U našem narodu ćete često čuti komentar da Srbima nema bližih od Rusa, kao i da našu državu niko ne brani i ne voli kao „velika pravoslavna majka“ sa istoka. Ovakvi stavovi, posledica su više legendi nego istirijskih činjenica, zajedničke religije, viševekovne saradnje, i dugogodišnjih diplomatskih odnosa često stavljenih na probu.
A kakvi su bili ti odnosi?
Srbija i Rusija održavale su vezu još u najranijem periodu. Uprkos geografskoj udaljenosti, zemlje je spajala, pre svega, verska bliskost. Prvi srpski arhiepiskop Sveti Sava zamonašio se upravo u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona na Svetoj Gori.
Tokom srednjeg veka, Srbija je u kulturološkom aspektu bila naprednija, jer je bila bliža Vizantiji – svetioniku prosvećenosti tadašnje Evrope, pa su odavde ka dalekoj Rusiji, opterećnoj mongolskim osvajanjima, često putovali crkveni spisi, ali i svetovna literatura.
Veza Srbije i Rusije krunisana je i sa nekoliko političkih brakova između plemstva. Svakako najznačajniji, bio je brak između srpske plemkinje, iz vlastelinske beogradske porodice Jakšića i dede prvog cara Rusije, Ivana Groznog.
Sa porastom moći Rusije, počevši od Petra Velikog, a naročito za vreme Katarine Velike, raste ruski interes za Balkan. Zahvaljujući seriji ratova sa Turskom koji je trebalo da je izvedu na topla mora, Rusija na ovim prostorima dobija status zaštitnice hrišćanstva u Osmanskom carstvu.
Za Srbiju koja se u tom momentu nalazi u viševekovnom ropstvu, ovo je bio dovoljan signal!
I majka i maćeha
Kada je podignut Prvi srpski ustanak, Karađorđe je zatražio pomoć od Austrije, Francuske i Rusije. Prateći svoje interese, Rusija je ušla u rat sa Turskom 1806. ali je zbog Napoleonovog rata konkretna pomoć izostala.
Drugi srpski ustanak dovodi do uspostavljanja autonomne Kneževine Srbije, a naša zemlja nastavlja put ka slobodi i dalje se čvrsto oslanjajući na Rusiju. Diplomatska veza testirana je zajedničkim ratom protiv Turske – Srbija se uključuje u Rusko-turski rat 1877.
Ovaj rat se završio pobedom saveznika nad Turskom i potpisivanjem San-Stefanskog mira 1878. kojim Srbija dobija nezavisnost, ali ne i sve željene i osvojene teritorije! Rusija je rešila da ove oblasti pripoji novoproglašenoj Velikoj Bugarskoj, a ovo je izazvalo veliki šok i razočaranje u Srbiji – u datom momentu, velikoj “pravoslavnoj majci” Bugarska je ipak bila “draže dete”.
Berlinskim kongresom 1878. je ispravljen San-Stefanski mir, kneževina Srbija je dobila teritorijalna proširenja i priznanje svoje nezavisnosti, ali je za dugi niz godina bila okrenutija Austrougarskoj nego Rusiji. Dinastiji Obrenović poslovično je Beč bio draži od Moskve iako su kralj Aleksandar počeo da radi na ponovnom približavanju.
Dinastija Karađorđević okreće leđa Austrougarskoj i oslonac ponovo traži u “pravoslavnoj braći sa istoka”. Ali, ni Rusija ništa nije radila bez interesa! Za vreme Aneksione krize, kao i za vreme Balkanskih ratova, ona ostaje manje-više po strani, ne želeći da kvari odnose sa Nemačkom i Austrougarskom.
Vreme slave i junaštva
Mnogi će vam danas u Srbiji reći da je Rusija u Prvi svetski rat i globalni sukob neslućenih razmera ušla “samo zbog Srbije”. Nakon Sarajevskog atentata i objave rata našoj zemlji, car Nikolaj II mobiliše rusku vojsku što prvo Nemačkoj, a onda i Austrougarskoj, daje povod da objave rata Rusiji.
