Protest protiv politike predsednika SANU Vladimira Kostića početkom 2022. godine
Moraju li srpsko školstvo uređivati Nemci – nekad su skidali srpske glave, a sad ubijaju dečje duše
Šta je sve u Srbiji prodato, šta „iznajmljeno“, šta poklonjeno strancima, a šta su pokrali domaći lopovi?
Kad je poslednji put SANU zapitala srpsku vlast koji je [bio] smisao Briselskog sporazuma… U toj su se kući namnožili oni koji „znaju“, ali su se beznadežno proredili oni koji misle
Piše: dr Dragoljub Petrović. lingvista i slavista
Sporenje o SANU na stranicama Politike svelo se na „tehničke“ detalje. Pokušaću ovde da im dodam i neke suštinske ne vodeći računa o njihovoj hijerarhiji.
Neka u tom smislu pojedinost koja će nas „uvesti u priču“ bude – bizarna: SANU je s Institutom za srpski jezik potpisala sporazum o izdavanju časopisa Srpski dijalektološki zbornik i saglasila se sa tim da se „periodičnost“ njegovog izlaženja „usklađuje sa propisanim pravilima Narodne biblioteke Srbije i Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja“.
Jedan pogled na SANU i njen Stenfordov naučni kantar
Da je ta „pravila“ pravovremeno osmotrila, SANU je morala utvrditi da su ona, u najmanju ruku, sakata: da se naučna pamet postrojava od M1 do M11, da za to mere određuje Stenfordova lista, da se prema njoj odmerilo 13 srpskih akademika, ali da tamo nije bilo mesta ni za jednog od onih koji se bave istraživanjima srpske nacionalne problematike; i da na to treba gledati kao na nešto sasvim prirodno jer „strani recenzenti“ obično ne umeju čitati ono što im se na srpskom jeziku podnese (a ako se nekom i dogodi da nešto takvo i pročita pa mu se ne dopadne, on to može ili „prevideti“ ili ga oceniti kao „neprihvatljivo“). I otuda je razumljivo da na Stenfordovoj listi nema mesta za srpsku nacionalnu pamet.
Komunistički razarački projekti upereni protiv Srba
Kao što je, već skoro osam decenija, nema ni u SANU kad su je Broz, Đilas i Kardelj prognali ili u zemlju ili u ćutanje. I tako se moglo dogoditi da SANU overi svaki komunistički razarački projekat uperen protiv Srba:
izdvajanje središta srpske srednjovekovne države i „stvaranje »Makedonije«“ (sa čim je išla i instalacija „makedonskog jezika“);
cepanje srpskog etničkog korpusa po „bratskim“ republičkim granicama i ostavljanje Srba u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu i Metohiji pod čizmom njihovih ratnih koljača (i njihovih komunističkih saveznika);
razaranje srpskog školstva naredbom da se ukinu ponavljači i da im se omogući da, uz sve što „znaju“, pokažu i šta sve „umeju“;
i to dovelo do postrojavanja pameti od M1 do M11; i do toga da oni koji ne znaju ništa moraju biti „mentori“ onima koji znaju još manje; i da niko od njih ne može biti biran „u više zvanje“ ako se devet puta nije našao na Đokinoj i makar četiri puta na Stenfordovoj listi.
Ranković je priznao da je do 1951. „likvidirano 586.000 narodnih neprijatelja“
Sva su ta razaranja „prošla pored SANU“ i ona se na njih nikad nije ni osvrnula, tj. sve ih svojim ćutanjem „overila“. Prema takvom njenom ponašanju, međutim, moramo biti i „pravedni“: komunisti su posle „oslobođenja“ pobili mnogo stotina hiljada Srba, o čemu pominjemo tek pokoju brojku: Ranković je priznao da je do 1951. „likvidirano 586.000 narodnih neprijatelja“, ali se ne zna da li u tu njegovu matematiku ulazi i onih 180.000 dečaka postreljanih na Sremskom frontu (Antun Miletić veli da je takvih bilo samo 80.000) i 55.000 dečaka i dece (od 7 do 15 godina) bačenih u jame oko Foče tokom druge polovine maja i početkom avgusta 1945, kao što je izvesno da se tamo nisu našli oni koji su kosti ostavili na Golom otoku. Ta je komunistička demokratija, valja i to priznati, obuhvatila i neke akademike i prirodno je da su oni drugi brzo usvojili Brozovu nauku (naročito od onog trenutka kad je on „stao na čelo SANU“), ali je zanimljivo da Broza nema već više od 40 godina i da su neke od tih činjenica do SANU stigle samo u ono vreme kad je ona pripremila onaj Memorandum, u njemu podsetila na komunističke zločine i predvidela da će se Brozova zločinačka tvorevina raspadati upravo onako kako joj se to i dogodilo.
