Iako smo svojim očima gledali kako jedan Albanac pokušava da pocepa srpsku zastavu okačenu na banderu, pa se odozgo stropoštava ne uspevši u svojoj nameri, pojedini mediji i javne ličnosti u Srbiji sebi daju za pravo da nas koji smo srećni što je zastava ostala da se vijori, ruku na srce i zbog toga što je Albanac pao, kritikuju kako smo bezdušni i takmiče se u ocenjivanju našeg „nacionalizma“. Zašto pod navodnicima? Zato što oni termin nacionalizam, koji je u rečniku izjednačen sa terminom patriota, postavljaju upravo kao antonim ove reči, što je samo još jedan dokaz tome da drugosrbijanština nikada ne barata argumentima, tačnije činjenicama, već isključivo frazama pokupljenim od drugorazrednih reditelja, pevača i glumaca koji snimaju ili pevaju za onaj novac protiv čijeg, barem jednog od, vlasnika subotom šetaju braneći ekologiju zemlje koju truju svojim autošovinističkim projektima.
Ne sećam se da je iko od njih išao da protestuje kada nam su nam otimani Kosovo i Metohija, ali dobro. Da ne bude da se previše stvari sećam, moram priznati da je dobro što sad protestuju za zdravu životnu sredinu.
Elem, moram im ovim tekstom preneti da ne samo da mi nije žao Albanca koji je pao pokušavajući da skine moju zastavu, već mi je žao što odozgo nije pao na još nekoliko drugih koji su odozdo bodrili taj njegov potez.
Setimo se, ovo nije prvi put da neko rizikuje život ili barem težu povredu kako bi učinio nešto nažao našem narodu. Prizovimo u sećanje one strašne slike iz 2004. godine kada je tokom pogroma na Kosovu i Metohiji nekoliko hiljada Šiptara žrtvovalo svoje živote ne bi li strgli krst sa crkve, bacili ugarak u manastir ili neku srpsku kuću. Setimo se da su naoružani, dakle, spremni za borbu i pogibiju, išli i isterivali Srbe iz kuća otimajući te iste kuće ili paleći ih. Govorimo o narodu koji je našem narodu vadio organe. Pišem o narodu koji nam otima identitetski najvažniju teritoriju i proganja nas odande. Reč je o onima koji su osnivali paravojne formacije, vršili zločine nad srpskim stanovništvom, a zatim vojskovođe te terorističke organizacije postavili na čelo nečega što su sami proglasili svojom državom. U pitanju je narod koji i dan-danas Srbe na Kosovu i Metohiji zastrašuje, ispisuje grafite po crkvama i manastirima, razbija ikone, čekića freske, otima stoku i njive, siluje i na sve moguće načine zastrašuje srpski živalj, sateruje naš narod u geta koja čuvaju neki strani vojnici.
Od koga stranci čuvaju naš narod na Kosovu i Metohiji ako tamo pored nas žive neki ljudi koji su oličenja demokratije i borbe za slobodu i pravdu? I kako se uopšte iko usuđuje da poredi naše postupke sa tom količinom mržnje onih koji rizikuju svoje živote kako bi nam učinili nešto nažao?
I nemojte više da izjednačavate patriotizam sa podrškom režimu, ili izgovarate bilo kakve druge banalne tvrdnje, jer patriotizam nadilazi pripadnost ideologiji i bilo kojoj stranci i određen je isključivo ljubavlju prema Srbiji i srpskom narodu, baš kao što i autošovinističko delovanje prevazilazi zdrav razum i deluje samo u ime profita.
Valjda smo mi koji brinemo za svoj narod i delujemo koliko ko može i ume nacionalisti (iako su mislili na šoviniste ili naciste) zato što nam je drago što je jedan Albanac pao pokušavajući da ponizi našu državu u pokušaju da pocepa srpsku zastavu, dok je baš taj Albanac, barem za ove „građaniste“, kao i njegovih nekoliko hiljada sunarodnika koji pale crkve, ruše manastire, zastrašuju, siluju, trguju organima Srba, u stvari veliki demokrata, borac za ljudska prava i „naš dragi komšija“.
Pa svaka vam čast na gluposti ili licemerju, šta god od ta dva bilo u pitanju.
autor:Milan Ružić
