Prehrambena nesigurnost je dugo smatrana problemom koji nastaje zbog nedovoljne proizvodnje hrane. Na početku 21. veka, više je nego jasno da ne postoje veće prepreka za proizvodnju dovoljne količine hrane, a da je uzrok permanentne prehrambene nesigurnosti potrebno tražiti u nejednakoj distribuciji hrane.
Na početku 2020. godine predsednik Srbije je izjavio da je u Srbiji gladno manje od 2% ljudi. Da je ova izjava kojom se podupiru teze o zlatnom dobu u Srbiji netačna pokazuje i letimičan pogled na zvaničnu statistiku koja razotkriva ogromne nejednakosti u srpskom društvu. Prema Republičkom zavodu za statistiku 1/4 građana Srbije je u riziku od siromaštva, dok je skoro 1/3 u rizuku od siromaštva, materijalno ugrožena i živi u domaćinstvima niskog intenziteta rada.
Zvanični podaci pokazuju da u 2017. godini pola miliona ljudi nije moglo da zadovolji osnovne životne potrebe, dok 3,5 posto građana prima socijalnu pomoć. Globalni indeks gladi koji obuhvata period od 1992. do 2017. godine za Srbiju iznosi 6,6. To znači da se Srbija na nalazi na 24 mestu od 119 rangiranih zemalja, a među zemljama je sa višim nivoom gladi u regionu.
Kao reakcija na ovu situaciju, tokom pandemije, u Srbiji su započeli sa radom kolektivi čiji je fokus borba protiv prehrambene nesigurnosti i društvenih režima koji su doveli do ekstremnih nejednakosti i gladi. O politikama solidarnih kuhinja u Srbiji i načinu na koji se organizuju razgovarala sam sa predstavnicima Solidarne kuhinje iz Beograde, Kuhinje solidarnosti iz Novog Sada i predstavnicima inicijative Obrok solidarnosti iz Subotice.
Život na ivici egzistencije
Solidarna kuhinja nastala je u aprilu 2020 godine, neposredno po proglašenju vanrednog stanja u Srbiji, kao pokušaj da se uzajamnom pomoći odgovori na pandemiju koronavirusa i njene ekonomske posledice. Kako kažu predstavnice i predstavnici ovog kolektiva upravljanje pandemijom koje je ostalo slepo za socijalne probleme najviše je pogodilo najugroženije članove društva.
„Činjenica da ogroman broj ljudi širom sveta živi na ivici egzistencije, da nema čak ni za hranu, da ljudi oko nas doslovno umiru od gladi dok neki drugi, na primer, imaju milijarde i šalju automobile u svemir iz zabave govori mnogo o sistemu i društvu u kom živimo. Siromaštvo i beda samo su posledica pogrešno postavljenih prioriteta sistema koji nije okrenut čoveku i društvu već isključivo kapitalu”, rekli su za Mašinu iz Solidarne kuhinje.
„Prosečan radnik u Srbiji ne može da se prehrani od plate za koju mukotrpno radi ceo mesec, u lošim uslovima, često na crno, bez zdravstvene i socijalne zaštite. Nebriga države prema najugroženijim kategorijama našeg društva postala je samo još vidljivija od početka pandemije – prihvatilišta za beskućnike su zatvorena, ljudima u situaciji beskućništva policija je pisala kazne jer su tokom policijskog časa bili na ulici, a svi oni koji su za život zarađivali radeći u ugostiteljstvu, uslužnim delatnostima ili teške i uglavnom slabije plaćene poslove ostali su bez mogućnosti da zarade.”
Uzroke prehrambenog siromaštva, predstavnici Obroka solidarnosti vide u neravnomernoj raspodeli bogatstva i ustrojstvu ekonomskih odnosa prema kapitalističkom principu. „Maksimizacija profita moćne klase kapitalista kroz privatizaciju sa jedne strane, a sa druge strane upropaštavanju celokupnog javnog sektora, koji bi trebao biti narodni servis i podrška ostvarenju osnovnih ljudskih prava uzrokuju siromaštvo i glad”, rekli su u razgovoru. Inicijativa Obrok solidarnosti je nastala 2020. godine u novembru. Inicijatori su bili aktivisti Združene akcije Krov nad glavom, koja je u Subotici aktivna od decembra 2019. godine.
