Društvance je opet, stiglo je do nas preko Sarajeva, a odakle bi, lamentiralo nad „mračnim ciljevima velikosrpske politike koja je rezultirala genocidom, etničkim čišćenjem i najtežim ratnim zločinima u Evropi nakon Drugog svetskog rata“.
U to ime, zamolili su Evropsku uniju i SAD, a koga bi, kad samo njih imaju, da „hitno utiču na vlasti Srbije i Crne Gore, ali i Srpsku pravoslavnu crkvu da otkažu zakazanu ceremoniju ustoličenja izabranog mitropolita Joanikija, 5. septembra, u Cetinjskom manastiru“. Bilo je tu još i kuknjave zbog politike koja je rasturila međuetnički i međukonfesionalni sklad, utemeljen na antifašističkoj tradiciji, građanskoj i sekularnoj državi i još koječemu.
Ništa novo, ništa bitno, ništa pomena vredno. Sve u svemu ništa. Ista priča, samo nova strana, umrljana, išarana, za tuđ račun naškrabana.
Ovu minijaturnu bogohulnu procesiju predvodi istoričarka sa opusom ali bez dela, čiji je nedostatak avansno kompenzovala brojnim nedelima, oličenim u najvećem broju zabrana knjiga, filmova, pozorišnih predstava i naučnih radova u istoriji srpske politike.
Sledi je takođe istoričar, zaglibljen u blatu sopstvene neostvarenosti i nedorečenosti, lice iz hladne i tamne senke osuđenosti na osrednjost.
Tu su i dva prominentna novinara kojima bi, ukoliko su u stanju da iz prve citiraju po jednu jedinu sopstvenu ikada objavljenu rečenicu, preko američkih prijatelja odmah trebalo srediti po jednog Pulicera. A ako bi se, kojim čudom, našla još samo jedna osoba na svetu koja bi išta od njih napisano ili izrečeno mogla makar da parafrazira, najmanje još po dva.
Veličanstvenost tužne povorke osigurava prisustvo nečega što se nekada knjižilo i lažno predstavljalo kao režiser, a stvarno je bilo službenik agitpropa zadužen za filmsko falsifikovanje biografije voljenog maršala i krivotvorenje činjenica o hordama njegovih sledbenika – ubica časnih srpskih domaćina, zanatlija, trgovaca i intelektualaca i rušitelja srpskih bogomolja. Istih onih koji su antifašizam dokazivali tako što su se utrkivali ko će pre na panj da stavi sto srpskih glava za jednu nemačku.
Uz još par statista, to je otprilike sve. Da nije bilo zle sudbine koja ga je prerano odnela, bilo bi tu, na čelu povorke, i Koče generala, njihove perjanice i nekada prve uzdanice, te Brozove verne senke i večite prišipetlje. Onog Koče sa Sorbone bez diplome, intelektualca bez ostavštine, pesnika bez pesama. Koče, saborca Francetićeve Crne legije protiv četnika kod Vlasenice, naručioca „savezničkog“ bombardovanja Leskovca, srbomrsca i srboubice. Ili makar Gorana Markovića, da im, u pomen na opravdano odsutnog, neutešnima, prikaže svoj film o Koči i podigne njihov presahli borbeni duh.
Ovako, ništa. Sve se svelo na nikad jadnije antisrpsko poselo. Ostaje jedino nada da će Nenad Čanak, ta intelektualna i moralna gromada, održati reč i 5. septembra na Cetinju sprečiti ustoličenje mitropolita Joanikija. A ako i on zakaže, tu više ni NATO ne pomaže.
autor:Dragan Dobrašinović
Увијек сам се дивио људима који имају способност да се изразе сочно, оштро и да потону и изроне из дубине теме коју обрађују, а да не употребе ни једну грубу ријеч.Изузетно то волим да читам, иако волим да читам и оне који се служе и оним ријечима којих у нашем језику не фали када их понесу емоције изазване свим страхотама материје о којој пишу или говоре. Ја немам толико снаге да се суздр+им а да не кажем правим именом шта је и ко је Чанак, али нећу да окаљам овај лист који читам. Нећу да осјећам бар на душак сав тај смрад за који је септичка јама парфем.У нас у Херцеговини има кеса, има врећа коју су наше баке ткале аима и арар.Арар је највећа врећа и у њој се скупљало жито на гувнима послије вршидбе.Е Чанак је арар на паприцу свезан пун нечисти, смрада, јада и гада.За Мила не постоји толико велика врећа у коју би могли смјестити његов смрад, јад и гад.Сви они су у дослуху и по смраду се препознају.Чуо сам да су у лондону донијели однекуд из колонијалних земаља и посадили једну биљку која кад процвјета смрди пола Лондона.ми би их могли наградити ако им дамо ову двојицу.Они би им правили весеље за нос цијело вријеме.
„Ди су наши новци “ је једина креатура која је икада у Војводини правила проблеме. Нико други сем њега и његове банде није правио проблеме , али баш нико други. Где се он појави долази до међунационалних сукоба, сетимо се Темерина, наводно растуреног гроба на катол. гробљу у Новом Саду због кога је док је био функционер звао и ЕУ да реагује; креатура је газила таблу са натписом РТС, ….Да ли сте приметили да откада он није на функцији у Војводини, годинама нема ексцеса ни било каквих проблема. Дакле , ако могу да га назовем човеком он је исконско зло. Монтенегрини , ако вам се он појави ни мало вам не завидим јер знам шта ће се десити . Кукавна вам мајка и нека вам је Бог Свемогући у помоћи.