Njegov pogled ka meni bio je isto tako upitan, kao jednom prilikom u zatvorenom bazenu SRC Banjica pre 30 godina.
Priča prva
Sumnjajući tad da sam baš ja odgovoran što mu se torta veče pre našeg susreta baškarila u totalno praznom frižideru, ljubopitljivo mi se približavao Arsa tražeći odgovor u mojim očima. Okrugli ukrašeni kolač otkrila su njegova radoznala deca i u glas povikala:
-Mamaaaaa, tataaaaaaaaaa, kakva je ovo torta!?
Krajem dana zajedno su se vratili kući umorni iz posete prijateljima. Par dana pre tog događaja, znajući kakav je on domaćin, meni nije bilo nepijatno da nepozvan uđem u njegov nikad zaključan širom otvoren dom. Pošto u kući nisam zatekao nikoga, ostavim poklon na sigurno i hladno mesto. Ako porazmisli i podseti se malo, setio bi se da mi je nekoliko dana pre našeg susreta na bazenu uporno i pedantno popravljao izdrndali fijat 750. Ako uzme u obzir da je to radio sasvim besplatno, da bi pomogao kolegi i ocu dvoje male dece koji u tridesetoj godini radi na plivalištu preko omladinske zadruge. Ako je povezao slučaj sa činjenicom da mi tašta radi u radionici gradske poslastičarnice, mogao je Aki, kao što i jeste, lako da dođe do rešenja zagonetke. Samo još za svaki slučaj da krajičkom svoga oka prokljuvi skriven osmeh u mom radoznalom pogledu.
Priča druga
Iznaneđenje pomešano sa sumnjom u lošu rakiju desilo se par meseci kasnije te bezbrižne 1988. Sedeći na panju u svom dvorištu, uz neizbežnu jutanju kafu sa pomenutom domaćom, iznenada je čuo pa onda preko ramena i video da mu automobilski točak ide u susret. Ceo celcijati točak koji mu uzgred budi rečeno baš toliko nedostaje kao rezerva za njegovog krnjavog fiću. Dakle točak se kotrljao solo i uz sve veću buku nepogrešivo je, kao teledirigovan, ulazio u dvorište. Zapanjen Arsa uvrtao se lagano oko svoje ose zbog problema sa ukočenim vratom, čas u jednu čas u drugu stranu. Odlaže novine, jer ‘oće bolje da osmotri ko to nedeljom sabajle šalje točkove po prostranim dvorištima Voždovca. U oblačiću smeđe prašine jedva je uspeo da razazna belog fiću, koji se neobično brzo udaljavao idući u rikverc! Uzviknuo je, mahnuo ali…Ostale kockice će morati ponovo da slaže sam u toku dana. Gde je preterao sa dobročinstvom i ko mu uzvraća pažnju tim više negó čudnim gestom.
-E ljudi, ako neko ima… trebao bi mi ceo točak sa felnom. Ne, ne samo polovna guma već kompletan točak.
Bio je precizan Aki dok je par dana pre tog jutra šarao pogledom po družini spasilaca i instruktora plivanja. On s pravom može povremeno da zatraži neku uslugu, jer nema čoveka u njegovoj bližoj i daljoj okolini kome nije pomogao. Arsa je ljudina po stasu i opisu karaktera od rođenja. To je dobro poznato svima koji ga znaju. Njegovi časovi plivanja su demonstacija modernog baleta u vodi, a završne svečanosti sa dodelom diploma tek obučenim plivačima, pozorište na vodi.
Njegovih skoro dva metra i preko 100 kilograma ne bi delovali tako impresivno da nije svetlo plavih očiju i bujne Karl Marks frizure. Spori hod i nečujno kratki koraci nisu nagoveštavali kasnije probleme sa kukovima, koliko se u svakom trenutku iščekivalo da gazda zastane i kaže nešto ubedljivo i značajno. Da prelomi nesalomivo, citirajući nekog istorijskog velikana, mada nijednu celu knjigu, kako priznaje, u životu nije pročitao! Kažem gazda, jer je Arsa ’90-ih napustio bazenske poslove i malo po malo postao vlasnik nekoliko ribarnica na glasu. Spojivši svoj hobi sa biznisom, vešto je napravio industriju i svoju imperiju. Za sve miševe koji bi da gricnu komadić sveže ribe, ali i mace željne da se okrepe ukusnom čorbom. Boemski poznato mesto za Beograđane bio je neprevaziđeni Akijev riblji restoran. Pravila su se i pakovanja hrane za kućne ljubimce, tek da se domaćinsko poslovanje zaokruži i da se zatvori lanac ishrane. Sada su svi njegovi frižideri bili puni, a love je bilo do krova.
Priča predzadnja
Poslednji put sam ga video veče pre mog odlaska iz zemlje i par dana pred kraj NATO agresije na Srbiju juna 1999. godine. Arsa je istresao sve zgužvane pare i parice iz svojih džepova na sto ispred nas. Kao što mi je i obećao, to jutro dok smo obilazili kvantašku pijacu, ono što zaradi taj dan, to sparno veče 69-og dana pod bombama daće meni za put. Pre toga je razgrnuo poluprazne vinske čaše sa stola i na čistinu bacio gomilu raznobojnih novčanica. Hrpu je pročistio od nekoliko nepotrebnih dinarskih apoena, pa ih je onda sa obe šake, kao kakavim mini bagerom, pažljivo odgurao ka meni. Taman za avionsku kartu preko okeana i coca colu na aerodrumu.
-To je tvoje i ne vraćaj se – izvinio se što žuri i otišao gostima.
Petnaest godina kasnije.
Nije znao da sam ja osoba koja želi da ga vidi dok se približavao starim čamcem ka marini, ali mu nije trebalo puno vremena. Jedan moj neoprezan osmeh lako je razotkrio ko se nalazi skriven ispod tamnih naočara, platnene kape i zadignute kragne. Samo je napravio pokret kao da valja točak i bi mi jasno da ne moram više da se krijem i glumim neznanca. Seo je za sto pored svog brata Mike, mog bivšeg kolege, koji me je i doveo na ribarsko druženje sasvim inkognito. Znatiželjno ga gledam. Sa onako belom kosom i bradom Arsa bi bez problema mogao da dobije ulogu Deda Mraza u nekom dečjem filmu. Ponajviše zbog očiju koje otapaju sneg i led. Dok i on nasmejan pilji u mene, deluje prilično zdravo obasjan proletnim suncem.
-Nikad mi nije bilo lepše negó sad, odgovara drugar na moje brižno – kako si, Arso?
Čovek koji je nekad plaćao porez milion nemačkih maraka, razložno objašnjava istinitost svoje tvrdnje i čari života u skromnoj kućici na Dunavu kod Ritopeka. U životu nisam video više raznobojnog i negovanog cveća oko nečije kuće kao tad kod njega. Lepota i draži mirnog življenja, ribarenja u kućici na reci u zamenu za urbanu sredinu, šticovan kurs, tranziciju, transformaciju sistema vrednosti, moralnih normi i čega svega još. Namicanje kraja sa krajem vidi kao zanimljivo rešavanje ukrštenih reči sa temom preživljavanje.
– Ako ne znaš odgovor na uspravno pitanje opstanak, pogledaj vodoravno,smeje se svojoj filozofskoj dosetki dok očima miluje talasiće reke.
Ritualno bez žurbe sa uživanjem puni cigarete duvanom nekakvom ručnom spravicom i nazdravlja nam domaćom rakijom.
-Žena koja mi je vodila knjige falsifikovala je moj potpis, zloupotrebila poverenje, podigla kredite bez mog znanja, zadužila me do neba i nestala. Sve sam izgubio preko noći! Čujem da je sad na psihijatriji u Lazi, pravi Arsa pauzu dok lagano ispušta plavičasti dim ka Dunavu. Pogodan trenutak i za nas troje da se dovatimo čaša. Diskretnim kuckanjem i neizbežnim gledanjem u oči popunimo neprijatan trenutak višemilionske bolne prevare.
-Sad mi je najlepše sa mojom Bakom. ponavlja četvrti put nasmejani Aki, odavno zreo za jedno dobro šišanje. Objašnjava kako ga je brižno negovala žena, koja sa njim sada živi u trenucima dok mu je otkazivalo zapušteno zdravlje.
U grad ide samo kad mora na pregled kod lekara, a društvo mu pored okolnih prolazećih ribara i komšija vikendaša, pravi jedna graciozna lepotica po imenu Dobrila. Dobrila je ćudljiva, bela roda koja je upavo doletela. Arsa na trenutak zaboravlja na nas i sasvim ozbiljan glasno priča sa njom. Žali joj se na Dobrivoja (Dobrilinog ljubavnika) da nije bio dobar pre neki dan, kad mu je pojeo već spremljene mamce iz čamca. Ona ga kao sluša, uvrće kljun i usporeno pravi dugački korak u plićaku. Traži ribu, a Arsa je bodri i navodi na mesto gde je sigurno može naći. Sakriveni u hladu verande punimo već po treći tanjir vruće riblje čorbe, dok se riba peče na vrelom ulju. Ni vino ne miruje.
Onda je Aki zapevao, a mi spremno prihvatismo.
Nenad Simić – Tajka
