AH, TAJ NEPROLAZNI DINKO!

autor:Vladimir Umeljić

Dinko Gruhonjić je dobitnik nemačke „Nagrade za ljudska prava“ grada Vajmara, kao što su obznanili nemačko „Društvo za ugrožene narode“ (GfbV) i „Reporteri bez granica“ (RSF).

Čime je on zaslužio ovu nagradu? Teško je sebi zamisliti da je razlog bio njegovo „lepo ime“ – Dinko, kao Dinko Šakić“, kako je on to ne tako davno u Dubrovniku uz osmejak obznanio.

Lista zaslužnih javnih aktivnosti ovog profesora Univerziteta u Novom Sadu je pozamašna i sasvim po ukusu zapadnih darodavaca. Tako npr. javnost saznaje o jednom aktuelnom (udruženom) projektu a naravno u službi viših ciljeva (Jelena Čalija, ISKRA, 30.01.2025.):

„Više javnih ličnosti iz naše zemlje obratilo se otvorenim pismom čelnicima Evropske unije tražeći od njih da odlučnije podrže slobodnu, demokratsku i evropsku Srbiju, kako su naveli, odnosno da se više uključe u unutrašnja politička pitanja u našoj zemlji.

Pozvali su se u pismu i na studentske proteste, i na „kriminalni režim“ u Srbiji, upozorili na „proruske paravojne formacije“, jer valjda obraćanje bez „malignog ruskog uticaja“ i nije vredno pažnje Evropske unije. I konačno, izrazili zabrinutost za bezbednost čitave Evrope – zbog Srbije i režima Aleksandra Vučića.

Pismo su potpisale 44 javne ličnosti, među kojima su profesori univerziteta Dubravka Stojanović, Vesna Rakić Vodinelić, Biljana Stojković, Dinko Gruhonjić, akademik Dušan Teodorović, umetnici Biljana Vilimon, Goran Marković, Branislav Trifunović, Stevan Filipović, Dušan Petričić, novinari Dubravka Marković, Ana Hegediš Lalić, Jelka Jovanović, Ljubodrag Stojadinović, Petar Peca Popović, pisac Marko Vidojković, muzičar Marko Šelić Marčelo.

Ono je poslato predsednici Evropske komisije Ursuli fon der Lajen, evropskom komesaru za proširenje Marti Kos, ambasadoru EU u Srbiji Emanuelu Žiofreu, izvestiocu Evropskog parlamenta za Srbiju Toninu Piculi.“

Sloboda mišljenja i govora je visoka civilizaciona vrednost, to naravno znaju i „NATO-demokratije“, koje je vrlo angažovano forsiraju, podržavaju i nagrađuju, naročito tamo gde je ona ugrožena, kao što je to već u principu slučaj u Srba.

Krunski dokaz ugroženosti slobode govora je upravo ovaj proglas gore navedenih srpskih intelektualaca i umetnika, koji žestoko osuđuje dotičnu ugroženost i to čine u javnim, etabliranim medijima a ne potajno štampajući i krišom deleći neke letke po mračnim sokacima.

Da se tu marljivo šire goleme dezinformacije („proruske paravojne formacije u Srbiji“), tja, svaka salata zahteva začine, zar ne? No možda je to bilo samo humoristički zamišljeno, kao kada je Dinko Gruhonjić svojevremeno u Dubrovniku pomenuo svog imenjaka Dinka Šakića, masovnog ubicu hrvatske države 1941-1945. a isključivo u kontekstu njegovog „lepog imena“.

To je inače sasvim na liniji vrlog „Društva za ugrožene narode“ (GfbV), koje je u devedesetim godinama prošlog veka, kada je izdisala druga Jugoslavija (ne povratilo se!), od samog početka krize neumorno zatrpavala nemačku javnost „saznanjima“ o „srpskim masovnim ubicama, genocidnim zločincima, sistematskim silovateljima i etničkim čistačima“.

Tako da sam u to vreme pri jednoj javnoj raspravi u Berlinu predložio da oni promene ime u mnogo adekvatnije: „Društvo za ugrožavanje naroda“. No šta se drugo može očekivati od pripadnika jednog naroda, koji je veliki britanski humanista Ser Piter Justinov okarakterisao na sledeći način („The Europeian“, London, 10.06.1993.):

„Srbi… I životinje koriste svoje resurse znatno umešnije nego ovi naopaki stvorovi, čija je pripadnost ljudskoj rasi u velikom zakašnjenju!“

Ako ništa drugo, Dinko Gruhonjić i njegovi istomišljenici ga barem donekle opovrgavaju, barem onoliko, koliko im „ugrožena sloboda govora i maligni ruski uticaj u Srbiji“ to dozvoljavaju.