Srbi se istrebljuju i progone u Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori, Kosmetu…
I da će i to Srbi opet najžešće platiti: istrebljeni su u Hrvatskoj, u Bosni se drže na tankoj omči kod Brčkog, svetska kriminalna zajednica stala je iza njihovog progona s Kosova i Metohije, a istu pamet brani i „komitski pokret“ u Crnoj Gori… Novi komunisti, međutim, uspeli su da tu SANU potisnu i uprljaju i ona se posle toga nikad nije oporavila: ljudi koji su priredili Memorandum počeli su se proređivati i zamenjivati ih oni koji su stizali i do Đokine i do Stenfordove liste, ali nisu umeli da misle ni o čemu drugom, pa ni o tome kako neuki ministri prosvete i nauke razaraju temelje srpske nacionalne tradicije i duhovnosti i kako njihove sekretarice i kuriri preuređuju srpsku školu progoneći iz nje sve one sadržaje i obrasce po kojima su se Srbi vekovima kao narod i utemeljivali i kao narod stigli do komunističkog vremena.
Na sličan način SANU je podržala i „pravila“ Narodne biblioteke Srbije time što se, recimo, nije raspitala po kojim je kriterijima ona utvrdila, „na zahtjev Nacionalne i sveučilišne knjižnice u Zagrebu 17. lipnja 2008. godine“, da „hrvatski jezik“ više nije ni nalik na srpski i da se ti jezici zajedno više ne smeju ni pominjati. I po kojim pravilima CIP-onje i CIP-ulje iz nacionalnih biblioteka utvrđuju da, recimo, Branko Ćopić piše „bosanski“, da je devet „hrvatskih knjiga“ napisao Momo Kapor, da su istim jezikom pisani Moji pronalasci Nikole Tesle, Kozaračka djeca i Riječi koje nisu zaklane u Jasenovcu; „srpski i hrvatski“ pisali su Njegoš, B. Radičević, Mrkalj, Sterija, Sremac; „hrvatskom ćirilicom“ potpisivali su se Zmaj, Dučić, Meša, Ivo Andrić, R. P. Nogo, to još uvek čine SPC i SANU, a možemo im dodati i knjigu „Istorija Dubrovačke književnosti akademika Zlate Bojović: jezik – srpski, pismo – ćirilično, izdavač – Srpska književna zadruga“, a knjiga gurnuta u – hrvatsku književnost.
Narodna biblioteka Srbije uspešno osramotila i srpski jezik i srpsku kulturu na gostovanju u Kanadi
Treba ovde podsetiti i na to da je, recimo, Narodna biblioteka Srbije uspešno osramotila i srpski jezik i srpsku kulturu na gostovanju u Kanadi 10. H – 10. HI 2006. kada su se tamo predstavili „Sreja“, „Saša“, Đinđić, Vuk, Helsinški odbor za ljudska prava i sl. dr., ali pored njih nije bilo mesta ni za Miroslavljevo jevanđelje, ni za Sv. Savu, Njegoša, Crnjanskog, Pekića, Sl. Jovanovića, Teslu, nije bilo nijednog slikara, nijedne zbirke narodnih pesama, nijedne monografije o manastirima, ništa o Kosovu, glavnina knjiga bila je štampana latinicom, a „ćirilaši“ bili označeni kao — „batinaši“! (Takva je pamet na čelo Narodne biblioteke Srbije dovođena iz Soroševog predsoblja, s nalogom da se najznačajniji pamtilac i zapisivač srpske prošlosti razori i osramoti iznutra i da se time dovrši ono što Hitleru nije, sasvim, pošlo za rukom 6. aprila 1941.)