Treća aktivistička kuhinja, Kuhinja solidarnosti, je nastala u maju 2020. godine u Novom Sadu u jeku pandemije inicijativom pojedinaca okupljenih oko Omladinskog centra CK13 i aktivista Združene akcije Krov nad glavom Novi Sad. Iz ove kuhinje su objasnili: „Naš slogan glasi Niko gladan, niko bez doma! i gledamo da naše stavove izražavamo našim akcijama. Zalažemo se za solidarnost, etički odnos prema okolini i antifašizam. Ono što svi čekaju jeste konstruktivna strategija za rešavanje problema siromaštva, kako na lokalnom, tako i na republičkom nivou. Dok se to ne desi, mi kuvamo, raznosimo, prikupljamo donacije i solidarno stojimo uz najugroženije.”
Politike solidarnih kuhinja
Sve tri političke kuhinje ističu da nisu u vezi ni sa jednom političkom opcijom niti strankom. Njihove politike se baziraju na solidarnosti kako niko ne bi bio gladan.
„Za razliku od milostinje, solidarnost nije usmerena ni na ugoroženog Drugog kome je potrebna pomoć, ni na velikodušnog, dobrog samarićanina koji se odriče i daje. Preduslov solidarnosti je zajednica, odnosno društvo, u čijem interesu delujemo. Ukratko, solidarnost je uzajamna pomoć unutar društvene zajednice. Solidarnost je takođe i politički pojam, ne samo zato što je neodvojiva od društvene zajednice, već i zbog toga što u svojoj osnovi sadrži i ideje o jednakosti i društvenoj pravdi. Na svakodnevnom nivou, solidarnost praktikujemo kroz pripremu obroka i pružanje drugih vidova pomoći siromašnim sugrađanima i onima koji su se zadesili u situaciji beskućništva, ali i kroz izgradnju solidarne mreže aktivistkinja i aktivista koji svojim radom i donacijama omogućavaju sve to.”
„U širem smislu, politizaciju problema gladi i skretanje pažnje na probleme najugoženijih članova društva takođe možemo shvatiti kao neku vrstu političke solidarnosti koju praktikujemo”, rekli su iz Solidarne kuhinje.
Što se tiče načina organizovanja, odluke se u ovim organizacijama donose na principima direktne demokratije, dok rad sa ljudima iz zajednice ove inicijative vide kao prioritet. Za inicijativu Obrok solidarnosti prehrambena sigurnost je osnovno ljudsko parvo, a nezavisno finansiranje je njihov odgovor na trenutne odnose moći.
„Sredstva za našu inicijativu smo dobijali isključivo od donacija solidarnih ljudi jer ne želimo da zavisimo od dobre volje fondacija ili tajkunskih firmi koje su delimično odgovorne za trenutnu preraspodelu bogatstva i ovakvu situaciju u društvu.” rekli su aktivisti.
Takođe, objasnili su da je solidarnost za njih kada stanu pored onih koji su obespravljeni, zaboravljeni, kojih se politička elita seti samo pred izbore.
„Solidarnost je kada sopstvene resurse stavimo na raspolaganje ljudima koji ih nemaju dovoljno, što za borbu protiv nepravde koju sprovode izvršitelji, što za zadovoljenje osnovnih životnih potreba. Solidarnost je kada svoje slobodno vreme posvetiš tome da ukažeš da u tvom gradu ima gladnih, solidarnost je i borba sa nepravednim sistemom u cilju poboljšanja istog. Takvu solidarnost praktikujemo svakog vikenda i svuda gde je ona potrebna. Kada se zalažemo i pritiskamo da u našem gradu budu dostupnije i bolje socijalne i stambene politike za najugroženije, kada pišemo dopise izvršiteljima, branimo ljude od iseljenja ili sprečavamo licitacije i kupovine jedinih domova… Mislimo da je u trenutnoj situaciji i u ovom trenutku solidarnost lek za otuđenje i nejednakost u društvu. Na duže staze pak, svakako treba politički uobličiti i artikulisati ove borbe za jednako i pravedno društvo.”