Možda će oni jednog dana kritikovati proganjanje i nezavidni usud Džulijana Asanža i Edvarda Snoudona, i podržati njihovu slobodu govora, mada najveći deo vremena praktikovanu u (zapadnim) zatvorima i (istočnom) izgnanstvu, ko zna?

Možda će Gruhonjić i tada dovesti svoj, u međuvremenu u javnosti dobro poznati smisao za humor i dovesti auditorijum do smeha, kao što je svojevremeno uspešno učinio u Dubrovniku (Teodora Kostić, ISKRA, 22.03.2024.):

„Baš takav novi slučaj zbio se kada je u javnosti objavljen snimak dela govora Dinka Gruhonjića na prošlogodišnjem festivalu „Rebedu“ u Dubrovniku, koji je i ove godine izazvao burne reakcije zbog izjava govornika iz Srbije.

Očigledno je da je snimak obrađen, da su neki delovi isečeni, ali se jasno čuje i da se gost iz Srbije pred hrvatskom publikom žali što dolazi iz Vojvodine, odnosno što je taj deo ostao u sastavu Srbije nakon raspada Jugoslavije.

„Mi smo jedini ostali sa Srbijom, ni krivi ni dužni, pa su mi čak izmislili ime Sabahudin. Iako ja imam jedno lepo ime – Dinko, kao Dinko Šakić“, rekao je Gruhonjić uz osmeh.

Ovo poređenje sa upravnikom koncentracionog logora Jasenovac izazvalo je smeh među hrvatskom publikom, ali su se u Srbiji našli oni koji nemaju sluha za pošalice na račun stradanja srpskog naroda.“

No time njegov smisao za humor još nije bio iscrpljen, tako on kometariše: „U Dubrovniku, kao drugo – i najvažnije – ja sam se sprdao sa nacionalistima koji su mi nadenuli ime Sabahudin. Pa sam im rekao da nije bilo potrebe da se trude, pošto se već zovem Dinko, kao Dinko Šakić.“

Ostalo je doduše otvoreno, da li se on tako vedro sprdao sa nacvionalizmom svog imenjaka Šakića ili pak sa još neizbrojanim stotinama hiljada žrtava Srbocida hrvatske države 1941-1945, kao i desetinama hiljada žrtava genocida nad Jevrejima i Romima, za koje je dotični saodgovoran?

Želeo bih na ovom mestu da se pozovem na sopstvenu slobodu mišljenja i govora, kao i na potpuno odsustvo smisla za (takav) humor i da ga pitam – da nije on kojim slučajem mišljenja da ga osim istog imena sa Šakićem spaja to spremno i vispreno sprdanje i šalikanje, koje pomaže da se podnese monotono sivilo svakidašnjice?

Pogledajmo kratko kako je ta svakidašnjica izgledala u genocidnoj hrvatskoj državi 1941-1945, u vremesvakog sećanja vredne aktivnosti Dinka Šakića.

Ovde izvod iz svedočenja jedne preživele mučenice Jasenovca, po imenu Ksenija Zelić Jovanović, rođena 1925 . u Splitu (objavljeno u: Vladimir Umeljić, „Kada mrtva usta progovore“ (O Srbocidu hrvatske države 1941–1945.), Prometej, Novi Sad, 2023.):

„Jedna scena se redovno ponavljala, mi radimo na polju a onda prva od nas prošapuće: ’Evo ih!’ i onda se pojavljuju Maks Luburić, Dinko Šakić, Andrija Artuković, kako kad, glavešine na konjima, iza njih naoružana pratnja, ustaše

(…)

Dođu na oko dvadeset metara od nas, zaustave konje, ćute i gledaju nas, tako i po pola sata…

(…)

I – znalo se, sutra je likvidacija, odabrali su

(…)

Jednom, to nikada neću zaboraviti, radimo mi na polju (…) dolazi jedan stariji ustaša, možda oko pedeset godina, to je za nas bio star, sedi u čezama sa dva konja (…) Ćaćić se zvao a prati ga 5-6 naoružanih ustaša u njihovim žutim, braon uniformama i još 5-6 u drugačijim, zelenim, sivkastim… (…) Takve su im pantalone, drugačije, a gore samo košulje, zavrnuti rukavi (…) grmalji, dvometraši, za pojasima kame (…) Mi pretrnule, meni ne znam zašto ide kroz glavu – Hercegovci… (…) Ovaj stariji viknu: ’Nastup! Jevrejke na jednu stranu!’