Srbi i danas pamte i rado pričaju nikada do kraja potvrđenu priču da su Rusi uputili ultimatum Britaniji i Francuskoj da moraju da prihvate i zbrinu srpsku vojsku koja se povlačila preko Albanije, inače Rusija izlazi iz rata jer nema svrhe da u njemu ostaje ako više nema Srbije zbog koje je u sukob i ušla.
Po ovoj priči, tek nakon ovog pisma cara Nikolaja, London i Pariz poslali su brodove da prihvate ostatke srpske vojske.
Međutim, ovaj rat, Rusiju je skupo koštao…
“Crvena” Rusija i “bela” Jugoslavija
Oktobarskom revolucijom 1917. Rusija iz korena menja svoj karakter. Tadašnja Kraljevina (prvo Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije Jugoslavija) i pravoslavna srpska kraljevska dinastija, prema novoformiranoj sovjetskoj Rusiji gaji dubok otklon, i otvara svoje granice za hiljade ruske “bele” emigracije koja je bežela pred “crvenom” najezdom.
U to vreme, Beograd, Pariz i Sofija postaju najveći centri odbegle ruske intelektualne elite i plemstva. S obzirom da je reč o visokoobrazovanim ljudima, oni su dali neprocenjivi doprinos razvoju tadašnje jugoslovenske nauke, umetnosti i arhitekture. U tom periodu, otvara se i prvi Ruski dom u Beogradu, a gradi se i ruska crkva na Tašmajdanu.
Odnosi Jugoslavije i sovjetske Rusije ostaju hladni sve do početka Drugog svetskog rata. Jugoslovenska vlada priznaje sovjetsku vlast u Rusiji tek usled realnosti neposredne opasnosti od nacističke Nemačke 1940. godine.
Ironično, Srbe i Ruse, opet je spojio rat.
Pun krug i Titovo istorijsko “NE”
Pripadnici Crvene armije zajedno sa borcima NOB-a oslobodili su Srbiju 1944. godine. S obzirom da je u Jugoslaviji pobedio komunizam, Sovjetski Savez postaje prirodni i najbliži saveznik i saradnik jugoslovenskih vlasti, ali ne zadugo!
Iz Moskve 1948. stiže prekor Komunističkoj partiji Jugoslavije da “flertuje sa nacionalizmom i kapitalizmom”, a KPJ odlučno odbija ove kritike. Bilo je to legendarno “Titovo “NE” Staljinu”, početak okretanja Jugoslavije ka Zapadu i sukob iz koga je, po mišljenju većine istoričara, Jugoslavija izašla kao pobednik.
Nakon Staljinove smrti 1953., u Sovjetskom Savezu dolazi do procesa destaljinizacije. U tom duhu, 1955. Nikita Hruščov dolazi u posetu Titu i izvinjava se Jugoslaviji za nepravdu koja joj je učinjena.
Ipak, jugoslovensko-sovjetski odnosi, sve do kraja postojanja ove dve federacije, ostali su korektni.
Nakon pada Berlinskog zida i sloma komunizma u Evropi, obe federacije ulaze u duboku krizu. Tokom celog perioda jugoslovenskih ratova, Rusija se zalagala za mirno rešenje konflikta, ali nije bila u poziciji da zauzme odlučniji stav po ovom pitanju.
Tokom bombardovanja Jugoslavije 1999., Rusija se u Savetu bezbednosti UN-a čvrsto usprotivila ovoj intervenciji NATO-a.
Danas, kada Srbija po četvrti put dočekuje ruskog predsednika Vladimira Putina izgleda da su diplomatski odnosi Srbije i Rusije napravili pun krug – prošli su periode bliskosti, zahlađenja, udeljenosti i ponovnog zbližavanja.
Kuda će u budućnosti ići, vreme će pokazati!
A. Bogdanović
Izvor: dnevno.rs
