Vojna intervencija SAD i hapšenje venecuelanskog predsednika predstavljaju brutalno gaženje međunarodnog prava.
Ovaj događaj je nastavak politike formulisane 1999. godine, kada je agresija na SR Jugoslaviju prošla bez ikakvih pravnih posledica po agresora. Tadašnji neuspeh UN da sankcionišu nelegalno bombardovanje jedne suverene države otvorio je pandorinu kutiju intervencionizma koji danas kulminira u Latinskoj Americi.
Američka administracija demonstrira moć servirajući očigledno fabrikovana opravdanja o fentanilu kao „oružju za masovno uništenje“, čime se otvoreno ruga čitavom svetu. Sve ovo deluje kao unapred režirana predstava, gde se glumci poput Marije Korine mogu darivati Nobelovom nagradom ili sklanjati u stranu, dok je jedina konstanta neskrivena želja
da se prirodnim dobrima Venecuele upravlja isključivo u interesu SAD. U najboljem maniru ratne propagande, otimači su proglašeni oslobodiocima, a narod okupatorom svoje zemlje, preciznije nafte koja se nalazi pod njihovim nogama.
Pouka koja nam se opet neumoljivo nameće nedavnim događajima je jasna: u savremenom svetu, pozivanje na pravo i pravdu nije dovoljan mehanizam zaštite suvereniteta. On se mora braniti svim raspoloživim sredstvima koja ne poništavaju taj cilj – jačanjem sopstvenih bezbednosnih snaga, razvijanjem veza sa svim državama koje ne gaze naš nacionalni interes, ali prevashodno izgradnjom nacionalnog identiteta kao najvećeg zaloga za teška vremena, koja očekuju svaki narod koji želi da ostane slobodan.
Novi DSS ističe da je čvrsto na pozicijama da samo države samostalno mogu i moraju da odlučuju o korišćenju sopstvenih resursa, a samo građani tih država o političkim sudbinama režima koji ih predstavljaju.