Razdvajaju majke od ćerki, moja drugarica Sidonija hoće kod majke, da zajedno (…) Jedna mala, mršava, četrnaest godina, pruža ruke ka majci, pada na zemlju i puzi, hoće da ljubi čizme ustaši, samo da je pusti da umre zajedno s majkom… (…)

Ovaj je šutira onim teškim čizmama, jednom, dvaput, triput (…) njeno lice obliveno krvlju, odbacio je udarcima u neki potok, koji je tu tekao, ona puzi nazad, hoće majci, cvili, trza se…

(…)

Odvedoše ih, nedaleko, izgubismo ih sa vidika (…) Nije prošlo valjda ni dvadeset minuta, ustaše se vraćaju (…) Oni grmalji, krvave kame za pojasom, čakšire isprskane krvlju, isti izraz lica, očiju (…) ničeg ljudskog u njima, ničeg… (…) Do mraka smo ćutale, nismo progovorile nijednu reč

(…)

Kako Srpkinje, tako su i Jevrejke ćutke odlazile na klanje (…) Nije to bila hrabrost, nije bio kukavičluk, čovek nekako odrveni (…) To ne može niko shvatiti, ko tamo nije bio (…) svakodnevno užas, svakog trenutka možeš da izgubiš glavu…

(…)

Samo Nastup! Srpkinje levo, Jevrejke desno! Ili svaka peta napred!’ i – nestanu

(…)“

Može li Gruhonjić i na ovo da se smeje i da kaže: „Ja imam jedno lepo ime – Dinko, kao Dinko Šakić“ i potom da uživa u smehu hrvatske publike? Šta bi potom bilo samo konsekventno za očekivati, da li da danas svaki Vjekoslav (kao Luburić), Ante (kao Pavelić i Starčević), Miroslav (kao fra Sotona Filipović), itd. blaženo pominju „lepa imena“ ovih monstruma, nolens volens kao jednu vrstu usputne, nonšalante, gmizajuće apsolucije?

No lepoimeni Gruhonjić nailazi i na razumevanje, i to ne samo kod gore pomenutih srpskih intelektualaca i umetnika, već i kod kolega – saopštenje podrške njegovoj „dubrovačkoj humoreski“ potpisali su profesori i asistenti Odseka za medijske studije na kojem Gruhonjić predaje, a pridružilo im se i oko 80 studenata (od ukupno više od 5.000 koliko ih studira na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu), tako javlja „OKO“, 02.04.2024.

Od kakvog je značaja primedba istoričara i redovnog profesora Fakulteta za medije i komunikacije Predraga Markovića, koji s pravom kaže da biste na svaku šalu o nacizmu u Austriji i Nemačkoj leteli s posla: „Tamo nema šale sa nacizmom, zamislite tamo profesora koji kaže:

‘Ja sam Adolf, to su mi dali po Hitleru ha-ha-ha’“

Mišljenja sam da je to od vrlo velikog značaja, iz prostog razloga, jer je svaka pravna država dužna da štiti svoj ustavni poredak (humanizam, istorijsku istinu) u istoj meri kao i slobodu mišljenja/govora, jer sloboda koja se izopači u jednu vrstu ideološko-ekstremističke anarhije, nije više sloboda.

Drugim rečima, tolerancija ne može da toleriše intoleranciju, one se jednostavno međusobno potiru. Ne mislim uz to, nažalost, da bi imalo ikakvog smisla podsetiti Gruhonjića na principe osnovne ljudske empatije, na pijetet prema ogromnom broju nevinih i bespomoćnih žrtava Holokausta, Samudaripena i Srbocida zločinačke hrvatske države 1941-1945. i njenih neljudskih ubica.

Kao i na imperativnu, suštastvenu potrebu da niko nikada više ne sme nekažnjeno da zaurla: „Nastup! Srpkinje levo, Jevrejke desno! Ili svaka peta napred!“ Pa ma koliko lepo ime taj nosio – Dinko, Ante, Vjekoslav, Miroslav…