Aktivisti Kuhinje solidarnosti objasnili su da su organizovani u timove zadužene za različite aktivnosti kao i da svako može biti deo bilo koje grupe. Pored CK13 i Združene akcije koje su formirale kolektiv, postoji saradnja sa Solidarnom kuhinjom iz Beograda i Obrokom solidarnosti iz Subotice sa kojima dele vrednosti.
Na pitanje da li su radu nailažili na problem sa državom i njenim institucijama oni kažu: „Do sada nismo imali problema sa gradom ili državom direktno, međutim činjenica da kao kolektiv postojimo pokazuje da država svoj posao brige o građanima ne izvršava. Smatramo da nas ne diraju upravo zbog toga što mi na neki način radimo njihov posao, a time ne ugrožavamo njihove pozicije. Treba da postoji svest da država toleriše civilnu solidarnost upravo jer ne želi da se suočava sa pravim razlozima zbog kojih ljudi sebi ne mogu da obezbede hranu i primarne potrepštine. Svesni smo da se ovim ne rešava koren problema, međutim ljudi su i dalje gladni, a potreba da se drugome pomogne je jača od naše mogućnosti da sistemski menjamo društvo.”
Od solidarne kuhinje do javnih politika protiv gladi
Mnogi kritikuju prakse međusobne pomoći kao flaster na društvenoj rani koji suštinski ne menja odnose, a koji država toleriše jer sa nje skida odgovornost za bavljenje problemima kao što je prehrambeno siromaštvo. O tome kako se praksa i ideje koje razvijaju mogu iskoristiti za ‚popravku društva’ u širem smislu aktivistkinje i aktivisti Kuhinje solidarnosti kažu: „S obzirom da države više služe ekonomskim monopolima i kapitalu nego narodu, svojim inicijativama možemo pokrenuti ozbiljno političko pitanje nejednake distribucije hrane i ostalih resursa.”
Solidarna kuhinja takođe smatra da udruživanjem oko ideja solidarnosti i samoorganizacijom, javnim delovanjem i ukazivanjem na obavezu države da svakome od nas obezbedi ne samo obrok već i dostojanstven život, kuhinje poput njihove politizuju problem gladi i siromaštva. „Na nivou grada Beograda u proteklih godinu dana usled povećane medijske i aktivističke pažnje usmerene na problem gladi, neke od državnih institucija su, čini se, kooptirale teme koje zagovaramo i sa manje ili više uspeha ih prevele u javne politike.“
Iz inicijative Obrok solidarnosti poručuju da promena društva u mnogome zavisi od nas. „U pravu ste da se za sada ne menjaju odnosi u društvu. Ali smatramo da u ovom trenutku, i kontekstu u kom se nalazi naše društvo, gde bezmalo više od pola miliona ljudi živi u siromaštvu i ogromnoj prehrambenoj, pravnoj, zdravstvenoj i nesigurnosti vezano za radna prava i mogućnosti, postojanje ovakvih inicijativa je veoma važno. Što zbog konkretne pomoći ugroženima, što zbog skretanja pažnje šire javnosti na položaj tih ljudi, kao i zalaganja, zagovaranja drugačijih socijalnih pa i ekonomskih politika koje na duže staze mogu dovesti do implementacije tih politika koje opet mogu postepeno dovesti do poboljšanja položaja ljudi sa kojima se solidarišemo. Da li i kada će se to desiti i na koji način će se aktivistički napori i borbe artikulisati, zavisi i od nas.”
U radu solidarnih kuhinja u Srbiji trenutno učestvuje oko 300 aktivistkinja i aktivista koji sa sugrađanima dele obroke nekoliko puta nedeljno. Pored onih koji/e na terenu, za šporetom ili za volanom rade u solidarnim kuhinjama, mrežu solidarnosti koju grade čine i svi oni koji donacijama omogućavaju da se pripremaju obroci za one kojima su potrebni.
Autor: Ana Vilenica
IZVOR: Mašina
