Ako neistini treba ponovljanje sto puta da postane istina, poluistini treba znatno manje! Pogotovu ako prija primaocima… Takav je slučaj i sa „Pravoslavnom“ ili „Srpskom novom godinom“. Zapravo njenim javnim „dočekivanjem“, osobito na trgu.
Poluistina je da praznik predstavlja nešto dobro, ali privatno i porodično. On je oduvek nešto neophodno, kao protivteža „sivoj“ svakodnevici! Pogotovu kolektivni, kakav je i javni doček nove godine. Nije on samo jedenje i pijenje, nije ni uz pevanje i igranje, ma koliko bili važni. On je demonstriranje, obnavljanje i jačanje, zajedništva. Bar privremeno, skupa su i zbližavaju se svakodnevno jako različiti, i mnogo čime odvojeni! Što smo imali ali odavno nemamo, sa Đurđevdanskim a kasnije Prvomajskim urankom, i Danom grada koji nije zaživeo. Zato još jedan nije suvišan!
Poluistina je i da se radi o „pravoslavnoj“ ili „srpskoj“. Prvom je zaista takvom smatraju ili nazivaju (što nije isto), mnogi pravoslavci. Ali nikako svi, ima pretežno pravoslavnih država koje koriste drukčiji kalendar. Da ima pravoslavnih Srba koji su već proslavili ili tiho dočekali novu godinu ili ne obraćaju pažnju ni na jednu, nema potrebe dokazivati. A zabavno je da na pitanje kada će čekati „srpsku“ ili „pravoslavnu“, svi kažu (i afiši po gradu): trinaestog januara! Umesto trideset prvog decembra, kako je po „njenom“, Julijanskom kalendaru. I u slučaju drugih praznika i datuma, na terenu su drugog, Gregorijanskog. Isto važi za odnos prema Deda-mrazu. Mirno ga dovode svojoj deci, ili nju vode tamo gde je on uoči „zvanične“ nove godine.
S druge strane nije poluistina nego istina, da kad dosta ljudi radi isto, svi ne rade iz istog razloga! Čak i jedan razlog, ima više oblika. Na primer, mnogo pominjani „inat“, navodno glavni razlog, šta je i prema kome je? Za neke je protest svemu zvaničnom, ne samo „njegovoj“ novoj godini! Za neke retke stare, zakasneli je protest prema nekadašnjoj vlasti, koja ga nije izričito zabranjivala a ni „mirisala“. Hteli su da slave, ali su čekali da im se kaže da se sme!
Za neke je protest prema aktuelnoj, zato što je organizovala doček prethodne. Ima i onih koji bi to činili iz inata prema onima koji su sebi priuštili doček zvanične, „I mi konja za trku imamo!“. Ali nije sve u inatu, tu su i različite želje. Što ne zabava, muzika uživo, blizina „zvezda“? I vrlo ozbiljna želja da se bude drukčiji, pa i ne slavi kad „svi“ slave! („Srbovanje“ nije inat, nego nečije i nekakvo negovanje nacionalne pripadnosti). „Staru“ novu godinu, nezavisno od razloga, zbog manje „kotizacije“ i „slobodnije garderobe“, u ugostiteljskim objektima je i jevtinije „dočekati“. A na trgovima je, za džabe… Tako je i sa razlozima za „organizovanje“. Ugostitelji i estradni umetnici nemaju razloga da ga ne organizuju, naprotiv. Gradski oci „izlaze građanima u susret“, „daju narodu ono što traži“ (delić!), a manje ih košta nego kad bi to radili sa „zvaničnom“ novom godinom…
Koji razlog gde i kod koga preteže, druga je stvar. Kao i pitanje ne bi li bolje bila samo jedna, bilo koja! I da li bi jednu od dve nove godine bilo bolje zameniti drugim i daljim datumom, i raditi da to bude zaista praznik svih. Uzgred, kome se nova godina čestita na Divčibarama, a kome u gradu?
Radovan Marjanović
Izvor: kolubarske.rs