SANU je, dakle, overila sva ministarska i bibliotečka „pravila“ koja pominjemo i time priznala da se ministarka saobraćaja u tim problemima mnogo bolje snalazi od onoga saobraćajca sa Stenfordove liste, kao što je za ekološke teme kvalifikovanija ministarka koja još nije naučila „sva slova“ nego akademici i drugi majstori koji se tim temama bave „u vidu zanata“. Da nije tako, SANU bi se, konačno, morala setiti da se kod najviše vlasti raspita i o još pokojoj pojedinosti o kojoj su svakako obavešteniji od onih specijalaca koji dolaze iz Soroševog predsoblja i/li Trilateralne komisije i Bilderberškog kluba. A takva bi pitanja, recimo, mogla biti i sledeća:
Šta SANU treba da pita vlast
ko je doveo Rio Tinto da otruje zapadnu Srbiju, Ziđin i Dandi da to urade na istoku i gde je sve, i sa čijom dozvolom, raspoređeno onih šezdesetak ostalih bušača i trovača i da li su oni dovedeni s kinkelovskim ciljem da se „Srbija svede na beznačajnu balkansku enklavu“ i u skladu s „agendom“ da će biti „žrtvovana zarad Zelene Evrope“;
da li se rudnim bogatstvima i državnim energetskim sistemima mora upravljati jedino po pravilima Trilateralne komisije ili bi im akademijska pamet mogla ponuditi neke mnogo pouzdanije oslonce (svojim moćnim Odeljenjem za matematiku, fiziku i geo-nauke);
moraju li se sve poluge ekonomske moći nalaziti u rukama stranaca ili bi bilo sramota da se ponešto od toga nađe i „u domaćim rukama“, tj. šta je sve u Srbiji prodato, šta „iznajmljeno“, šta poklonjeno strancima, a šta su pokrali domaći lopovi; i kad je SANU poslednji put presudila da je vlast nekompetentna i upozorila je na to da je takvo ponašanje, jednako kao i prepuštanje izvoza strancima i/li prezaduživanje, prečica do dužničkog ropstva;
je li SANU (sa svojih četrdesetak „medicinskih besmrtnika“) ikad proverila „protokole“ po kojima su dr Kon i njegov ministar zdravlja u kovid-bolnicama pacijentima bušili plućne maramice i dijafragme i, istovremeno, podnosili „teške krivične prijave“ protiv lekara i apotekara koji su, „u domaćim uslovima“, bez intubiranja i respiratora, sasvim lako lečili svoje pacijente; i kad će neko za sva ta ubistva biti osuđen makar kao za zločine protiv čovečnosti;
moraju li srpsko školstvo uređivati Nemci i njihove žderić-žužulovske koljačke filijale, i to po mnogo surovijim pravilima od onih po kojima su to činili i u trima ratovima tokom prošlog veka (tada su skidali srpske glave, a sad ubijaju dečje duše); i da li SANU zaista veruje da je („u tom cilju“) trebalo baciti u blato Zavod za udžbenike kao najznačajniju srpsku nacionalnu instituciju i onim zločincima otvoriti mogućnosti da pljačkaju srpsko udžbeničko tržište; i da li time SANU overava shvatanje srpske Vlade i njenih ministara za prosvetu i nauku da im u zasluge treba upisati i to što su u školama legalizovali i demokratsku korupciju i pedagošku prostituciju;
SANU nije zaslužila prigovor za „tragičnu sudbinu »Rečnika srpsko-hrvatskog jezika«“ (ta se sudbina može drukčije okvalifikovati), ali nije jasno kako će ona odgovoriti na neka mnogo „prostija“ pitanja, a jedno je od njih sasvim banalno: potpisnik ovih redova pamti podatak (i on je mnogo puta pominjan) da je korpus toga Rečnika premaši[va]o šest miliona kartica, a do digitalizacije stiglo ih je tek četiri miliona i dvesta hiljada i SANU jedina može razjasniti nedoumicu o tome šta se s onom ogromnom razlikom dogodilo; ili objasniti kako je „nestao“ orman sa sto hiljada kartica iz jednog njenog sektora; ili kako su nestajale zbirke iza kojih su ostajale samo „kutije“ u kojima su se nalazile ili registri u kojima je zabeleženo da su od priložnika preuzete, a posle nikad nisu pronađene; ili kako su iz Akademijinih podruma iznošena i bacana (ili „na kilo“ prodavana) sva stara naučna izdanja.
