uradiš da popraviš štetu koju si napravio? Kad ste videli poslednji put nekog roditelja ili nastavnika da tako rešava problem s agresivnim pojedincem?

Nevenka Badnjarević ističe da je jedini način uspešnog rešavanja problema agresivnosti raditi sistemski, sa svim članovima sistema u kojem mladi funkcionišu.

Izazov sajber nasilja

Sajber nasilje je svakako novi izazov za institucije i pojedince koji se bave problemom nasilja među mladima. Jasna Hrnčić podsetila je na slučaj iz Njujorka koji je ovog septembra potresao svet. Dečaci su se potukli, 18-godišnjak je izbo 16-godišnjaka pred 50-70 druge dece. I umesto da reaguju, ostali su izvukli telefone i snimali situaciju. Dečak je iskrvario na putu do bolnice, a preživeo bi da je neko reagovao na vreme.

„Od 2000. je zabeleženo naglo smanjivanje empatičnosti među decom, što je povezano sa smanjenjem direktne komunikacije, koja se prebacila u virtuelni prostor. To istraživanje je u korelaciji s agresijom, najagresivnije je dete koje je usamljeno. Iz toga bi moglo izgledati da je internet direktan uzročnik atomizacije društva i nedostatka empatije, ali taj trend postoji decenijama pre interneta… U nedostatku širih društvenih akcija, koje ne samo da su neuspešne, već se doživljavaju kao hipokrizija i među odraslima i među decom, mi ne možemo da se pravimo da nasilje nije svuda oko nas, pa i sami se potčinjavamo nasilnicima… I mala deca su svesna toga. Mada, internet jako dobro naleže na taj trend i doprinosi smanjenju empatije“, ističe Popadić.

Takozvano sajber nasilje sve je više rasprostranjeno. Mladi jedni druge povređuju komentarima na društvenim mrežama, postavljanjem ponižavajućih slika i snimaka, zastrašivanjem preko poruka… A institucije i zakon sve to još ni ne registruju kao nasilje u pravoj meri. Pritom postoje velike razlike u procenama šta u tom kontekstu jeste, a šta nije nasilje.

„Ne postoji nadzor, to je nasilje koje ima beskonačnu publiku u vremenu i prostoru. Nasilnik je anoniman, dok su žrtve s druge strane vrlo dostupne. Zbog toga je sajber nasilje još malignije. Imamo oko čega da se brinemo, ali imamo i za šta da se borimo“, zaključuje Jasna Hrnčić.

Ana Kalaba
Izvor: Noizz.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime