Ne znamo koliko je ljudima danas jasna slika Albanske golgote koju su naši pradedovi prošli, pretpostavljamo da verovatno ni nama samima nije pojmljivo do kraja o kolikoj se tu muci zapravo radilo. Podelićemo s vama jedan kratak isečak putnog dnevnika francuskog oficira iz Jure koji daje skoro pa savršenu sliku Albanske golgote...
„…Sa svitanjem puk je krenuo dalje, ali posle dva sata smo se zaustavili. Tog dana nismo kretali dalje: spustila se tako gusta magla da se nije videlo dalje od dva koraka; i počelo je da rominja. Morali smo da sačekamo ostale jedinice iz naše divizije. Uveče je počela jaka pucnjava iza nas, najverovatnije na tom istom mestu gde smo mi noćili, i trajala je do duboko u noć.
Albanci su oteli sve konje iz naše divizijske komore i sav provijant koji su oni nosili, svu rogatu stoku svu komordžijsku stoku i stoku dve poljske bolnice. Komandir divizijske komore major Nenadović se sam borio sa karabinom u ruci i uspeo je da spasi polovinu ljudstva, dok je druga polovina bila ubijena i ranjena. Albanaca je bilo mnogo. Pucali su sa planina i iz zaklona, tako da je bilo nemoguće boriti se sa njima. Naši su se nalazili na uskoj stazici, ispod njih je bila provalija, a iznad njih stene koje su se strmo dizale. Albanci su se verali po planinama kao divlje mačke i na pravi otpor se nije moglo ni pomišljati.
Za zlato se od Albanaca još mogla nabaviti nekakva oskudna hrana, ali od novčanica od 10 franaka oni su okretali glavu negodujući. Posle nekoliko neprospavanih noći spavali smo kao zaklani. Ujutru sam primetio da mi je nestala torba, u kojoj je bila kutija kondenzovanog mleka, kutija mesnih konzervi i dva peksimita. To su bile moje poslednje „rezerve“. Kako se približavalo veče, posle prelaza, osećao sam jaku glad. Vojnici su takođe gladovali; ko je imao zlato, kupovao je proju i pečeno kestenje – po 10 franaka za „porciju“.