Sve to (a i još štošta) svedoči o činjenici da SANU nije kriva za „tragičnu sudbinu Rečnika“, ali jeste za tragičnu sudbinu srpske nauke: njeno se „delovanje“ koje je ovde predstavljeno u malo čemu razlikuje od onoga što su (tokom XVII–XVIII veka) Srbima, recimo, priredile tri generacije katoličkih popova sabirajući iz svih evropskih biblioteka, arhiva, crkava sva svedočanstva o Ilirima, preneli ih u Muzej Ilirika u Bolonji i tamo im se – izgubio svaki trag: SANU se može braniti od nekih prigovora, ali se ne može odbraniti od zločina nad srpskom naukom;
ministarstvo za trgovačku pamet počelo je da rasprodaje i srpske škole: „Privredni sud u Kraljevu, rešenjem Fi. broj 99/2016 upisao je u sudski registar, u registarskom ulošku broj 5-288-00, OŠ Khalifa bin Zayed Al Nahyan, podatke: Briše se Osnovna škola »Rastko Nemanjić Sava«, Dojeviće. Upisuje se Osnovna škola Halifa bin Zaid Al Nahjan (Khalifa bin Zayed Al Nahyan), sa sedištem u Dojeviću, Fi broj 99/2016 – iz Privrednog suda u Kraljevu, A–1250“;
kad je poslednji put SANU zapitala srpsku vlast koji je [bio] smisao Briselskog sporazuma i da li se išta od onoga što su njegovi srpski potpisnici, na tragu Brozove komunističke nauke, darovali Šiptarima može razumeti drukčije nego kao izdaja pred kakvom se Srbi nikad nisu našli u svojoj istoriji…
Izdaja pred kakvom se Srbi nikad nisu našli u svojoj istoriji…
Mogla bi se ovim pitanjima priključiti i mnoga druga, ali neka i ovo bude dovoljno za zaključak da do SANU nije „stiglo“ ništa od ovoga o čemu govorimo. I razlog je za to vrlo prost: u toj su se kući namnožili oni koji „znaju“, ali su se beznadežno proredili oni koji misle, pri čemu se ni njihov glas ne može probiti kroz huk onih prethodnih (nije slučajno da je Odeljenje društvenih nauka svedeno na /5+2/ člana i, praktično, udavljeno). I to nas dovodi do suštine problema pred kojim se nalazimo: Akademiji se ne mogu osporiti visoki dometi u oblastima kojima se bave, ali ako se ništa od tih znanja ne može upotrebiti da se mnogodecenijsko razaranje naroda makar uspori (ako se već zaustaviti ne može), logičnom se mora smatrati sumnja u smisao znanja koja se mere Stenfordovim kantarima. Srbi su, naime, mnogo više verovali znanjima koja su dolazila iz Zanatske komore: ta su znanja bila poštovana jer su ona čoveku služila i olakšavala mu život.
Smisao onih drugih bio je znan samo odabranim predstavnicima njihovih nosilaca – onima koji su se pripremali ne da čoveku olakšaju život nego da čoveka unište.
SANU se našla raspeta između jednih i drugih: malkice se izmakla od zanatlija, a neizvesno je hoće li se primaći eminentnim zlikovcima ili se samo upisati u njihove vodonoše. Između ostaloga i time što je pristala da se naučne istine „boduju“ po merama kojima se nauka može najuspešnije – sramotiti.
Srbija je imala i školu i nauku dok se na fakultetima polagalo tek nekoliko ispita: naišao sam na podatak da je pre stotinak godina, u struci u kojoj sam potrošio život, polagano samo tri ispita, kasnih pedesetih godina prošlog veka ja sam ih položio deset, kad sam se izmicao u penziju – moji studenti polagali su ih petnaestak, a dve-tri godine kasnije (kad se razmahnula „bolonjska pamet“) jedan mi je student „priznao“ da ih je položio – 72 (i slovima: sedamdesetdva).
SANU je overila i taj ministarski – zločin.
